Nedelja, 29. jul 2018. godine
Dan za udovoljavanje sebi. Dan za porodicu i prijatelje. Bez tenzije i žurbe, bez previse isplaniranih obaveza. Budim se nešto ranije nego što sam navikla i planirala za ovaj dan. Leškarim u krevetu, dajem sebi vremena za razmišljanje o prethodnom danu i obavezama kojim sam ga ispunila. Muzej iluzija u Beogradu. Mnogo zanimljivosti za videti, zagonetne igre, neke već viđene, neke nove i komplikovane, kao i dosta drugih predmeta koji zavaravaju oči i mozak. Svakako vredno čekati u redu više od pola sata sa dečkom, među nervoznim ljudima, koji su, srećom, odustajali jedan po jedan, pa smo nas dvoje brže došli na red da iskusimo šta ovaj muzej nudi. Prisećajući se subotnjeg dana, ustajem, spremam se za ručak sa porodicom, kao i svake nedelje. Nakon ručka, ostatak dana posvećujem društvenom životu, drugaricama sa kojima nadoknađujem sve teme o kojima ne možemo da pričamo do detalja u toku radne nedelje. Poslovi, fakulteti, porodične obaveze. Život zaposlene odrasle osobe u ovoj zemlji mi sve teže pada, od kada nemam vremena koliko želim za njih dve i porodicu. Ali ovo je bio taj dan. Dan kada sam njima posvećena.
Ponedeljak, 30. jul 2018. godine
Kao i obično, prethodnih osam meseci, budi me alarm u 6 ujutru. Spremam se, čekam koleginicu da me pokupi kolima, kako bismo, kao i svakog prethodnog radnog dana, zajedno prešle četrdesetak kilometara do posla, usput pričajući o stvarima koje su nam se desile za vikend, ali i o poslu i tome šta nas čeka u narednih pet dana. Dan je tmuran, ne preterano motivišuć. Radno vreme prolazi veoma brzo, ispunjeno različitim zadacima i obavezama u firmi. Zanimljivo je kako je kolektivno raspoloženje u firmi bolje i pozitivnije nakon 10 časova. A već oko 15 časova, ponovo svi splašnjavaju, gube osmehe i strpljenje. Nakon 16 časova, krećem kući, sa koleginicom koja mi je postala veoma draga, više nego što je bila ikad, a poznajemo se dugo iz neke druge životne priče u Pančevu. Ne idem direktno kući. Žurim u Crveni krst, jer sam zakazala predavanje sa nekolicinom mladih ljudi, volontera omladine Crvenog krsta, o temi borbe protiv trgovine ljudima. Ideja je bila da od mene čuju na koji način Crveni krst realizuje aktivnosti u ovoj oblasti, i nakon predavanja se priključe Timu za borbu protiv trgovine ljudima naše lokalne organizacije Crvenog krsta. Drago mi je da i dalje ima mladih koji su zainteresovani i željni znanja, van onog formalnog, što je, nažalost, sve ređe kako godine odmiču. Predavanje prolazi dobro. Obeležili smo bar na neki način 30. juli, koji su UN pre četiri godine proglasile Svetskim danom podrške žrtvama trgovine ljudima. Dolazim kući, spremam se za spavanje i ležem, odmah upadam u san.
Utorak, 31. jul 2018. godine
Ponovo rutina. Čekanje koleginice oko 6:55 časova. Stiže kolima na koja nisam navikla. Začuđujem se, ali ubrzo, ulaskom u prevoz, saznajem da joj se ponovo pokvario neki deo automobila, koji će ovog puta da košta u iznosu jednog minimalca u Srbiji. Ova kola pozajmila je od druga. On ga prodaje, ali joj ga je pozajmio kako se mi ne bismo klackale autobusima u trajanju od dva sata. Radno vreme ponovo brzo prolazi. Danas je nešto drugačiji plan nakon radnog vremena. Kupanje. Bazen. Dogovor je pao dan ranije sa još nekoliko kolega. Svi iščekujemo planiranu vežbu evakuacije, o kojoj smo imali informaciju od obezbeđenja, samo mi iz službe za zdravlje i bezbednost na radu, ostatak je bio vidno nezadovoljan ovim, po njihovim rečima, gubljenju vremena. Koleginica i ja završavamo sve zadatke u što kraćem roku, i čekamo požarni alarm, nakon koga uzimamo stvari izk ancelarije i nalazimo se sa ostalim kolegama, sa kojima kolima idemo do bazena. Nikada mi nije više prijalo plivanje i sunčanje nego ovog dana. Dolazim kući kasnije uveče. Ne stižem mnogo da se posvetim nekim drugim stvarima. Umorna i iscrpljena, sređujem se za spavanje i padam u dubok san.
Sreda, 1. avgust 2018. godine
Dan kao i većina radnih dana. Ovog puta, nabrala sam par žutih ružica iz bakine bašte ispred kuće, dok sam čekala koleginicu. Ruže u mojoj omiljenoj boji. Kada sam stigla u kancelariju, smestila sam ih u jednu od kreativnih flašica kompanije koje imam peređane na stolu. Ova je prazna i taman pogodna za vodu za cveće. Druge su kreirali studenti na praksi, koji su u okviru rada u sektoru marketinga imali kreativne zadatke. Zaista sam bila zadovoljna ovom kombinacijom na svom radnom stolu i veoma ponosna na svoj trud da mi radno okruženje bude vizuelno lepo. Dobila sam i mnogo lepih komentara od kolega. Nažalost, plan da i ovog dana idemo na kupanje, nije mogao da nam se obistini, jer je pljusak rešio da se javi baš pred kraj radnog vremena. Ostatak dana, nakon posla, provela sam u kući, ignorišući činjenicu da pljušti kiša. Pozvala sam drugarice sa kojima sam provela lepo veče.
Četvrtak, 2. avgust 2018. godine
Još jedan dan na poslu. Otkazan sastanak, više vremena za redovne zadatke. Provodeći pauze sa kolegama, shvatam da su svi već spremni na činjenicu da je sutra petak. Radujemo se vikendu, a još nam je nekako daleko, s obzirom na to da nije došlo ni podne ovog dana. Čujem se sa dečkom, dogovaramo viđanje nakon moje smene, s obzirom na to da on svoju završava dva sata pre mene. Uposlena nekolicinom važnih zadataka koje treba završiti do sutra, brzo mi prolazi vreme. Izlazim sa posla, nailazim na kolege, koji su se takođe uputili ka izlazu. Šalimo se, šetamo ka izlaznoj kapiji, pozivam ih da idu sa nama kolima, svakome gde odgovara. U kolima planiramo druženje kod kolege koji se preselio početkom nedelje. Odmah krećem da razmišljam o poklonu za useljenje. Nije lako smisliti, ipak je to osoba koju poznajem samo par meseci. Ali mi pada na pamet to da ću kroz dogovor sa ostalim pozvanim kolegama lakše smisliti. Ipak je više glava pametnije od jedne. Zemunski kej, pa kafić na periferiji Beograda, jedno lepo i mirno mesto, uživanje sa osobom koja mi je veoma draga. Još jedno lepo popodne. Razmišljam o tome koliko je život lep kada mu se prepustiš i ne razmišljaš o problemima, koji su nažalost svakodnevica u ovoj našoj državi, a veoma moguće i drugde. Naravno uvek povezani sa finansijskim stanjem, što me podseća na to da treba iskalkulisati trošenje plate koja će uskoro leći na račun.
Petak, 3. avgust 2018.
Nakon rešavanja zadataka na poslu, propraćeno planiranjem i raspoređivanjem zadataka sa šeficom za sledeću nedelju, poslednjih radnih sat vremena, posvećujem i planiranju druženja sa prijateljicama u večernjim satima. Pakujem se, kako bihšto pre mogla da krenem sa posla. Razmišljam o tome kako je proletela radna nedelja i šta me čeka za vikend. Vreme baš leti. Poslednjih par godina jako brzo prolazi. Vreme se svelo na posao, umor, i natezanje kako bi se isplaniralo vreme za drage ljude. U tom smislu, usput planiram kupanje sa kolegama, od kojih jedan radi u inostranstvu, tamo je na par meseci u distributivnom centru kompanije, pa obavezno moramo da iskoristimo vikend, kako bismo se ispričali i družili. Uveče shvatam da moje viđanje sa najboljim prijateljicama ipak nije tako retko, ali da mi je svejedno nedovoljno i kada se viđamo na svaka dva-tri dana. Razmišljam o tome dok ih čekam, i onda se u sebi zahvalim univerzumu što ih imam. U međuvremenu, svoju pažnju posvećujem porodici, jer se veoma slabo okupljamo, opet svi rastrgani svojim obavezama i poslovima. Uveče, tokom druženja, shvatamo da je zajedničkoj dragoj prijateljici rođendan. Šaljemo grupnu čestitku punu fotki, nalepnica i lepih želja preko društvenih mreža. Nekako je nažalost u današnje vreme to postalo uobičajeno. Čestitanje rođendana preko društvenih mreža, aplikacija. Čak smo se toliko opustili da nas te iste društvene mreže podsećaju na rođendane dragih ljudi.
Subota, 4.avgust 2018. godine
Nakon gledanja serija i druženja do ranih jutarnjih sati, ležem u krevet, da makar malo odspavam. Razmišljam o tome kako je moguće da mi ove dve devojke nikad ne dosade i koliko ih neizmerno volim. Kao rođene sestre. Pitam se koliko je ljudi na svetu na isti način srećno i ispunjeno kao ja. Nadam se u sebi da je to mnogo ljudi. San me ne drži dugo. Budim se pre podneva, izlazim da provedem slobodno vreme sa porodicom. Dolaze i gosti, pije se kafa. Standardan način da ostanemo u toku dešavanja u familiji. Razmenjujem novosti sa mlađim bratom od tetke kog ne viđam često, postao je veoma zreo i vredan mladić. Brzo je odrastao, veoma sam ponosna na njega. Ostatak dana provodim van kuće, rešavajući različite obaveze. Misleći da ću bar ovog dana leći u dogledno vreme na spavanje, shvatam da mi baš ne ide od ruke da bude sve poplanu. Radujem se nedelji, koja je po planu dan bez obaveza, u koju sam već zašla kada sam se spremala za spavanje. San me hvata u toku razmišljanja o načinu na koji ću provesti dan kada se probudim. Tada shvatam da je već nova radna nedelja na pomolu, stiže novi ponedeljak.
Autorka je humanista, student, zaposlena u velikoj kompaniji, i nepresušno veruje u dobrotu i ljubav, bez obzira na sve neprilike i loše stvari koje se dešavaju
