Nedelja, 30. septembar 2018. godine
Treće nedeljno jutro u Švajcarskoj, ali prvo u selu u koje se doselismo. Iskoristićemo ovaj dan da upoznamo svaku od njegove tri ulice. Tu je pekara, biblioteka, crkva, opština, gostionica, samoposluga i škola. I to je to. Samoposluga je radila do juče u 16 sati, kome nešto zatreba, moraće u susedni grad, ili da čeka ponedeljak. Sedimo „Kod medveda”, pijemo lepo pivo, prosek godina za susednim stolovima je oko 160, ali pivo piju svi, i oni sa hodalicama i oni u kolicima, svi se smeju i svi se znaju. Smeju se malo od piva, malo do sunca, ali smeju se. To mi je dovoljno da za sada znam o ovoj zemlji o kojoj ne znam mnogo. Ljudi se smeju.
Obilazimo i šumarak iza naše zgrade. Iznad njega stalno kruži nekoliko sokolova. Kupine, pečurke, planinsko cveće, stoletna stabla, sve izgleda kao debela divljina. A onda vidiš, mladice obavijene zaštitnom žicom. Niotkud, iz grmlja, sveže ofabrana klupa sa opštinskim grbom. Komšiluk i dalje ne daje znake života ni preko dana, a kad padne veče, zapada u totalnu hibernaciju. Juče sam imala napad ljubaznosti i želje da uspostavim dobrosusedske odnose bar na početku, dok mi deca ne dođu i krinke ne padnu. Ispekla sam kolače. Delovali su pomalo brabonjasto, istina, ali nisu stigli ni da dođu do izražaja. Zvonila sam komšijama u subotu u pola osam uveče. Otvorio mi je – niko.
Ponedeljak, 1. oktobar 2018. godine
Dolazi majstor da namesti struju u jednoj sobi. Govori na švajcarskom nemačkom, ja mu bespomoćno ponavljam četiri magične reči: hoh dojč, aber langzam. Završava se tako što on brunda kao usisivač, ja mu dodajem metlu, da bih shvatila da čovek pokušava da proveri da li radi utičnica, a ne da počisti sobu, te se povlačim iz konverzacije.
Druga nedelja škole. Učimo slovo B. Kao Biberče. Pričanje priča uvek prolazi, kod svih. Poređala sam danas svoju najzahtevniju grupu, sačinjenu od 25 đaka uzrasta od 7 do 14 godina oko sebe i ispričala im priču o dečaku malom kao biberovo zrno. Neki su tek krenuli u školu, te nisu znali šta je bajka, mislili su, pričaću im o biciklima. Neki nisu znali šta je aždaja, zašto za nju govorim „ona”, kad se zna da su zmajevi uglavnom muški. Svi su, međutim, netremice, slušali priču o Biberčetu, minijaturnom superheroju, koji, kad mu ponestane ovčjeg mesa, odseče meso sa svoje noge, da zavara glad čudovištu. Mali Srbošvajcarci razrogačiše se u neverici. Spavaš li mirno, Johana Špiri?
Utorak, 2. oktobar 2018. godine
Danas je dan za posetu Kancelariji za doseljenike. Tu sam već treći ili četvrti put za ovo kratko vreme. Od prve posete, kada sam spolja posmatrala tu zgradu kao ono Ivan Cankar u „Desetici”, gledajući u školske prozore koji gledaju strogo kao učitelji, do ove današnje nije prošlo više od 15 dana. Pa ipak, izgleda mi kao da je prošla večnost. Znam sve šalterske službenike, sedim ponovo na stolici u čekaonici na čijem drvenom sedištu stoji urezano: „Ilija Srbija”, prebrojavam ponovo sve papire. Danas je malo drugačije. Stigla mi je dozvola boravka. Na crvenoj kartici piše auslender ausvajs. Mene ausvajs, kao i befel, samo na partizanske filmove asociraju, dok gugl ovu sintagmu prevodi kao dozvolu za vanzemaljce, ne grešeći mnogo pritom. Moje veselje povodom pozitivnog odgovora u vezi sa vizom za moju porodicu, otima se kontroli, te ispaljujem pošalice u razgovoru sa šalterskim službenikom, a sve u smislu toga da bi možda trebalo za svaki slučaj proveriti kriminalne dosijee moje maloletne dece. Njegov kiseli osmeh dovoljan je da mi složi papire nazad u fasciklu, te da mu uz čudnu švajcarsku frazu „mersi fil mal” zahvalim na pažnji.
Sreda, 3. oktobar 2018. godina
U moju školu stigla je nova učenica. Pružam joj ruku, ona uzvraća, ali ništa ne govori. Njen tata, Švajcarac, na tečnom i tačnom srpskom govori mi da mala ne zna ni reč našeg jezika. Baba i deda su joj došli osamdesetih iz Srbije, mama je odrasla u Švajcarskoj, i u kući se govorio isključivo nemački. Devojčica nije sigurna da želi da ostane, ne poznaje nikog, mene ne razume, ali nekoliko drugih devojčica joj prilaze, oduševljene što će u svom pretežno muškom razredu dobiti pojačanje i ona pristaje. Tokom tog časa, naučiće da kaže zdravo, naučiće da se upozna i naučiće da kaže baka, jednu od najvažnijih reči na slovo B.
Četvrtak, 4. oktobar 2018. godine
U „Pismima iz Norveške” Isidore Sekulić naročito volim odlomak u kojem opisuje kako ujutru muškarci i žene, raznih uzrasta i profesija, polazeći od kuće, sedaju na drvene daske, spuštaju se niz zaleđenu padinu te, došavši do kraja svoje ulice, staju na noge, otresaju sneg sa kaputa, a daske uredno odlažu pod mišku, na putu prema poslu. Razmišljam ovih dana, posmatrajući sa radoznalošću svakodnevne običaje svojih novih komšija i sugrađana, šta je tu u stvari toliko fascinantno? Možda upravo to što pozicija stranca nudi fantastičnu privilegiju očuđavanja svakodnevice, najobičnijih od svih običnih stvari, stvari koje niko od nas u sopstvenom životu ne primećuje. Jedna od njih mi pada na pamet, dok čitam tekstove o učiteljima, koji, kako upućeni tvrde, sutra slave svoj dan. Svaki se đak ovde, kada dođe u školu, najpre rukuje s učiteljem. Polako, ljudski, gledajući ga u oči. Kada dođe vreme za polazak kući, ma kako se vrtoglavo spakovali i ustremili ka izlazu, najpre će mi, neizostavno, opet prići, poželeti mi prijatan dan, veče, vikend i tek onda otići. Reći će mnogi, to je trening, osmesi su lažni, prijatan dan je fraza. Možda i jeste tako. Verovatno i jeste. Ali, nek je i trenirana, zahvalnost za onog ko te je nešto naučio jedan je od temeljaca za budućeg pristojnog čoveka, uverena sam.
Petak, 5. oktobar 2018. godine
Danas je 5. oktobar. Prema njemu gajim emocije slične onima koje imam prema nekoj tinejdžerskoj ljubavi. Ti znaš da je to tad za tebe bilo prava stvar. Život te je kasnije informisao i o toj ljubavi, i o njenim okolnostima dovoljno da obesmisli čitavu priču. Ali ti i dalje nekako ne daš na nju. Sinhronijski, sama suština. Dijahronijski, golo govno. U perspektivi – neponovljivo.
Subota, 6. oktobar 2018. godine
Radujem se današnjem danu cele prethodne nedelje. U toku je ciriški filmski festival, u okviru čijeg programa za decu igra naš film „Zlogonje”. Dolaze i đaci sa roditeljima, tu smo koleginica i ja, ima i publike sa strane, sala je skoro puna. Uživamo, netremice, u sjajnoj priči, divnoj deci glumcima, Beogradu koji je tako lepo slikan. Smejemo se, plačemo. Cele nedelje, pričali smo o malom superheroju, Biberčetu, koji je pobedio strah od svoje nesposobnosti i nedovoljnosti. Cele nedelje, pitam se da li ja ovo mogu. I evo, Zlogonje nam odgovaraju. Zlo i strah su jedno isto, i oba su u nama. Kad raščistiš tu žgadiju, malo je toga što ne možeš.
Autorka je profesorka književnosti sa dugogodišnjim iskustvom u pravljenju palačinki
