Nedelja, 15. septembar 2019. godine
Ljubovija. Imanje na obali Drine. Moji sinovi su šesta generacija na njemu. Lepota je u prostranstvu, staroj kući u kojoj je moja nana provela rat devedesetih. Nakon pregršt godina vratila se u roditeljski letnjikovac, jer su joj kuću oduzeli. I sve tu miriše na njeno detinjstvo, njene priče i reči da kada je se god setimo, to činimo uz smeh.
A meni, kada se vrati njen lik, nailazi sećanje na Bratunac u kome je ona bila popadija, na tamošnju punu kuću, jer je volela ljude, pa docnije tu atmosferu prenela i na ljubovijsko porodično prostranstvo. Galerija likova prolazila je svakodnevno. Najpotresnije priče su bile one koje su kao eho dolazile s one strane Drine onomad kada sam ja sa svojim malenim dečacima dolazila na dva meseca leti. A rat je besneo u mom omiljenom Bratuncu, kasabi moga detinjstva. I u Srebrenici koja se ljuljala među brdima.
Silazim na obalu. Smaragdna Drina je manja nego juče. Obe ploče, koje smo pravili kao našu plažu, suve su. Sedim satima. Na srbijanskoj strani gledajući u Bosnu, u obronke brežuljkastog krajolika. Pecaroši oko mene tihi, posvećeni, sa prepunim mrežama. Ne dolaze na naš deo kada je neko tu.
A gore se postavlja ručak. Jučerašnje prase koje je ujak sa Srđom spremio na ražnju. Neprevaziđen folklor, satkan od mirisa i pregršt boja. I da mu nisi blizak, ne možeš ostati ravnodušan. Onda sakupljanje dunja, čišćenje oraha, ne prepoznajem sebe. Nas petoro nadvijeni nad rezgama.
Krećemo kasno. Dok vijugamo prema Zvorniku zastaje dah. Tri granična prelaza ostaju nam s leve strane. Još uvek ne verujem da na tim ćuprijama stoje neki ljudi koji mi traže dokumenta. Ulazimo u mačvansku ravninu. I nadalje – ravno, ravno mi je sve.
Ponedeljak, 16. septembar 2019. godine
Jutro nije baš rano, budim se lagano. Nema reke na koju bih sišla tik do kuće. Ima je iza ugla. Ona je mirnija, pravija, mutnija. Lapa, premda je drugoga roda. Kafa, pa utisci o vikendu, naš zlatni retriver, star i pospan, i doberman razigran. Mačka Maza ga izbegava. Povod za svađu je svaki njegov skok na nju. Krećem za Beograd. Nanovo prelazim neke ćuprije na kojima je gužva. Dunav je širok i moćan. Volim Dorćol, sve oko Filološkog fakulteta je moje. I „Lagunina” knjižara u Knezu, gde se snima Mali dnevnik za RTS. Mala Milica je sjajna, deka je prati u stopu. Čini se da je mikrofon golem u njenim ručicama, no ona je vešta. Brblja, postavlja pitanje, neposredna i probojna. Okice joj vrcaju. A tek je drugi razred. Sviđaju joj se „Sofijine mudrolije”, kad se ugase kamere priča mi o utiscima i zarađenim perperima.
Krećem za Pančevo sa osmehom. Prva nedelja kada radim posle podne. Imam prvake. Neobične, zanimljive. Učimo se poverenju. Deluju otvoreni i nestašni. Sedmi čas u njihove klupe sedaju roditelji. Upoznajemo se, ne krijući sopstvene mane. Početak saradnje daje nadu. I njima je sve novo. Na koncu ovog prepunog dana aerobik kod Maje kao pauza od uzavrelih misli.
Utorak, 17. septembar 2019. godine
Plate se povećavaju u javnom sektoru, skandal oko pločnika na Trgu Republike se zahuktava, Đuričko se s porodicom preselio u SAD. Ne znam zašto radio-stanice ne prestanu da puštaju vesti. Kada god ih čujem, obuzme me čudan bes pomešan s nemoću. Prevladava osećanje da se još što-šta nije pokušalo, da može biti bolje nego što je. Muzika mi obavija dan.
Javljaju da „Danas” piše o „Sofijinim mudrolijama s Markom Kraljevićem”. Imala sam ideju da spoznajući prošlost možemo svežiji ući u buduća iskušenja. Na rukopisu možemo docrtati minijature koje će napraviti predah, koje će obuhvatiti raznobojnost svih naših treptaja. Mogućno je da grešim. Mogućno je da pred sobom nemamo baš celu paletu koja će nam ukrasiti sećanja, da nemamo veštinu starih iluminatora koji će zbilju obojiti.
Moji sinovi imaju sve manje i manje vemena da sednu i predahnu uz šačicu razgovora. Trenuci naših priča su odblesci detinjih dana. Sada sam ja ta koja strpljivo čeka na red. Lukijan se uskoro vraća u Beč na studije. Nešto me steže. Konstantin užurbano prolazi kućom, drugari veselo ulaze i izlaze. Vraćam se iz škole osećajući kako je jesen odjedared došla. Iako mi je vidljiva boja s mora, lagano u mislima kopni letnji raspust. Sedam da pišem. Jedan običan dan.
Sreda, 18. septembar 2019. godine
Rano jutro i vest da je ovoga puta umro neko blizu. Zaista blizu. Ne, nije iznenadno, ali kako se pripremiti za to? Da li je dovoljno kada se spozna da su je upamtili po plemenitosti, dobroti, generacijama, kojima je bila nastavnica fiskulture u Zmajevoj školi? Vanja. Njena kosa nikada nije posedela, oči su joj imale šeretske iskre. Pričala je o svojim medaljama, sportu, vremenu koje joj je izgledalo opuštenije, lepše. Koliko je onih koji i najteže bolesti iznesu retko pokazujući nesklad između sveta i sebe?
Kako se nositi s tugom?
Četvrtak, 19. septembar 2019. godine
U kući nam je jutro nemušto. Tuga se gostoprimljivo rasprostrla, reči zamiru napola. To naličje dana taljiga.
Časovi u Gimnaziji su svetla tačka. Mladost koja se smeje, ima ideje, razmišlja. Priča o „Zvezdi” koja je izgubila, ne pojavi se na času, jer ispijaju kafu, deli neke tajne, pokazuje da život teče i ne menja svoja obličja. Oni nisu dodirnuti konačnošću, ne naručuju suzu, već osmehom raskrčuju staze, žele da glume, da tumače „Ujka Vanju”, zainteresovani su za etička i estetska merila, dira ih priča o Rusiji koncem 19. i početkom 20. veka. „Svi vi nerazumno uništavate šume i uskoro neće ništa ostati na zemlji. Isto tako ludo uništavate čoveka, i uskoro, zahvaljujući vama, na zemlji neće ostati ni vernosti, ni čistote, ni sposobnosti za žrtvovanje.” Ili: „… oni koji budu živeli sto, dvesta godina posle nas i kojima mi sada krčimo put, hoće li nas po dobru pomenuti?” Citirali su trećaci i diskutovali. Dotiče ih splin. Neće da odustanu. Hvala im.
Petak, 20. septembar 2019. godine
Kada se uđe na staro Pravoslavno groblje u Pančevu pogled mi prvo okrzne grob Zmajeve Ruže. I „Đulići” i „Đulići uveoci” ne venu. Malo li je za jedan spomen? I tiho je, sasvim tiho. A nije noć. Sat je posle podneva. Prvi. I zlato spava. Neki dragi ljudi se okupljaju. Sve ih znam iz osnovne škole, mnogi su mi predavali. Posle toliko godina izmenili su se taman toliko da im je na licima pokoja bora više. Ali su im isti pokreti, isti onaj gled koji je znao da me preseče, zaustavi, privuče pažnju. Gledam njihovu neposustalost i pratim rečenice koje su obeležene radom sa decom. Oni nose sve naše svetove na svojim plećima. Manje se menjaju od nekih drugih, koji nisu imali tu radost da radni vek provedu u učionici. Blagodaran je svaki taj čas, svako zvono. A sada su došli na poslednji ispraćaj. Da čuju neko drugo zvono koje pravi razmak, ili, mogućno je, sve svetove ehom lije u jedan.
„Pođem, klecnem, idem zastajavam, Šetalicu satu zadržavam…” Nije uspeo Čika Jova da zadrži vreme, niti svoju porodicu na okupu. Nikola Tesla je ovu pesmu posebno voleo. I sve njegove stihove. O njegovom trošku je Zmaj preveden na engleski. Ni Tesla nije zadržao vreme. Niko nije. Ostaje nam tek da zborimo reči, reči bez pameti: „Ne sme nam umreti.” I da u ovom životu volimo, pozitivno zborimo. I praštamo. Čak i vremenu koje neoprostivo obavija svoje sate, dane i mesece oko nas. I steže.
Subota, 21. septembar 2019. godine
U podne je zasijalo Sunce bacajući vilinski prah. Ujedinile su se luče, zatreperile na ponekom dašku. Zapaljena je sveća i cigareta. Na humci. I rodbina, koja je okupljena.
Kada odem kod svoje nane, u Ljuboviju, na groblje, pevam joj. Ona mi je tako rekla. Nekoliko veselih pesama. Koje je volela. I uvek ispričam neku anegdotu. I moja tetka je predavala srpski. Nana je jedared uzela sveske i „ispravila” pismene zadatke podelivši svima četvorke i petice. Zato što su deca pisala o sebi. Ispovedala se, a za to treba hrabrost koja se može samo najvišim ocenama nagraditi. Tako je rekla tetki, koja se ljutila.
Čitav dan provodimo u prelistavanju, mirenju htenja i realnosti. Zašto greške ne možemo sagledati kako počnemo da ih činimo? Otvaramo se jedni drugima. Hrabro. To je za najvišu ocenu. Ne treba nam stručnjak da zaključimo.
Savladan je nesklad, prizvana ljubav. I sećanje. Opuštamo se tako što se dajemo. U ovom retkom danu kada ne slušamo vesti, već sebe osluškujemo. Nije li lepo? Nije li dovoljno za sopstveni svet koji ćemo ukrasiti pričama? I spojiti one koje više nisu tu s nama koji želimo da sopstveno postojanje osmislimo.
Završavam ovaj dnevnik, u nedelji koja je bila mnogo teža nego što sam domišljala kada sam se svega prihvatala. Tada je preda mnom bila Drina, ona prava i kriva, koja je u beskraju izgledala dovoljno brza da sve mutnine izbistri i sve nesklade dovede u saglasje s pitomom prirodom. Koja ju je prihvatila baš takvu kakva je. Ne narušavajući njenu divljinu, skrivajući brzake, osluškujući zubor koji vraća sebi. Završavam osluškujući. Sada Tamiš. Pomalo i udaljeni Dunav. I Savu. Tu su, nadomak. Ako još nešto doznam, od njih, dodaću.
Autorka je nepopravljivi optimista i nepopravljivo veruje da je jedina nada u mladima. Spisateljica dva romana „Zapričavanje. Zavaravanje. Zavirivanje.” i „Kroz prstohvat cimeta”. I dečje knjige, za sve one koji neguju detinju dušu u sebi, „Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem”
