Najlepša čudna godina

Nedelja, 22. novembar 2020. godine

U 8:50 ujutru kuvam tursku kafu da se probudim. Osam godina sam u Njujorku, ali se turske kafe ne odričem.U 9:00 sam online, MBA čas treba da se završi do 2 popodne. Fakultet daje uvodni čas studentima koji završavaju finansije, da na vreme uvide da li je to program kojim im odgovara. Pet sati kasnije znam da najskuplja ženska torba na svetu košta skoro četiri miliona dolara i da su najplaćeniji umetnici na svetu muzičari.

Ono sto izuzetno cenim kod američkih fakulteta je način na koji se biraju časovi. Isti čas sa različitim profesorima se nudi u nekoliko termina, čak i vikendom. Pored svega toga postoji i sajt na kome se ocenjuju profesori, tu možete pročitati iskustva studenata pre nego se prijavite za neki čas. To je sjajno za sve one koji nemaju mogućnosti da bezbrižno studiraju i moraju da rade tokom studija da bi sebe izdržavali. Naporno jeste, ali povećava mogućnost socijalne mobilnosti.

Maks je već dugo budan i spreman da idemo na ručak.

Živimo na Upper East Sidu, komšiluk koji tipično nema turiste, kraj je ostao živahan tokom pandemije. Pandemija je kompletno utišala tipično turističke krajeve grada, ali i krajeve poput finansijskog distrikta gde se nalaze korporativne kancelarije i banke. Pola godine kasnije većina i dalje radi od kuce. Njujorkerima je pandemija donela jedno veliko zadovoljstvo, da svi restorani imaju baštu.

Vikendom volimo da šetamo Central parkom sa istočne strane grada na zapadnu, gde istražujemo nove restorane. Ove nedelje ručamo u „The Consulate”. Osim sto moramo da imamo masku gde god da idemo, kada uđemo u restoran prvo nam izmere temperaturu pa tek onda daju jelovnik. Ostatak popodneva i večeri provodimo u pripremi za sledeću nedelju tj. u priprem za selidbu. Kupili smo stan u ulici gde i sada živimo. Posle dva meseca raznorazne papirologije konačno preuzimamo stan u utorak. Naš stan u kulturnom centru sveta. Sreća, sreća, radost!

Ponedeljak, 23. novembar 2020. godine

Maks radi isključivo od kuće još od marta, budi se rano i nekada mu sastanci počnu u 8 ujutru. Ja sam do prošle nedelje išla u kancelariju. Firma se preselila prošlog petka u predgrađe, dok se situacija sa pandemijom ne sredi, dala sam otkaz. S obzirom na gustinu naseljenosti Njujorka (celo stanovništvo Srbije na omanjem ostrvu) uspeli su da solidno kontrolišu zarazu. Ljudi nose maske, stoje na razmaku od dva metra, rade od kuće kada god je moguće i uglavnom ne izigravaju veće doktore od samih doktora.

Gomilu poziva obavljam i poveću gomilu formulara popunjavam vezano za selidbu. Menadžment zgrada mi konačno šalje obaveštenje da je prvi slobodan termin lifta za selidbe 4. decembar i zahvaljujući tome mi ćemo imati dva stana u istoj ulici do kraja godine.

U nekom momentu pogledam poruke na telefonu i nadam se da ne čitam dobro, ali ipak čitamporuku od brata, ujak je preminuo, od posledica kovida-19. Brat lepo kaže – nije ozbiljno dok se tebi ili nekom tvom ne desi.

U 6 je vreme za moj čas strateškog menadžmenta, završni ispit u biznis školi, prezentuju se konsultantski radovi na kojima se radilo po tri meseca. Zanimljivo mi je da učim o različitim kompanijama i njihovim biznis modelima. Ljudi svakog dana grade neverovatne biznise koji pomažu živote svih, od zaposlenja do proizvoda.

U 8 spremam večeru. Rešila sam da spremim larb, salatu sa pilećim mesom tipičnu za Laos i deoTajlanda. Ispala je odlično! Hvala internetu što ima da ponudi više od teorija zavere!

Utorak, 24. novembar 2020. godine

Danas je dan kada prestajem da sebi otvaram vrata, zauvek!

U 2 popodne idemo kod advokata da potpišemo papire i preuzmemo ključeve od stana. Radimo ujutro od kuće, tj. ja pomažem tranziciju na poslu dok pokušavaju da me ubede da treba da ostanem u kompaniji. Pohvale finansijskog direktora su me učinile emotivnom.

Krenuli do advokata oko 2, skoro tri sata kasnije i gomila potpisanih papira, imamo ključeve od našeg stana, flašu viskija i dve čase. Idemo do stana da nazdravimo novom početku.

Naša nova zgrada ima osobu koja nam otvara vrata, to mu je posao. Ponekad se pitam šta im se dešava u glavi dok čitavog dana otvaraju vrata ljudima koji dolaze i odlaze. Neki od tih ljudi imaju fakultetsko obrazovanje iz zemlje svog porekla, ali nisu uspeli da naprave karijeru ovde.

Druga osoba radi na recepciji i srdačno nam želi dobrodošlicu i objašnjava procedure u zgradi. Luksuzne zgrade u Njujorku imaju recepcije nalik na hotelske, ne ulazi se bez provera ko ste i gde idete. Saznajemo da su bazen i teretana ponovo otvoreni, oduševljeni smo!

Stan, 24. sprat sa pogledom na reku i velikim prozorima, a plafon obojen oblacima. Oduševljeni smo kao i prvog puta, samo sada je čak i lepši jer je naš.

Ja sam rešila da ću samostalno okrečiti zidove stana uz pomoć saveta sa interneta.

Danas sam propustila jedan čas, ali ne mogu reci da mi je zao. Ostatak večeri provodimo na online proslavi sa prijateljima.

Sreda, 25. novembar 2020. godine

Maks je rekao svom tati da sam rešila da molerišem sama, pa je čovek uzeo slobodan dan da bi pomogao u radu, jer građevinski inženjer zna bolje. Ali nije znao da ne želim pomoć, pa smo tako ostavili opremu i krenuli na ručak koji se pretvorio u diskusiju kako reformisati zdravstvo i šta rade sa našim poreskim parama. Zaključili smo da ne može stolica u zubarskoj ordinaciji da košta 200.000 dolara i tačka.Što bi naši rekli, država da uradi nešto.

Sredom u 6 imam predavanje, ali ne i danas. Svi uzimaju ova tri-četiri dana slobodno za dan ćurke, tj. Dan zahvalnosti, kada peku ćurke.

Resila sam da se prošetam i nađem sa drugaricom Anom. Ana je arhitekta poreklom iz Španije. Posle razgovora o uređenju mog stana i njenom dejtovanju, prelazimo na tipične teme 2020. godine – Španci ne znaju da vode računa i zato su bili zaključani u kuće dva meseca i opet će biti, tako im treba kad se ne opamete, po Ani. Ali eto ipak nisu kao Srbi da ližu istu kašiku i ljube čoveka koji je preminuo od zarazne bolesti. Što bi Ana rekla – Dios mio, locos!

Za večeru svraćam do obližnjeg restorana da pokupim hranu. Vlasnik nas s vrata vidi i kaže znali smo po porudžbini da ste vi. Malo je potrebno da se osećam kao kod kuće.

Četvrtak, 26. novembar 2020. godine

Dan zahvalnosti! Bez ulaženja u bilo kakve istorijske debate, volim ideju o danu kada svi zastanemo da razmislimo na čemu smo zahvalni. Budim se i listam u glavi kome sve želim da tekstujem. Godina je bila takva da smo prijatelje jedva viđali ako uopšte jesmo. Išla sam na ručak sa Karen posle dugo vremena. Karen je Kanađanka, ona je menadžer u avio kompaniji i često je putovala poslom s jednog kraja sveta na drugi, nekada nadgleda renoviranje piste, nekada odnese novac za otkup kidnapovanog koji radi u kompaniji. Volim da slušam doživljaje sa posla iz različitih krajeva sveta, toliko različite dinamike među ljudima. Dve godine kasnije opet smo komšinice i možemo na ručak bez pola sata-sat provedenih u nekom prevozu, što je Njujorški san, kao i mašina za pranje i sušenje veša u stanu (retke su!). Posle ručka smo svratili do salona nameštaja. Naručili smo sofu iz Italije pre više od dva meseca, konačno je stigla. Zbijamo šale da smo skoro kao srpska premijerka. Po nekim novinskim naslovima smo videli da će joj italijanski nameštaj platiti poreski obaveznici. Još uvek mi se nije ni sleglo da su dali 100 evra svakom sa važećom ličnom kartom, čak i ljudima koji žive van godinama.

Ne razumem logiku iza toga, zašto bi neko iz Srbije ko jedva plaća račune, kupio pet, šest koktela nekom u Njujorku?

Prazničnu večeru smo proveli u Bruklinu kod Maksovih roditelja.

Neizostavna tema večeri, ljudi bez maski i sa narcisoidnim poremećajima. Hiljadu religioznih bez maski na svadbi u Sinagogi u Bruklinu, protivno propisanim pravilima i zdravom razumu. Možda su shvatili da im je petoro dece previše ili zaboravili da nemaju zdravstveno osiguranje koje Tramp ima. Jedan od prvih ljudi koji je imao kovid-19 sada ima bolnički račun od preko milion dolara.

Petak, 27. novembar 2020. godine

Probudila sam se kasnije, čini mi se da je nedelja.

Čitam novine kao i svakog jutra. Berza je odlično, Bajden dobija svakodnevne predsedničke brifinge i skoro svi su zaboravili na cirkuske izbore od pre tri nedelje. Amerikanci se bave politikom kada su nezadovoljni ekonomijom, ili ako se eto vlasti dokopa npr. rasista i ženomrzac. Čim to prođe zaboraviće na politiku i baviće se sobom i voljenima.

Ako se nađe neko da se zanima za dnevnu politiku jasno je da nema ozbiljnu karijeru ili veštine vredne na tržištu rada. Dobar deo dana sam provela u istraživanju za konsultantski rad koji ću pisati sledeće nedelje. U nekom trenutku me je drugarica podsetila da je takozvani „Black Friday“, i to je kratka priča o tome kako sam ja naručila nove farmerke iako nisam planirala. Uveče smo išli do našeg novog stana da pripremimo sve za moj moleraj preko vikenda. Ako ispadne kako treba, zvaćemo ga krečenje, ako ne, zvaće se umetnost. Spontano smo svratili u radnju i ja kupih prvu prazničnu dekoraciju u vidu Rudolfa koji peva i igra.

U zgradi su nas podsetili da postoji osoba koja će poneti naše stvari koje smo kupili do stana. Posle svakog dolaska volimo svoj budući dom sve više. Vreme nam je proletelo i u pola deset shvatamo da se restorani po novim pravilima zatvaraju u 10, ne možemo na večeru. Naručujemo isporuku morske hrane, volim je kao da sam odrasla na Mediteranu.

Subota, 28. novembar 2020. godine

Ustajem i planiram da posle novina i kafe idem u stan i okrečim zidove. Drugarica me podseća da u pola pet imamo rezervaciju u Gugenhajmu, jer to je jedini način da sada uđemo u muzej, rezervacijom mesecima unapred. Biće nam to prvi odlazak u muzej ove godine, ako stignem!

Pola devet uveče, konačno sam završila sve. Mislim da sam postala umetnica, ali ne i dobar moler, iako Maks tvrdi da izgleda odlično. Posle svakog obojenog zida slala sam slike drugaru koji je samo dva puta u životu krečio, ali je u mojim očima sada ekspert. Bar pet puta sam pomislila što ne unajmih nekoga, ali se uvek setim procedure zbog kovida-19 i shvatim da mi je ovo manje glavobolje. Preumorna sam i umesto izlaska naručujemo meksičku hranu. Između ostalog, lepota Njujorka je u dostupnosti autentičnih kuhinja iz svih delova sveta.

Autorka je feministkinja, emigrantkinja i građanka sveta