Nedelja, 29. decembar 2019. godine
Volim reči. Posebno ako su nekako uvrnute, kada mi nije baš jasno i nisam siguran da označavaju baš to što kao označavaju. Lako mi je sa kućom, šerpom, cigaretom, mamom ili tatom, jednostavne su, očigledne i nekako konačne, i kuća i šerpa a posebno mama ili tata.
Oduvek me je fascinirala reč vijadukt. Verovatno je to nešto što vijuga, i da li je malo ili veliko, čemu služi, a sigurno da je lepo, a najjači utisak mi je da to nema kraja. Kada sam kao mališa gutao nove pojmove, to su bila moja razmišljanja, tome ima 40 i nešto godina.
Onda su mi rekli da je to nešto kao most, pa da, jeste most, a zapravo i da nije. A da jeste, zvao bi se most i morao bi da ima neku reku, nekakvu vodu, pa mi kažu to ti je most na suvom, mislim se, gluposti, most na suvom, kao ono riba na suvom (mali sam, pa me kljukaju kako hoće).
I sad ima tu neka priča da je prvo nastao akvadukt, za mene sasvim jedna logična i obična reč, a tek kasnije, kako su se Rimljanima želje i potrebe širile, nastala je i moja omiljena, magična reč – vijadukt.
Onda sam tražio da me vode, da vidim vijadukt, pa su se oni vadili da to nema u Pančevu, pa nisam ni mislio da ima u posluzi na Strelištu (odatle sam), jasno mi je od malena gde živim, nismo imali asvalt, a ne vijadukt, pa me je tata utešno vodao da vidim sve mostove u okolini, a to je cirka tri-četiri komada, mislim, slutite već, dva na Tamišu i dva na Dunavu, i tako su mi zamazali oči.
Pre dvadesetak godina sam upoznao jednu ženu kojoj je svaka druga reč bila da živi kod vijadukta, to je sada moja velika prijateljica Slavica, pa ga prelazi, pa ga obilazi, pa izadđe na vijadukt da sačeka prijatelje (mene obavezno), muža, decu iz škole, pa kad ide po hleb, isto preko vijadukta i na kraju je otvorila i video klub, ne treba da kažem kako se zove, samo me zanimaju lica onih u APR-u kad je došla da ga registruje.
Bio sam fasciniran, oduševljen, ljubomoran, a nekako mi bilo i lakše, da nisam glavna budala.
Hej, nisam vam rekao – ja ga pravim, već četvrti mesec.
Ponedeljak, 30. decembar 2019. godine
Nova godina kuca na vrata, pa kuca, malo, malo, pa kuca, svakih 12 meseci, mislim, volim, ali to me sad ne zanima.
Pitao nas šef, ko hoće da spoji dane, do 9. januara, a da l’ ima neko da neće.
Odmah sam se prijavio, da ću doći 3. januara na posao, makar ne radio ništa. Ako padne sneg, čistiću ga od snega, pustiću vatrogasno crevo, bar da ga operem malo.
On je u Čortanovcima, a Čortanovci su na obroncima Fruške Gore, pedesetak kilometara od nas, 20 od Novog Sada, uz sam Dunav i selo sa najvećim brojem vikendica u Srbiji, preko 4.000.
Bogataša na kile, neko SNS-ovsko mudo napravio zamak malte ne a nikad nije tamo, pa često preskačem ogradu da vidim pogled na Dunav, pošto svi kažu da je tu kućerinu natakario na najboljem mestu, da se vidi sve od Novog Sada do Zemuna.
I jeste,istina je. Lepo mu i dvorište, klupe, pa sedim koliko hoću, ponesem i kafu, tripujem se da sam u svome.
Ideja mog vijadukta je da poveže nas i njih, mi smo svi ovi oko Beograda i niže, a oni su Evropa, pre svega Mađari, i pruga koja će ići mojim vijaduktom se i zove Beograd-Budimpešta. Očekivane brzine do 200 km na sat. Prva vožnja je moja, to već sada znam, ima da povedem pola Pančeva, ili bar Vesnu, Vanju i Stašu i par prijatelja koji neće moći da me eskiviraju.
U maju sam radio nesto sasvim stoto, u junu sam zaglavio bolnicu, u julu otišao na more, u avgustu ponovo, kao, da radim u jednom super restoranu.
Toliko je bilo super, da su ga posle desetak dana i zatvorili, a imao sam planove, dok se stabilizujem, odmah dovodim decu, idemo na Sea Dance festival, slušaćemo Dejvida Getu, Ofenbah i celu ekipu, pride kupanje, sunce, more, gratis.
Vratio sam se p. (p znači popišan), smoren i sve u tom fazonu, užas.
Onda je Vesnin rođak Ivica (sada je više moj) rekao, dođi tečo u Čortanovce da pravimo vijadukt, upalio sam se, pride, za moje pojmove dobra plata, dva obroka, smeštaj.
A smeštaj baš kod njega i sve super.
Tako i jeste.
Utorak, 31. decembar 2019. godine
Ni ne znam koji je dan, čuću već, mislim i šta me briga koji je dan, Nova godina je. Vesna je u kuhinji, sprema na veliko, došao muž terenac plus Nova godina ili obrnuto (nisam siguran baš u redosled). Ukapiram da će biti prometno od 21 h u kući, Vanja slavi ovde, Staša slavi ovde, Vesna slavi ovde. I Maj Brit je tu, devojčica iz Nemačke, došla da uči srpski jezik, na godinu dana, Vesna odlepila za njom, konačno ima sa kim da priča dojč, a i uči je srpski (mislio sam da je otišla kući za praznike). Vanja kao par drugara tj. pet, Staša bar deset (biće ih duplo sigurno), na rođendanu ih je bilo oko 50, sva sreća rođena je u junu,pa je žurka bila u dvorištu, a Vesna, standardno, naše najbliže prijatelje, to mu dođe dva para i dve razvedene.
Hteo sam ja da dovedem bar dvojicu mojih drugara sa gradilišta, da malo osvežim ekipu.
Bilo je super, posle ponoći smo svi zajedno nastavili.
Na nekoj televiziji sam uhvatio da kreće La la land, pa sam eskivirao sve goste i gledao po drugi, treći put, bar za mene jednu od boljih ljubavnih priča, naravno da sam i plakao malo, kao i prošli put, mislim kao i svaki put – kad se ona vrati u džez klub, strasna scena.
Dobro, manimo se više toga.
Sreda, 1. januar 2020. godine
Sve super, svi spavaju nadam se da će bar do podne, novogodišnji koncert, balet, sve su bolji i bolji, sve moderniji, izuzetan spoj nečega od pre sto godina i savremenog izraza, a muzika naravno večna.
Telefon me otkida, kao da sam na centrali, mnogi, ali stvarno mnogi zovu, šalju poruke, ko mi kriv kad sam sve moguće aplikacije nagurao u telefon, mesindžer, viber, vac ap, pa neko sranje – imo se valjda zove, neki snap čet i naravno stari dobri SMS. Kukam, a zapravo uživam u svim čestitkama, radujem se ljudima.
Na vijaduktu nas ima oko dvadestpetoro, iz cele Srbije, dominatna je ekipa od ili iz Zvornika, mislim da bi oni precizirali i rekli Mali Zvornik, par ljudi iz Vršca, moj Ivica domorodac i ja njegov teča.
E da, i jedna grupica iz okoline Šapca, oni dolaze svaki dan kombijem, to im je nešto kao 50 km, pa putuju.
Imam tri šefa, iz svake generacije po jedan. Najstariji je jedan divni dekica, ima više staža nego mnogi od nas godina, gradio je po celoj SFRJ i po inostranstvu, recimo da je on napravio prvi kineski restoran u Beogradu, bar za mene čuveni „Šangaj”, još dok su nam kinezi bili neviđena egzotika. Drugi je jedan od tih iz Zvornika, pravi domaćin gradilišta, sve i u svakom trenutku zna sve, rešava bukvalno probleme u hodu, mama i tata svima nama,vozi kod zubara, brine šta jedemo, pijemo, ma o svemu. Njemu se žale na sve, da l’ je dobro grejanje u smeštaju, da l’ supa nije bila vruća, kad će nove rukavice, jednom pregorela sijalica u sobi, on zvao njega da mu zameni sijalicu – ja bih poludeo.
I konačno treći, mlad, 90 i neko godište, klinac, on je zapravo glavni – direktor gradilišta, iz Vršca je, građevinski inžinjer, ima izgradnju u malom prstu, kancelarija mu sva u šemama i crtežima vijadukta, i tu se vidi koliko je to čudo zapravo impresivno. Dužina mu je oko šest kilometara, prvo sam pomislio „uh, jaka stvar 6 km”, pa to je kao do Strelišta i nazad, ali kako ga gradimo on je zaista impresivan, najviša tačka je 28 metara (ja baš tu radim), pride dva tunela.
Da završim za direktora, znate ono kad kažu, da ga poželite za zeta, brata, druga, sina.
Ja bih za sebe rekao da sam tamo zadnja rupa na svirali, poslednji sam došao, bar sam to očekivao, ali na neki lep način neguju zajedništvo, osećam tu kolegijalnost, svi hoće da pomognu po svakom pitanju,stalno nešto jedni drugima činimo, tako je svaki dan, znači da nije puka slučajnost.
Jao, danas kao repriza, 1. januar, ‘ajd’ OK, repriziraćemo se.
Četvrtak, 2. januar 2020. godine
Super sve, iščestitali smo se sa svima, čak su i naše tetke došle na red, obe u Bosni.
Moja u nekoj Bosanskoj Dubici, Vesnina u Tuzli, glavno im pitanje – kad ćemo doć, rekoh obema, kucajte na Google – vijadukt u Čortanovcima.
Slušam godišnju listu na As FM i ponovo se pržim na sve one hitove koji su me palili tokom prošlih meseci. Dua Lipa, moja miljenica, svaka joj pesma izuzetna, objavljuje novi album, sad uskoro, sama kaže, a prve dve pesme to i potvrđuju, da traži novi izraz za disco i funk. Hvala joj na tome, obožavam tu klinku, ako ne verujete , kucajte i vi Google.
Petak, 3. januar 2020. godine
U Čortanovcima sam, da budem precizan na vijaduktu sam, sad ću da vam slikam.
Ima nas nekoliko, još je kao euforija oko Nove godine, čestitamo se, cmačemo se, nisam baš ljubitelj, al’ ‘ajde, jednom godišnje, izdržavam.
Levo gledam brdusinu, Frušku Goru, načičkanu vikendicama, eno neko maše, ne razaznajem baš da l’ je muško ili žensko, staro ili mlado, mašem i ja, mašemo svi, verovatno čestita Novu godinu.
Levo Dunav, pun brodova, frekventan, kao da je autoput. Stalno nešto guraju, vidim ugalj, drva, pa neki brodovi skroz zatvoreni, kažu ovi moji to je nafta, pa onda odjednom po nekoliko turističkih, mašu ljudi, pa i mi njima. Prelepi brodovi, prošlo i nekoliko besnih, luksuznih, vidim imaju i bazene, grmi muzika, baš ih briga, a najčešće vidim bakice i dekice, verovatno švapski penzioneri, lagano šetaju po palubi, mašu i oni, oni najviše, onda mi njima, pa se smejemo, smešno nam, k’o budale.
Doduše mi se stalno smejemo, radio sam u nekoliko kolektiva do sada i svuda je bilo OK. Na jednom mestu čak 28 godina, na drugom znatno manje, voleo sam moje kolege i koleginice, nekoliko njih su moji prijatelji već godinama, a ovde je nekako sve drugačije, lakše, lepše ili sam ja odlepio pa mi zato sve super. Moj drug Jova tvrdi da sam odlepio i stalno mi govori vraćaj se, dosta je bilo četiri meseca i da ne izigravam budalu, da sam odvojen od porodice, kuće, šta radim više u toj selendri i sve u tom fazonu.
Par puta sam razmišljao o svemu tome, ponekad i meni deluje da se malo gubim, ponekad sam i ja iznenađen kako idem na posao sve ćešće pevajući i da uživam dok vezujem armaturu, pa posle nekog vremena se vidi da je to jedan veliki lepi zid od šipki, ili kad napravimo nešto što mi zovemo piramida, ili kad povežemo ko zna koliko tona šipki i napravimo put na tih 28 metara, širi od moje ulice (Žarka Zrenjanina).
Ne znam, od kuće sam 75 km, često se vidi Beograd kako svetli uveče iz našeg dvorišta, ili bar ja mislim da je to Beograd, utisak mi je da sam blizu.
Ja sam iz Banata, sada sam u Sremu, dok se pređe Dunav je Bačka. Volim kako govore svi ti ljudi, sada već dobro čujem razlike u akcentovanju mnogih reči (vijadukt super zvuči kod svih), a da ne pominjem ove moje od Zvornika, oni pričaju različito od sela do sela, a svi sa dva brda.
Uživam, plata za moje pojmove odlična, stomak me nije zaboleo od kad sam ovde (a u junu sam mogao da umrem i to bukvalno, bilo je napeto, kad mi je pukao čir na želucu), mislim da sam se malo i ugojio, svi mi daju kolače, mnogi ne jedu slatko uopšte, i samo donose i kažu „tečo, evo još”.
Dođe mi i da na fejsbuku promenim ime u teča jer su uvek u čudu kad shvate da mi se profil na Fejsbuku ne zove teča, već da imam neko ime i prezime, i to Rade Mašić im dođe kao neki stranac.
Subota, 4. januar 2020. godine
Gotova Nova godina, sad kreće sledeće ludilo.
Nekada je bilo Badnje veče, išli smo da korinđamo – bombone, orasi, voće, jedni su nam davali i pare ali su očekivali da sedimo i zabavljamo njihovo dete – zabavljali smo ga, posebno ja, ko me jebe, nikad nisam znao da kazem ne, a pare smo delili jednako.
Kakvo je sad ovo ludilo, šta je ovo ljudi moji?
Badnji dan? Badnje jutro? Badnje popodne? Badnja kafa, Badnji bus, Badnji predsednik?
Badnjaci sve veći i veći, automobili prenakićeni, trube kao da smo razbili nekog sa pet nula, žene povezane u marame, a nije baš mnogo hladno, svi smerni odjednom, nema psovki, zajebancije, zezanja i neprimerenih reči, sve im je osvešteno, ove nedelje piju samo vodu,vaistinu odlepiše svi.
Vijadukt pravi nekoliko firmi iz Srbije, jedna iz Turske, Slovenije i jedna živopisna ekipa iz Indije. Oni često rade baš sa nama. Slatki su, svi imaju po tačku na sred čela, a tačke su različitih boja, drugi put ćemo o tome. Sitne su građe, izuvijani u razne tkanine i marame i po hladnoći i po suncu, u fulu uvek. Deluju krhko, kao neka deca, a u stvari rade ko zmajevi (neki kažu da su bolji od nas, ja evo kažem da nisu). Mislio sam da se svi zovu Brahma, Gulšan ili tako nekako – patosirali su me, Entoni, Dejvid, Vilijam, Džejms i svi govore engleski besprekorno. Tu su nekoliko meseci tek i znaju da se pozdrave na srpskom, da pitaju „kako ste”, a ja sam uvatio Entonija i naučio ga, što bi se reklo, svaku našu drugu reč. Fasciniran je, kontekst naših psovki mu je skroz nejasan, apsurdan – zašto bi neko pominjao nečiju majku, oca, sestru, bilo koga u nekoj raspravi, svađi. Nisam znao šta da odgovorim, kažem, stvarno smo bolidi, ja prvi – jedino mi to u glavi sada.
Autor je, nemam pojma i baš me briga ko je autor
