Nedelja, 16. jul 2017. godine
Budim se sa grižom savesti, iz dva razloga: prvi je što uvek imam grižu savesti kad ustanem posle 9 ujutru, a drugi što nekako unapred znam da neću ni započeti obaveze koje moram da dovršim za dve nedelje, tako da ću dan da vodim kao propao. Bar njegov preostali deo.
Kafa i net. Srećom, moj kablovski operater snima program, pa „premotavam” program na „Novi dan” N1 televizije da pogledam jutarnji program – u podne. Sve druge televizije me plaše, uključujući i onu na kojoj sam radio 15 godina. Sećam se članka u britanskom „Gardijanu” koji govori o tome kako biramo samo one izvore informacija koji nam odgovaraju, dok one druge izbegavamo. Time lišavamo sebe mogućnosti da sagledamo širu sliku i tako bolje razumemo svet oko sebe. Ali nemam snage ni hrabrosti da pređem granicu i zakoračim u ružičasti TV svet u potrazi za drugom stranom. Previše je ružan, previše lažan, ostrašćen, nacionalistički, tradicionalan i zatupljen. Podseća me na devedesete i muka mi je.
Ali dobro, dosta unutrašnjih monologa za danas. Mama i tata su na vratima, svratili da me vide, pa usput i pozvali na ručak. Krećem sa njima u Starčevo, gde žive. Vetar im je oborio suvo stablo trešnje u dvorištu. Znalo se da će do toga doći vremenom, ali šteta za prelepi puzavac koji ga je okružio. Uspravljamo stablo (?!) i učvršćujemo ga kako znamo i umemo, dok ne smislimo nešto pametnije, tj. dok ne padne opet, pa batalimo. U povratku kući svraćam kod brata u stan da mu pomognem da premesti frižider. U ovom trenutku sam fizički najjači u familiji pa teglim gde treba, dok bratov klinac ne padne u nemilost puberteta pa krene u teretanu, ljubi ga čiča.
Vreme je za spavanje. Nije baš da moram, ali nekako – vreme je. Sutra me čeka velika blamaža u strogom centru Beograda, valja se mentalno pripremiti.
Ponedeljak, 17. jul 2017. godine
Ovde je potreban kratak uvod: mrzim školu. Zaboga, od malih nogu sam kidnapovan i odveden da zajedno sa ostalom decom krenem u prvi razred. Kakav bezobrazluk! Ta institucija se pojavila gotovo niotkud i nametnula mi se kao glavni prioritet, oduzimajući mi ogromnu većinu vremena koje sam provodio u sanjarenju. Ali, moralo se, pod pretnjom batina. Škola je bila mesto gde se, eto, ide i takva je ostala do kraja treće godine srednje škole, a takav mi je bio i „uspeh”. Tek u četvrtoj godini sam uzeo stvar u svoje ruke i razvalio prosekom ocena. Izlazeći iz školskog dvorišta sa diplomom u ruci, okrenuo sam se i pljunuo.
Elem, ovih dana sam ponovo u školi! 🙂
Ali u ovu školu idem svojevoljno! Sedim u klupi sa dvadesetogodišnjacima koji su, kada su me prvi put ugledali mislili da sam predavač. Nije ni čudo jer sam stariji i od većine profesora. I super mi je! U pitanju je škola filma, animacije, zvuka i web-a. Sa dečurlij… kolegama iz fllmskog departmenta danas idem na teren da pomognemo jednom od kolega da snimi poslednje kadrove svog muzičkog spota. I ja glumim u tom spotu i tu dolazimo do one blamaže. Trebalo je da se pojavim u sakou i kravati, dok bih ispod pojasa nosio šorts. Da se razumemo, ne bi mi to bio prvi put – tu kombinaciju sam redovno nosio dok sam čitao vesti u živom programu TV Pančevo. Na TV se to nije videlo, ali ovde sam na javnom prostoru, sa ljudima koji prolaze i gledaju. Ipak ubeđujem režisera da nije strašno ako ostanem u farmerkama. Snimamo i glupiramo se u centru Beograda. Ne sećam da se da sam se ikada u životu toliko smejao, koliko sa ovom dečur… sa kolegama iz filmskog departmenta SAE Instituta u proteklih godinu dana.
U povratku iz Beograda nailazim na par dobrih prijatelja te ostatak večeri provodim sa njima u prijatnom razgovoru i šetnji.
Utorak, 18. jul 2017. godine
Izlazak iz zemlje volim da upoređujem sa izlaskom iz kuće. U kući vam je kako-tako. Da je super, ne bi ste ni izlazili. A spolja vidite da vam se kuća raspada. Nakon nekoliko godina života u međunarodnim vodama, svoju zemlju počeo sam da gledam drugačijim očima, a taj novi ugao gledanja otkriva da mi je država u teškom raspadu i da je gore nego što se čini iznutra. Tok misli traži krivca za ovakvo stanje. Ne, nije onaj čije se ime danas prečesto pominje. Uzrok nije ni ličnost ni događaj, već nešto nematerijalno, mentalno. Uh, biće nezgodno uhvatiti se u koštac s tim. Srećom, vidim da su neke značajne misleće face već iznele isti zaključak, ali nekako mnogo okolišaju, niko ne cilja u centar. Zaključujem da je vreme da se politički aktiviram. Ne vredi stalno lajati i režati preko statusa na Fejsbuku. Danas sam imao prvi anganžman u stranci čiji sam pasivan član još od 2004. Reaktivirao sam svoje članstvo u, sada propaloj stranci i pojavio se u prostorijama sa kamerom i mikrofonom. Kolege sam pozdravio sa „gde ste, žuti lopovi!”
Po povratku kući, proveravam notifikaciju na mobilnom telefonu. Od Google-a je. „Hvala vam na doprinosu na Google maps… bla bla bla… Vaše slike su veliki hit, bla bla…”. Slike koje sam postavio prošlog leta su sa proputovanja po Srbiji i Bosni. Većina slika je pregledana 2000-3000 puta. Fotografija ćuprije na Drini je dostigla milion. Ne znam da li da budem ponosan, ali ipak odlučujem da se pohvalim na Fejsu. Malo mi je krivo jer imam i lepših fotki: vidikovac Banjska stena na Tari ili meandri reke Uvac. Ali dobro sad… sigurno i su pravi fotografi bili u sličnim situacijama.
Sreda, 19. jul 2017. godine
Neke stvari se nikada ne menjaju. Mislim na lošu naviku odlaganja obaveza do poslednjeg trenutka. Srećom, dobio sam još jedno odlaganje roka za dovršavanje onih obaveza pa mogu da se opustim. Sedam na bicikl, prvi put posle četiri godine i verglam: Strela – Kotež 2 – Margita – Marka Kulića – Kej – Sodara – Crna Mačka – Strela. Sat vremena. Visoko sedište, kratke pedale, neprecizni „Shabano” menjači, nezgodni rukohvati, bolovi u zglobovima i mestu gde leđa prestaju da se zovu pristojno. Za sve krivim bicikl, nikako vozača. I da, pao sam, jednom. I bilo me malo sramota što u neke delove grada nisam zalazio bar deset godina.
Četvrtak, 20. jul 2017. godine
Tokom proteklih desetak meseci, koliko već radim na svom usavršavanju, mnogo puta sam shvatio koliko nisam imao pojma o poslu kojim se inače bavim. Pomalo je zastrašujuće kad se čovek uljuljka u ubeđenje da je iskusan profesionalac, a potom shvati da je profesija daleko uznapredovala, a naš profesionalac zaostao. Utoliko više je bio „rewarding” osećaj kada je profesor poslao moj kratki film na ovogodišnji Filmski festival u Motovunu, u Hrvatskoj. Ali avaj, film treba titlovati, a stare tehnike titlovanja koje znam odavno nisu primenjive. No, snašao sam se. Trebalo mi je celo popodne, ali sam uspeo.
A film, to je posebna priča. Po zadatku, zadužen sam za scenario, pitch, kasting, režiju, kameru i montažu (i šminku, svetlo, kostime, ketering…) Tri varijante prvog scenarija su mi odbijene. Onda sam, iz očaja napisao drugi, potpuno drugačiji, baziran na frustraciji iz privatnog života. I osećao sam se pomalo bedno zbog toga. Iako je film prošao dosta dobro, nikad ga nisam objavio na društvenim mrežama jer bi pojedini frendovi mogli da se osete prozvanim.
Petak, 21. jul 2017. godine
Na pitanje „Čime se baviš?” prvo što mi padne na pamet je video montaža. Međutim, kamera je bila moje prvo interesovanje. Moj predlog da se priključim i snimateljskom timu TV Pančevo je ljubazno odbijen uz obrazloženje da „nemam visinu”. Pa dobro, stvarno nemam. Dvadeset godina kasnije, u školi neočekivano stiže pohvala od šefa katedre za pristup kameri i kadriranju u mojim, i filmovima ostalih studenata kojima sam pomagao. Da, pomažemo se međusobno i to mi je jedan od najdražih momenata u trenutnom školovanju. Danas popodne idem sa Katjom, koleginicom iz Slovenije na Novi Beograd kao pomoćni kamerman. U skučenom privatnom studiju nas dvoje, dva domaćina i dve kamere na stativima. Uspeli smo nekako da snimimo izjave za dokumentarac uz prijatan razgovor. Na putu kući donosim čvrstu odluku da ću da častim sebe kokicama i filmom. Prvo sedam da malo odmorim i slučajno zatvaram oči. Budim se tek ranom zorom. Probudila me je mačka tražeći da izađe napolje.
Subota, 22. jul 2017. godine
Danas je vreme da se konačno „sastavim sa mozgom” i dam se u organizaciju snimanja svog muzičkog videa. Ljude koji već imaju svoje porodične, poslovne i roditeljske obaveze i kojima je svaki minut odmora dragocen treba da cimam da na lokaciji izvan grada, po vrućini dođu i učestvuju u spotu, za slavu i hvala. A usput treba i da organizujem dolazak dečurlij… kolega sa faksa na set jer su izrazili želju da dođu i pomognu. Good luck to me.
