Nedelja, 30. septembar 2018. godine – Baj, baj bejbe
Sinoć, kad su se razišla sva deca kućama i kada nikoga više nije bilo ispred škole, Maja i ja smo otišle na pivo. Da proslavimo to što je ekskurzija prošla jako dobro, nikom se ništa loše nije dogodilo i deca su bila odlična, a i da još malo odložimo svoj povratak u realnost. Bar ja.
Znam da me je Hana čekala budna da stignem s puta, i ja sam jedva čekala da nju vidim posle šest dana ekskurzije, ali sam nekako morala da još malo zadržim u sebi taj osećaj i da ga ni sa kim ne delim. Dočekala me je sa poklonima i puna priče. Njena iskrena sreća zbog mog povratka vratila me je u život i do dva ujutru smo pričale i otvarale poklone. Njeni su svi bili samostalno napravljeni i daleko kreativniji od mojih. Ponosna sam na nju. Jutros smo se probudile u 11h. I to jedva.
Nedelju inače ne volim. Taj dan je kao crna rupa u sedmici. Nekada sam mislila da vanzemaljci stignu nedeljom da pokupe Pančevce i odnesu ih ko zna gde. Najviše volim kad imam neki dobar izgovor da nedelju preskočim. Kao što je posao. Držim časove ili odem na planinarenje i onda uveče stignem kući, na brzinu se spremam za sutra i idemo. Kada nemam izgovor, onda ništa. Danas nemam izgovor, i sve u meni je okrenuto naglavačke. Razmišljam o jučerašnjem danu, o suboti, i prevrćem sve što smo prošli u ovih nekoliko burnih dana. I nedelja je postala retrospektiva subote.
Proveli smo čitav dan u autobusu. Skoro 15 sati. Svako od nas je poneo iz Italije uspomene za čitav život. Neko je prvi put izašao iz zemlje, neko i poslednji.
U povratku smo prošli pored Rijeke i Opatije. Nismo se isključili sa autoputa, samo smo prošli, ali to je bilo dovoljno da svi započnemo priču o prošlim vremenima. Dečija odmarališta i limeni lončići u Crkvenici i Novom Vinodolskom i dekina kuća pored Šibenika. Niko nije reč rekao o raspadu države, o užasima koje smo proživljavali, svako na svoj način, o sankcijama, bombardovanju, siromaštvu koje je ostalo. Valjda je ovaj užas u kom živimo danas nadmašio sve te osećaje iz devedestih… Pričali smo samo o letovalištima, moru, nabrajali smo sjajne riječke bendove, i stare i nove, i pevali. Stvarno sam nekada mislila da su to najsrećniji dani mog života i nikada više neće biti tako lepo. Danas ipak znam da sam bila potpuno u krivu i da mi se najlepše dešava sada i da tek dolazi… Odvajamo se ka Zagrebu i Rijeka ostaje iza nas. Zamolila sam jednog učenika da mi „podeli” mrežu, pronašla na YouTube-u KUD „Idijote” i okačila „Baj, baj bejbe”…
Ponedeljak, 1. oktobar 2018. godine – Back to School
Štrajk se nastavlja. Štrajk odavno poniženih.
Počeo je prošlog ponedeljka, kad smo mi otišli na ekskurziju. Čini mi se da niko osim prosvetnih radnika i ne zna da je štrajk. Čak i ako zna neko, nema pojma zašto se štrajkuje. Znaju roditelji one dece koja idu u škole koje štrajkuju. Jer, naravno, opet ne štrajkuju ni sve škole. Ludilo.
Nismo imali pristup internetu dok smo bili na putu, ali smo bili u kontaktu sa kolegama i porodicom i stekli smo utisak da niko nigde nije pročitao ni video ništa o štrajku. Mi nismo imali vremena da čitamo. Verovatno nismo imali ni želje. Naša mala grupa od osam profesora je na odmoru od sopstvene zemlje. Ovo možda zvuči bez veze, ali realno je svima nama muka od štrajkova. Muka nam je od uzaludnih štrajkova zapravo, i od činjenice da državu ne interesuje ni prosveta, ni kultura, niti je interesuju deca, niti šta će sutra biti sa tom decom. Znali smo svi da od toga neće biti ništa, i da će mnogi posustati kad budu počele da pristižu prve pretnje i najave smanjenja plate, iako je štrajk u zakonskim okvirima i na njega imamo pravo. Međutim, ljudi su preplašeni, boje se da će izgubiti i to malo plate koju dobijaju. Mnogi i nisu primljeni za stalno pa se boje da će možda totalno ostati bez posla ako se suprotstave bilo kome. Boje se. Svelo se na to. Na strah. Na strah od onih koji ti lupaju na prozor sa nekim spiskom ili zovu uporno telefonom. Strah da progovoriš, strah da misliš. Stopili smo se. Ne znam kako se osećam zbog toga, teško mi je da mislim na tu temu. Bila sam nekada prilično glasna, bila sam ljuta, boleo me želudac posle svakih izbora. Sada samo vaspitavam Hanu da je OK da ode. I pokušavam da svakog dana proživim nešto lepo.
Osim toga što je štrajk, u školi je danas bila topla atmosfera, na sve strane se čulo „buongiorno” i „ciao bella”, kao da postoje dva paralelna univerzuma u svakom od nas. Oni koji nisu išli na ekskurziju, odmorili su se od nas, i svima je bilo lepo, na neki način. Moje odeljenje me je dočekalo sa snimcima sa rođendana, snimcima sa koncerata kojima su prisustvovali, ili su svirali, priča se o Italiji, malo o demokratiji, i o ljudskim pravima. Svi smo glasni u isto vreme i baš se smejemo. Za mene je to neprocenjivo. Stvarno. Obožavam tu decu. Mnogi od njih će otići odavde. Nekima su roditelji već otišli, nekima su papiri na pola puta.
Nedavno sam upoznala nekoga ko priča više od mene, gotovo da ne mogu do reči da dođem. To je jako čudno. Pored svega, misli o tome prožele su čitav ovaj dan.
Utorak, 2. oktobar 2018. godine – E-play: „Šamarčina“
Kao i svako jutro, ustajanje rano i vozim Hanu u školu i produžavam na posao. Tek danas, u kolima mi priča o nekom dečaku koji ide sa njom u boravak i koji maltretira drugu decu, podsmeva se devojčicama, i prošle nedelje joj je lupio šamar. Molim!? Kako ti je lupio šamar? Pa lepo, šakom. Brojim u sebi, pokušavam da se saberem pred njom, da ne kažem nešto pogrešno, i šta bi uopšte moglo da bude pogrešno, šta uopšte da kažem. Pitam je šta je bilo posle. Pa ništa, učiteljica je vikala na njega i to je to. U glavi mi je haos… Ko daje sebi pravo da ide okolo i maltretira druge? Prolaze mi kroz misli sva maltretirana deca i snimci koji se pojavljuju na YouTube-u i povodom kojih niko ništa nije uradio. Ali hajde, saberi se, nije ovo takav grad, ovde je sigurno drugačije, pokušaćemo ovo da rešimo civilizovano. Hana, ne brini se.
Naravno, učiteljica je pokušala da me smiri. Dečak ima problem sa ponašanjem (šta to mene, u stvari, briga?) i pokušaće da se reši, a ako ne bude išlo, ispisaće ga iz boravka. I drugi roditelji su dolazili. Ja sam bila na putu i reagujem nekoliko dana kasnije i grozno se osećam zbog toga. Pitam Hanu šta joj je rekao tata na sve to, kaže – ništa, rekao je da će ga kazniti učiteljica na neki način, sigurno. To me je dodatno iznerviralo.
Meni je, zapravo, tog klinca i žao. Ko zna šta ima kod kuće, kakva je socijalna struktura, možda njega neko maltretira, pretpostavljam da ima pogrešne modele ponašanja, ali šta je uopšte danas pogrešan model ponašanja… Zar nisu to modeli koji dospevaju na vlast? Imali smo nekada lekciju u udžbeniku za engleski „Bullies in Schools”, ne znam odakle mi je to uopšte iskočilo sad… Ali pored toga što saosećam sa tim klincem, moram da zaštitim Hanu. Glava me boli već nekoliko dana neprekidno.
Posle podne, otišle smo kod Dragane u goste, jedva sam dočekala da ih sve vidim. „Jeeej, stigla teta” osećaj me je ispunio skroz.
Vraćamo se kući prilično kasno, vozim i glavobolja mi se pojačava. Hana, ako te ponovo udari, slobodno udari i ti njega. Kako da ga udarim? Pa lepo, raspališ ga. Ali ne mogu! A onda ću i ja u kaznu da idem. Preživećeš.
Sreda, 3. oktobar 2018. godine – Stalker
Ustajanje u isto vreme, Hana u školu, ja sam danas posle podne. Svakodnevne promene smene me malo umore, nekad ne znam ni koji je dan, ni sa koje strane čitam raspored. Sinoć sam bila u hitnoj, dobila sam lek, i još uvek osećam ostatke glavobolje, ali prolazi. Skupilo mi se mnogo posla, moram da spremim nova predavanja, za treću godinu kompletno nove prezentacije, nove primere, sve sam započela i u naredna dva dana moram da završim i da im šaljem. Pre tačno sedam dana sam u ovo vreme bila u Veroni i stajala pored statue Julije Kapuleti. Naravno da sam je propisno uhvatila. Za svaki slučaj.
Narednih nekoliko dana su mi isplanirani u minut. A ja razmišljam samo o planinarenju. Mesec dana nisam išla nigde. OK, putovala sam, još uvek sabiram utiske i ubeđujem sebe da sam stvarno bila u Veneciji, Veroni, Firenci, Pizi i Ferari… gledam i fotke da bih se ubedila. Ali nedostaje mi planina. Noge su mi teške, glava već prepuna i ne mogu da dočekam… Ovog vikenda ne mogu, u subotu se održava akcija „U bojama ruja” na Čardaku, naša republička akcija i imam svoja zaduženja, a i Hana ima svoja. Ipak je ona najmlađa planinarka, ljubi je mama. Dogovaramo i izlazak u grad. U nedelju ću raditi čitav dan. Da preskočim crnu rupu. Ali zato, jasno vidim sebe već sledećeg vikenda na nekoj planini. Najverovatnije sama. Kad malo bolje pogledam, deluje mi kao da je Rtanj Holy Mountain u pitanju…
Imam taj osećaj nekog užasnog nedostajanja. Ne želim da razmišljam o tome. U neke „zone” je bolje ne zalaziti. Moram da peglam. Srećom, već dve godine nemam TV, pa ću pustiti film. Stvarno je vreme da skinem nešto novije.
Četvrtak, 4. oktobar 2018. godine – Black Hole Sun
Jutros sam opet pre podne, u isto vreme su nam počinjali časovi i jurile smo, svako u svoju školu. Štrajk se završava danas, sutra se vraća sve na staro. Niko ništa drugo nije ni očekivao. Nemoćni smo. Tako nas je malo, a strah tako veliki. Usput čujem i neke gradske vesti koje su me totalno porazile. Čovek ne može da zatvori usta od želje da pobegne glavom bez obzira.
Uveče ću se videti sa Jovanom, jedva čekam. Nadam se da ćemo se dogovoriti za Rtanj.
Posle posla sam otišla do grada na kafu sa Milanom, da mi objasni šta treba da radim na Čardaku. Dobila sam zaduženje da vodim program. Dakle, mikrofon je moj. Hana će dočekivati goste. Prijavilo se dve hiljade učesnika. Uhvatili smo podnevno sunce u nekoj bašti i bilo mi je baš prijatno.
Petak, 5. oktobar 2018. godine – Drumovi će poželjet’ ludaka
Čitav dan u školi, deset časova. Takav mi je raspored za petak. Srećom, ta kafa sa kolegama za vreme velikog odmora malo preseče dan na dva dela i dopuni baterije.
Planirala sam za večeras nekoliko stvari ali polako odustajem od većine jer sam preumorna, prethodna nedelja je bila puna doživljaja, a još se nije završila. Sutra opet rano ustajanje i pravac Čardak. Pakujem sve u poslednjem trenutku, kao i obično.
Ceo dan preskačem temu o 5. oktobru, na fejsbuku i po novinama preskačem obeležavanje godišnjice i silne tekstove o propalim snovima, doduše i sve ih je manje. Tih tekstova. Nema ko više ni da piše o tome. Još uvek se sećam tog osećaja… ali ni ja ne mogu da pišem o tome.
U Republici Srpskoj se odvija neki novi 5. oktobar danas i nekako osećam da se svi potajno nadamo domino efektu, ali…
Slušam „Gospodu Glembajeve”, napravili su baš dobru (za mene!) interpretaciju pesme Vita Nikolića. Nekad davno, u prošlom životu, Brne, Dule i ja smo ih slušali u nekom morskom kafiću svako veče. Dva stola i naš, treći. Pitam se da li je u nama danas ostalo išta od ludosti… ili smo i mi postali trava. Odoh da spavam.
Subota, 6. oktobar 2018. godine – Sedam dana sam, i gore i dole, potraži me
Čini mi se da nisam ni spavala. Jedva čekam dan kada ću odspavati malo duže. Bar sat vremena duže.
Dan na Čardaku je prošao dobro, uradila sam svoj deo posla i uspela i da prošetam nekoliko kilometara. Čitav dan na vazduhu i hodanje je ono što mi je bilo potrebno. Srela sam stare kolege i prijatelje, decu kojoj sam nekada predavala, bilo je sunčano i sve mi je bilo lepo. Bilo je baš dobro biti baš na tom mestu, u tom trenutku. Hana se istrčala i komirala u povratku.
Žurila sam nazad da bih stigla u Beograd da vidim Ljilju, svog najvećeg prijatelja, kako ostvaruje svoje snove. Kasnila sam, naravno, ali ipak sam stigla da je vidim u njenom punom sjaju. Ona broji godine našeg prijateljstva, pitaću je jednom.
Uspela sam sve da obavim, iako mi je delovalo nemoguće, stići na sve strane. Vozim nazad i shvatam da imam samo jednu jedinu misao – Maja i ja sedimo ispred Firentinske palate i jedemo kolače. Ti kolači su nešto najbolje što sam ikada jela u životu. Najozbiljnije.
Deluje mi kao da je Italija sad već tako mnogo daleko iza nas.
Autorka je profesor, planinar, Hanina mama, a u slobodno vreme je i dalje kosmonaut
