Nedelja, 5. novembar 2017. godine
Jutro sam počela kin jo treningom, to je nova veština, borilačka veština 21. veka. Reč je o meditaciji u pokretu, nastaloj na Zapadu. Bilo mi je potrebno nešto da me fizički smiri kako bih imala miran san i fokus.
Trenerica kaže da smo super mada nisam potpuno sigurna, puno je otpora u mom telu.
Nalazim se sa H., jednim od tinejdžera sa kojima radim. On trenira kapoeru, veštinu između plesa i borbe, koja vodi korene iz Afrike i Brazila.
Javio mi se pre neki dan da nema cipele. Pitam ga kako nema, jer bi u centru za azil trebalo da dobije. Navodi da su mu u kampu kazali da imaju samo male i velike brojeve, za njega nema. Pozvala sam prijatelje, Marko je pripremio svoje, gotovo nove cipele.
Idemo zajedno H. i ja da preuzmemo cipele. H. je zahvalan do neba. Žuri, ide ispred mene veoma brzo, kažem mu: „Nemoj toliko brzo!” Pokazuje mi rukama debela i pita kako se kaže na srpskom i na engleskom „debela”. Kažem da je to možda u Avganistanu simpa, ali ovde to ne treba da kaže.
Seli smo zajedno na čaj posle njegovog treninga kapoere. Rastajemo se, brzim hodom, uzbuđen odlazi u kamp.
Ponedeljak, 6. novembar 2017. godine
Netipičan dan. Ceo dan sam u kancelariji. Kako sam starija i pod stalnim stresom, beskrajno cenim tišinu.
Prija mi današnja tišina u kancelariji. Nekada mi zaista treba tišina uprkos neizdržu i adrenalinu terena.
Zbog posla slušam toliko priča, više od hiljadu kilometara nedeljno putujemo po Srbiji. Srećem ljude iz mnogo zemalja. Pomažemo svakodnevno.
Utorak, 7. novembar 2017. godine
Ne znam da li nažalost ili wow, ali moji radni dani se uglavnom svode na posao i beskrajno hrabre ljude koje srećem, kao i veoma posvećene kolege sa kojima radim.
Danas smo okupili grupu novih volontera, deo njih su stranci, deo mladi iz Srbije, veoma su motivisani. Mladi iz Beograda navode: želim da pomogem i želim da upoznam druge narode.
Mislim da smo toliko bedni i izolovani, malo mogućnosti za putovanje imaju mladi u našoj zemlji. Retki su oni koji imaju prilike da sretnu drugog, da vide drugačije. Veoma sam zahvalna roditeljima što smo moja sestra i ja imale prilike da sa skromnim uslovima prilično putujemo i sretnemo različite kulture dok smo bile tinejdžerke, da upoznamo ljude sa različitim navikama i tradicijama. Meni je to i odredilo posao.
Pripremamo se za petak. Slobodno lebdeća anksioznost me obuzima.
Povežem kin jo vertikalu i horizontalu. Sve je OK.
Sreda, 8. novembar 2017. godine
Danas putujem u centar za azil u Bogovađi, okupila sam grupu muškaraca iračkih Kurda. Govorimo o njihovoj kulturi, kako ih drugi vide, zašto dolazi do konflikata sa drugima, šta moraju menjati.
Tvrdoglavi, isključivi, smeju se i pričaju puni ponosa o svom divnom narodu, gostoljubivom. Korak po korak guram, ublažavam, provociram. D. kaže: Mi smo došli iz društva gde se konflikt rešavao pucanjem, uvek smo se borili, to je način života. Mi nemamo iskustvo dijaloga.
Veoma je izazovno raditi sa ljudima koji nikad nisu imali svoju državu, borcima. Borci su i deca. Od malena su bili usmereni ka uspehu, promeni, radu, pomalo su divlji.
Četvrtak, 9. novembar 2017. godine
Slušam priče dečaka koji putuju sami. Odvojeni od porodica koje ne razumeju ni šta su granice. Roditelji pritiskaju ljude u telima dece koja ne znaju kako će dalje.
Mešaju tugu, strah, adrenalin i govore o batinama koje su dobili, bedi koja je deo izbeglištva, gluvoći sistema i međunarodne zajednice za pojedinačne priče, njihove muke.
„Nestaneš, i niko ne pita gde si”, kaže L., „Samo neki tračevi, ko je od koga šta čuo preko fejsbuka”.
Jedna od mojih najboljih prijateljica, Ana, javila da se udaje. „Bez opetrećenja, probaj da dođeš”, kaže.
Petak, 10. novembar 2017. godine
Ustajem. Ne znam da li sam uopšte spavala ili samo žmurila. Nikako da svane i da krenemo u Šid. Danas organizujemo integracijski događaj.
Desiće se nešto novo i izazovno. Iskreno, veoma strepim od reakcije.
Okupili smo grupu izbeglica iz Avganistana, Sirije, Maroka. Neke znamo bolje, neke slabije. Pre oko mesec dana se nakon radionice spontano formirao mali feministički kružok u jednom prihvatnom centru nedaleko od Šida. Imala sam ogromnu želju da ih podstaknemo i podržimo što smo pokušali današnjim događajem.
Verujem da se obe zajednice – i lokalna i izbeglička – menjaju i da prihvatanje drugačijeg iziskuje proces. Moramo videti, upoznati, čuti glasove i priče jedni drugih.
Primećujemo WOW sa obe strane, vidi se blagi otpor i veliki strah sa obe strane, takođe. Na bazi etničkog, i roda, i religijskog.
Nisam religiozna mada sam dosta crkvi posetila gde god sam putovala, od protestantske crkve u Švedskoj do džamije u Albaniji.
Kada smo se nedavno sreli, Milan, prota glavne crkve u Šidu rekao je da veruje da je važno da upoznamo verske razlike. Mislim da je to fenomenalno!
Danas su došli i đaci, gimnazijalci, vođeni nastavnikom psihologije. Otvoreni su, progresivni, lepo i zdravo usmereni – postavljaju pitanja, sve ih zanima, žele da čuju, žele da podele. Ponavlja 16-godišnja devojčica: „Nikad ne smemo zaboraviti da u svakoj grupi ima i dobrih i loših ljudi. Loši stavovi se stvaraju nakon incidenata a dobri sporije, dobre stavove stičemo”.
Za sve izbeglice ovo je bio prvi put u muzeju. I za sve njih je ovo prvi put u pravoslavnoj crkvi.
Kažu majka i ćerka tinejdžerka: „Pozvaćemo te da popričamo i još jednom podelimo utiske. Ne znam posle koliko dana ali sigurno pre no što dođeš da nas posetiš. Imamo tvoj broj, hvala vam za danas”.
Zamislimo kako se Sava Šumanović osećao kad se vratio u Šid 1928. Čovek je bio toliko ispred svog vremena. Isto tako su ga gledali sunarodnici. Kao danas izbeglice iz zatvrorenih kultura poput Avganistana na njegove slike kupačica, pijanog broda.
Veče završavamo na kapoera rodi, manifestaciji koja je nešto poput predstave. Trener Aleksandar je pozvao grupu azilanata koju trenira da vide kako stavrno izgleda kapoera, veština za koju još uvek samo uče pokrete.
H. je presrećan, širom otvorenih očiju gleda ples drugih ljudi, peva pesme koje prvi put čuje, pljeska i igra u ritmu, oduševljava se veštinama i izdržljivosti i žena i muškaraca. Trener ga ohrabruje da uđe, da uđu zajedno njih dvojica i izvedu jednu borbu. Još uvek se stidi, ali moli da opet dođe i da učestvuje sledećeg puta.
Srce mi je puno. Ljubav, prihvatanje i podrška se uvek dvostruko vrate.
Žene iz Gane ne prihvataju pravila, igraju u drugom ćosku svoj nacionalni ples uz ritam sličan onom u njihovoj domovini.
F. mi prilazi na kraju i kaže: „Hvala, setila sam se samo lepih uspomena iz doma”.
Vraćam se kući, srce mi lupa kao ludo. Koliki dan i koliko dobrih stvari. Od jutros u sedam do posle ponoći.
Subota, 11. novembar 2017. godine
Posle nedelju dana srećem svoju instruktorku kin jo, počinjemo dan zajedničkom vežbom. Subotom ljudi u Španiji, Francuskoj, Nemačkoj, Srbiji, Švedskoj, Norveškoj, Ekvadoru, Peruu, Kanadi, vežbaju kin jo.
Idem u posetu roditeljima u Pančevu. Čujemo se sa Jacom, Jelenom i Acom u Holandiji. Jaci, mojoj sestri, danas je rođendan.
Idem kod Danke na večeru, okupljena je grupa ljudi sa decom različitih godina, školski uzrast. Svi su duboko potreseni scenama nasilja u školi. Svi se nadaju i mole da će uspeti da zaštite svoju decu od toga. Jezivo. Nikad nebezbednije nije bilo u školi.
Vraćam se kući i spremam za sutrašnji put u Zagreb. Događaj o izbeglicama u regionu.
Autorka je pedagoškinja, svakog dana viđa beskrajno hrabre, rezilijentne i ljude pune nade, zaglavljene širom Srbije. Radi kao koordinatorka tima socijalno-integracijske zaštite u Centru za zaštitu i pomoć tražiocima azila. Utisci navedeni u dnevniku su lični, bazirani na iskustvu sa terena.
