Nedelja, 6. oktobar 2019. godine
Legao sam u šest ujutro, jer sam prethodne večeri bio na proslavi petogodišnjice mature srednje muzičke škole „Dr Vojislav Vučković” u Beogradu. Video sam ljude koje dugo nisam, neke sa razlogom a neke bez. Neke bih voleo da sam video, ali se nisu pojavili. Bilo kako bilo, provod, muzika, hrana i piće. Razgovor sa bivšom razrednom, a sadašnjom koleginicom. Kada razmislim malo bolje, tih pet godina je prošlo dok sam se okrenuo oko sebe. I sada, gledajući iza sebe, vidim da nije uzalud izgubljeno vreme. Završena akademija u Novom Sadu i petogodišnji život tamo, povratak u rodno Pančevo, zaposlenje u struci u istom tom rodnom gradu. Legao sam, nekako zadovoljan, u tih šest sati ujutro.
Probudio sam se delimično mamuran u 13 časova, kada je u većini domaćinstava u Vojvodini vreme za „Nedeljni ručak”. Tako je i kod mene. Iz kreveta sam seo za sto i ručao. U glavi su mi se motali događaji od prethodne večeri. Nisam znao kako da odgovorim na pitanje kako je bilo, osim da kažem – lepo.
Rešio sam da ne izađem iz kuće i da ostatak dana provedem mirno. Uz knjigu, muziku, seriju ili film. Na kraju su tu bili samo knjiga, muzika i „Utisak nedelje”. Za mene je najjači utisak to što pored svega negativnog što se dešava, nekako uspevam da budem hladan i optimističan. Prijateljica je rekla, gledajući mi natalnu kartu, da su zvezde na mojoj strani. I da mi je mesec u strelcu – kaže to je dobro. Šta god to tačno značilo.
Ponedeljak, 7. oktobar 2019. godine
Radni dan volim da započnem kafom, cigarom i dobrom muzikom sa „Naxos music library”. Ako mi je Akademija umetnosti u Novom Sadu, za četiri godine osnovnih i godinu dana master studija, dala nešto dobro, pri tom i besplatno, onda je to nalog na „Naxos music library” – hvala im na tome.
Vežbanje, vežbanje i samo vežbanje – to je nešto čime se vodi svaki izvođač klasične muzike. Najteži deo vežbanja je, po mom mišljenju, čitanje novog programa. Što će reći smišljanje prstoreda i leve i desne ruke, u kojoj poziciji bolje zvuči određeni deo, da li je fizički odsvirljiv u toj poziciji kada se spaja sa prethodnim i narednim delom, da li je u toj poziciji moguće ispoštovati predviđenu artikulaciju i još mnogo toga. Sve to muči klasičnog gitaristu kada počne da radi, to jest čita nov program.
Nakon vežbanja, kome sam posvetio zapravo veći deo dana, dolazi vreme da odem na posao u M.Š. „Jovan Bandur”. Nikada se ne zna šta vas čeka, đaci koji nisu ništa vežbali od prethodnog časa ili đaci koji su zadivljujuće napredovali. Zbog toga je taj posao i zanimljiv.
Utorak, 8. oktobar 2019. godine
Budim se sa nekom vrstom entuzijazma jer mi je danas prvi radni dan na poslu koji sam prihvatio da radim pored posla profesora gitare u muzičkoj školi. Pretpostavljam da se neće mnogo razlikovati, s obzirom na to da je u pitanju privatna muzička radionica – Muzička radionica „Puž” na Vračaru. Branko Milićević je svoju emisiju „Kocka, kocka, kockica” radio sa decom iz zabavišta „Puž”. Naravno, ovaj moj „Puž” nema veze sa tim, ali nadam se da će biti bar upola zabavno.
Vežbajući u prepodnevnim časovima shvatam da je već oktobar, a da planiram da master rad dam u januaru. Master rad koji predstavlja resital od minimum 50 minuta čiste muzike za solo gitaru. Polako počinjem da se mirim sa tim da će ipak biti pomeren za malo kasnije – ne želim da ga otaljam.
Na putu za Beograd i ka Vračaru, više ne osetim entuzijazam. Iako je lep dan, ne preterano topao, ali sunčan, to nije dovoljno da mi pomogne da ponovo pozitivno razmišljam. Užasno loš predosećaj, a ni sebi ne mogu da objasnim zbog čega. Stižem, ispred sportskog centra Vračar, u kome je muzička radionica, pušim cigaru i potom ulazim u svoju odaju. Ponovo ne znam šta me čeka, osim da je prvi čas individualan sa dečakom od 10 godina, a drugi sa dva dečaka od šest i osam godina.
Prvi čas: nisam skoro radio sa tako talentovanim detetom! Fenomenalno! Dajte ih još, molim vas!
Drugi čas: samo ću reći da je bilo jako, jako teško.
Nikad se ne zna šta vas čeka. Entuzijazam prepodne, loš predosećaj kasnije – prvi i drugi čas.
Sreda, 9. oktobar 2019. godine
Za malo da se uspavam za teorijsku nastavu u auto školi, ali stigao sam na vreme.
Posle teorijske nastave našao sam se sa koleginicom i sedeo u bašti kafića. Sunčano i toplo. Podsetilo me je na kraj aprila 2016. godine kada sam živeo u Trstu pet meseci. Nakon kišnog perioda i bura koje često duvaju u Trstu, polako se bliži leto i ulice su sve punije. Iako ni malo ne liči, sedenje u bašti kafića u pančevačkom parku me je podsetilo na sedenje na glavnom trgu u Trstu, Piaza Unita, sa kog se pruža divan pogled na luku i dalje ka horizontu. Kao da je okean, a ne Jadransko more.
Koleginica priča kako bi iz Beograda prešla da živi u Pančevu, dopada joj se. Meni to ni malo nije čudno – nikada ne bih živeo u Beogradu. Entuzijastična je, volela bi da pravi razna dešavanja u našem gradu, da pravi koncerte na otvorenom, da sa đacima izvede Šostakovičev drugi valcer i „Romea i Juliju” od Prokofjeva. Lep je optimizam, ali sa đacima srednje škole – teško je to za njih. Rekao sam joj to uz „voleo bih da grešim”.
Svakodnevna preokupacija – vežbanje. Sporo, uz metronom, sa „nameštanjem”. Od 16 i nešto do 21 i nešto nikad brže nije prošlo vreme. Tedeskova sonata opus 77, „omaž Bokeriniju” sve je interesantnija.
Četvrtak, 10. oktobar 2019. godine
Standardno prepodne. Kafa, „Naxos music library” i psihička priprema za vežbanje.
Nakon prvog dela vežbanja, taman kada sam hteo da odložim gitaru i napravim pauzu, stiže poruka od drugara. „Aj na kafu do mene?” – „Evo odmah”. On u stanu ima muzički studio, koji je vrlo fino opremljen. Rodila se ideja da on, dve drugarice i ja pravimo muziku. Bilo je i ranije sličnih ideja, ali nikada realnijih nego sada. Sada, zapravo već ima započetu stvar sa jednom od drugarica i treba samo da se razradi i da ja osmislim svoj deo. Snimam u nedelju. Plan je da u narednih godinu dana snimimo desetak pesama/stvari/kompozicija. Neki bi rekli „Bože zdravlja” ili „Daće Bog“, a ja bih rekao „Biće to odlično!”.
Nakon što sam se, vrlo entuzijastičan, vratio kući i nastavio svoje vežbanje, uveče sam otišao na koncert u pančevački dom kulture. Koncert klasične gitare i gudačkog kamernog orkestra. Na žalost, ne mogu da kažem da sam preterano uživao u izvođenjima kompozicija Albeniza, Diensa, Rodriga, Sora i drugih značajnih kompozitora. Naprotiv. Bilo mi je jako teško da slušam. Ne razumem kako neko, poput tog čoveka koji je svirao, može sebi da dozvoli da tako zvuči. Sa druge strane, publika mu uzvraća gromkim aplauzima i oduševljenjem (ne znam zašto). Dobro je da sam na koncert išao sa rečima svog profesora sa akademije, koji mi je pričao o tom „čuvenom gitaristi”. Ni jedna od tih reči nije bila pohvalna.
Petak, 11. oktobar 2019. godine
Smislio sam neke delove za pesmu/stvar/kompoziciju, koju treba da snimim u nedelju. Treba to da zapišem. Imam demo verziju programa za komponovanje. Pošto je demo, rešim da nađem i skinem celu verziju. Nađem, skinem, instaliram, nemam zvuk. Da, nemam zvuk. Nije mi neophodan, pošto sam svakako svirao to i čuo sam, ali počinjem da se nerviram. Istražujem, gledam, insistiram da mi dozvoli da pustim to što pišem. Ne vredi. Već sam odložio gitaru i posvetio se tom problemu kao da mi sve u životu zavisi od toga. Pomislio sam da sam nešto pogrešno uradio pri instalaciji. Obrišem program ponovo. Instaliram ponovo. Već prolaze sati, a ja ponovo nemam zvuk. U jednom momentu, poruka koja me je obradovala – „Šta kažeš na jedno piće večeras?” – može, naravno.
Dok nisam izašao, pokušavao sam na razne načine da rešim problem sa zvukom, nije išlo. Besan na program, na kompjuter, na sebe i ceo svet, izađem na to piće. Bilo je interesantno. U standardnom lokalu, sa dobrim društvom, sa ne tako svakodnevnom pričom. Popilo se dosta, kako to obično biva kada se ode „na jedno piće” i ostalo do prilično kasno. Najbolje je neplanirano.
A ja i dalje nemam zvuk, niti sam zapisao šta je trebalo.
Subota, 12. oktobar 2019. godine
Dolazim sebi i razmišljam o tome kako me danas čekaju đaci i kako me uveče čeka rejv.
Učenicima, odnosno njihovim vežbanjem, prilično sam bio zadovoljan. Možda sam uspeo, u ovom relativno kratkom vremenskom periodu, da im objasnim ulogu i značaj vežbe u našoj muzici, ali i najvažnije, način vežbanja. Videćemo da li će biti kontinuirano.
Kada ljudi pominju rejv žurke, tu se radi o raznim vrstama. Za mene, samo jedna je prava. Psytrance i to u „full on” varijanti. Neki ljudi ne mogu da shvate kako to mogu da slušam, pobogu, bavim se klasičnom muzikom. Naročito im nije jasno kako to može bez droge. Ne trudim se više da objašnjavam da nema potrebe za tim. Ali, uvek se trudim ljudima da objasnim kako sam u stanju da psytrance slušam na način na koji slušam, recimo simfoniju. Tu ima mnogo harmonije koja na mene, svakako pozitivno utiče i prija mi. Na rejv, kao i na koncerte klasične muzike, uopšte mi nije problem da idem sam, jer idem da zapravo slušam muziku. Nisam preterano aktivan na žurci, u smislu da ne đuskam konstantno, ali aktivno slušam od početka do kraja. Volim da žmurim i veći deo vremena imam blagi osmeh. Muziku je puštao moj prijatelj koji prati psytrance već dugi niz godina i zna zaista mnogo o tome. On me je uveo u taj svet, pre nekih sedam godina i zahvalan sam mu na tome. Uvek, kada se vidim sa njim, pušta mi nove pesme i tačno zna šta će mi se svideti. Jedina mana rejv žurke je to što svaki put jedva stignem do kuće koliko me noge bole. Nije mi žao, proći će.
Autor je učenik i profesor istovremeno. Ljubitelj prirode u koju voli da „beži” kad god ima prilike
