„Ne može brže, jurimo 30”

Nedelja, 9. jun 2024. godine

Danas počinjem svoj dnevnik. Odmah da upozorim, biće malo ulepšavanja a verovatno i potpunih neistina. Ali, sudeći po broju ljudi koji gledaju Dnevnik RTS-a, verujem da su navikli da dnevnik tako izgleda.

Od nedavno živim u Pančevu. Odrasla sam u Mislođinu, malom selu u Šumadiji. Šta da vam kažem o njemu? Na celo selo 36 zuba, svi sa bradom od dva dana (čak i žene). Najbolja stvar koju u Mislođinu možeš da uradiš je da se preseliš u Obrenovac. A svi znate koliko je tamo super. Obrenovac je grad koji je bog pre deset godina pogledao i rekao „umočiću”. Rodno mesto Aqua banke. Šumadijska Venecija, samo više smrdi.

I tako je išao moj razvojni put – Mislođin, Obrenovac, Beograd i Pančevo. Samo nek je glamurozno. Ne znam koja je sledeća stanica. Možda Marijupolj? Čujem da su tamo cene stanova pale (zajedno sa stanovima, ali ne može se sve imati u životu). Ipak, nedelja je. Nije red da raspaljujem po crnom humoru.

Još uvek se navikavam na vojvođanski tempo. Kada sam se doselila, komšinica me je pitala da li mi smeta gužva? Nije mi bilo jasno na šta misli. Koja gužva? Pre toga sam živela na Dorćolu, gde nisam mogla ni do trafike da odem a da ne prisustvujem ili učestvujem u nekom incidentu. Ovde toga nema. Tako da sam je samo bledo gledala, dok mi se spoznaja polako uvlačila u glavu, da sam zapravo JA ta gužva o kojoj ona govori. Pripadnica horde Beograđana koji su poslednjih par godina došli u Pančevo.

Navučena sam na neku igricu na telefonu i tu veselo traćim skoro dva sata. Verovatno će neki stručnjaci za deset godina dokazati kako i koliko nam taj mrtvi telefon truli mozak, ali sada nemam kapaciteta da brinem i o tome. Imam brige o kvalitetu vazduha, hrane i vode na pameti, svi ostali problemi će morati da sačekaju. Taman kad sam prešla baš težak nivo, krenem da se radujem ali onda, kao i uvek, uključi se taj deo mozga koji kaže – stvarno, zbog ovoga ćeš se radovati, složila si sve voćkice, preci ti se u grobu okreću, 37 godina imaš a sediš u pidžami i igraš se, Ana stvarno ne znam kako te nije sramota?

I tako u panici, bežeći od najkritičnijeg dela sebe, zaputim se u teretanu. Dva popodne, nigde nikog na ulici. Samo ja i lutalica Dobriša. Mada i on je krenuo u svoju kućicu. Dakle, samo ja. Uđem u teretanu – ista stvar. Usamljena radnica bleji na tik-toku. Pogleda me zbunjeno i uplašeno, kao da je inspekcija banula. Ali opet, neće inspekcija u nedelju.

I dok su svi normalni ljudi jeli svoj banatski ručak, jedna usamljena Šumadinka je u Vojvodini trčala kao bez duše.

Ponedeljak, 10. jun 2024. godine

Pančevci, moramo nešto odmah da raščistimo. Da, mislim na kontejnere na Sodari, ali još nešto osim toga. Svima govorite da je Pančevo zagađeno, sada već i vrapci znaju, ali zašto me niko nije upozorio na vetar? U Šumadiji imamo brda, planine, uvale i kotline u kojima možemo da se sakrijemo. Ovde – ćorak. Imala sam 56 kilograma kada sam se doselila i mogu vam reći, na momente je bila ozbiljna borba ići ulicom. Dve kape sam izgubila jer ih je vetar podigao sa moje glave i oduvao u nepoznatom pravcu. Trčala sam za njima, ali džabe. Verovatno su sad u Rumuniji negde. Sva sreća pa nemam malog belog psa, inače bi ga šetala kao helijumski balon. Od vojvođanskog vetra bi i normalan poludeo. Jasno mi je, ako ima vetra znači da je zagađenje manje. Eto, bar neka vajda od te vetruštine.

A što se tiče zagađenja… Prvi dan u Pančevu mi je bio šok. Izađem ujutru da prošetam psa, a vazduh miriše na benzin. Pomislim, možda se nešto izlilo, neka havarija, daj da proverim vesti. Ne, Pančevo se desilo. Krenem da zapalim cigaretu i zastanem u pola pokreta – šta ako kresnem upaljač i dignem ceo grad u vazduh?? Onda shvatim, to je nemoguće, jer da bi se nešto diglo „u vazduh”, vazduha mora da ima. Sve je ovde lepo smišljeno.

Utorak, 11. jun 2024. godine

Kafa je popijena, tri cigarete spržene i vreme je da pas Smoki i ja obiđemo Sodaru. Izgovaram čuvenu reč NAPOLJE i on je spreman.

Držimo se uobičajene rute – iz Moravske levo ka Amanu, pored terena za basket pa na desno ka Džimiju, Ćuretu i Turskoj glavi. Za one koji ne znaju o čemu se radi, ne brinite – nisam imala moždani dok sam kucala, nego su to imena pekare, trafike i super-marketa.

Komšije se sada već uredno javljaju Smokiju (mene ako se sete, sete me se), a on im uzvraća mahnitim mahanjem repa. Obilazimo ceo blok, ulazimo u moju omiljenu ulicu Maksima Gorkog gde Smoki obavlja svoj „posao”. Sakupljam taj smrdljivi poklončić i shvatam da u celoj ulici nigde nema kontejnera, pa šetam sa kesicom u ruci ostatak puta. Neko nosi šanel a neko kesicu govana. Tako su valjda karte podeljene.

Vozim ka poslu i kreće kiša. I to ne bilo kakva, već kiša zbog koje bi i Noje u panici krenuo da skuplja daske za barku. Baš u tom najnezgodnijem od svih trenutaka shvatim da su mi crkli brisači. Pomislim da bih najradije zaplakala, ali onda shvatim da će mi to još više zamutiti i onako mutan pogled na put. Nadam se da neću poljubiti bankinu i da će biti unosa u dnevnik i sutra.

Sreda, 12. jun 2024. godine

Živa sam! Ako je neko sada pomislio, „e jebi ga”, mislim da treba da se družimo jer imamo isti smisao za humor.

Znate one dinamične ljude pune energije, koji pešače, druže se, putuju i vode duge razgovore nikada ne skidajući široke osmehe sa lica? E ja nisam takva. Ujutru sam anksiozna jer sam živa i budna, oko tri sam nervozna jer sam gladna, a vrhunac energije mi je negde između pet i pet i petnaest. Tada ako me sretneš – briljiram!

Jutra su mi često kritična. Budim se ne znajući ko sam, gde sam, ni zašto sam to što jesam tu gde jesam. Misli mi kreću iz zapećka produžene moždine, po principu Daglasa Adamsa – daleko u neistraženim zaleđima jedne zabačene oblasti zapadnog spiralnog kraka Galaksije nalazi se maleno, neugledno, žuto sunce. E treća od Sunca je Zemlja, na njoj je jedan zelenkasti kontinent, na njemu Ajfelov toranj, a tačno 1.873 kilometra od njega je Sodara. I tek kad sam utvrdila svoju lokaciju, mogu da ustanem.

Ringla je uključena, voda je u džezvi, džezva je na ringli. Pola života mi prođe u čekanju da voda provri. Mačka Tiberija, utrčava u kuhinju, seda pored tanjirića za hranu i pušta najduži i najtužniji mjauk koji je ikada zabeležen u istoriji mjaukanja. Kuka kao da je nikada niko nije nahranio. Ignoriše punu činiju sa granulama, kao gradska uprava urbanističke planove, i nastavlja da traži sosić.

Kažem joj da sosa nema jer nije svaki dan Božić. Za vas koji mislite da nije normalno razgovarati sa kućnim ljubimcima, moram da vas ispravim. U redu je pričati sa mačkom, ono što nije u redu je ako mislite da vam mačka odgovara. Onda savetujem obavezno javljanje nekom stručnom licu, da vam to pogleda.

Četvrtak, 13. jun 2024. godine

Budi me zvuk lopate. U polusnu zamišljam osobu koja lopata sneg, a onda se setim da je jun. Otvaram oči i shvatim da komšija iz prizemlja po ko zna koji put sklanja šut od renoviranja stana. Njegovi radovi traju već godinu dana i ostatak zgrade je složan u tome da bi do sada završio Skadar na Bojani, ali eto – šta je tu je.

Vučem se do kupatila, gde me uplaši prizor u ogledalu. Ne znam šta mi je bilo gore, što me posmatra mršavi, čupavi vampir ili što sam taj mršavi, čupavi vampir u pidžami zapravo ja. Imam kratku talasastu kosu, što u teoriji ne zvuči toliko loše. Međutim, u praksi – stvari su malo drugačije. Obično se krećem negde na skali od veštica iz Azkabana do Meg Rajan u najboljim danima. Danas nažalost izgledam kao da sam upotrebila „krucio” kletvu na nedužnom normalcu.

Ovo obećava da će biti jedan predivan dan. I to vam se deco zove sarkazam.

Petak, 14. jun 2024. godine

Prebiram po glavi šta bi trebalo danas da uradim. Stand-up sezona je pri kraju, tako da me tek u julu čekaju neki festivali u Hrvatskoj. Na posao danas ne idem, radiću od kuće. Palim cigaretu i zajedno sa plamenom iz upaljača mi sine da moram da pokupim neka dokumenta od sudskog tumača. Jeste li znali koliko je skupo prevesti najobičnije glupe ugovore? Ako neka viša sila ovo čita, neka zapamti da u sledećem životu želim da se rodim kao sudski tumač. Ništa kreativa, ambicija i umetnost, samo goli keš. Mada, ne bih se ljutila ni da sam neki notar. Ti sve odradi i dođi do mene sa lovom, a ja ću da ti lupim pečat. Baš teška priča. Verujem da rudari u Čileu saosećaju sa dnevnim naporima jednog srpskog notara.

Subota, 15. jun 2024. godine

Mene je slučajno zadesilo svo to odrastanje i pre nego što sam shvatila šta se događa, peglala sam bele košulje za posao i govorila stvari kao što su – gospođo, vaš ton je uvredljiv. Reći da sam imala drugačiji plan za svoj život ne bi bilo istina jer nikada nisam imala nikakav plan. Mislila sam da ću umreti do 27 godine. Kada se to nije desilo, bila sam u problemu.

Jun je mesec rođendana. Moja devojka je rođena 28. juna, a ja 30. jun. Tako da sam uplatila tri dana u mestu koje je neki marketinški mag nazvao „Srpski Karibi”. Ustvari se mesto zove Bešenovački Prnjavor. I kako ja sad da joj kažem da idemo na romantično putovanje u PRNJAVOR? Ne bih joj zamerila ako me ostavi istog trenutka. Poželite mi sreću, trebaće mi!

Autorka je scenaristkinja i komičarka, a u slobodno vreme snima smešne klipove. Zapratite je na mrežama