Nedelja, 21. maj 2017. godine
Četiri subotnjovečernja piva zabijena u glavi u nedeljnojutarnjem postojanju. Pomenuta bubnja u niskim frekvencijama. Kafa i cigarete u dvorištu. Jutro miluje, uprkos svemu. Na selu sam. Kučići oko nogu traže pažnju. Ona spava. Ne čitam naslove, ne skrolujem, ne mislim. Puštam se da postojim. Na selu je sve lepše (ako živiš u gradu). Uveče sam se razboleo.
Ponedeljak, 22. maj 2017. godine
Defrinol pre kafe. Čitam uputstvo: pseudoefedrin sužava krvne sudove u predelu nosa, ibuprofen ublažava simptome prehlade, na svaka četiri sata. Pamtim i računam.
Bliži se kraj školske godine. Većina roditelja uvek nekako u maju i junu shvate da imaju decu, i da su ta deca učenici, a da učenici idu u školu i da veoma malo uče, kao i da veoma malo čitaju, te stoga imaju jedinice. Toliko je tužnih porodičnih priča, problema, razvoda, nezavidnih finansijskih situacija i svakovrsnog nasilja među adolescentima i njihovim roditeljima i starateljima. Velika je i ozbiljna ovo tema, znam. Samo danas nekako naročito mislim o tome. Ipak sam s njima svaki dan.
Utorak, 23. maj 2017. godine
Događaj dana (a verovatno i nedelje) je dolazak nekoliko heroja u Pančevo. Ne zaslužuje svako da ga danas i ovde nazovu herojem. Neke od stvari koje definišu vreme i mesto u kom postojimo jesu jezivo i izuzetno dominantno i ljigavo poltronstvo, cenzura, a s njom i nezaobilazna autocenzura (videti ovde Kišov esej „Cenzura/autocenzura” iz knjige „Život, literatura”). „Peščanik” (opet Kiš; slučajno?) je mesto na kome toga nema i nikada ga nije ni bilo. Zato su Svetlane heroine našeg doba! Sofija, Jovana i ja sedeli smo dva sata u „Kupeu” na promociji „Peščanika”. Slušali, odobravali, negodovali, čudili se, malo i psovali da niko ne čuje. Nije, svakako, izostao ni onaj dobro poznati osećaj mučnine i vrtoglavice, koji uvek ostane nakon debelog otrežnjenja i/ili podsećanja na stvarnost u kojoj jesmo.
(Defrinol i valerijana s malo meda pred san.)
Sreda, 24. maj 2017. godine
Danas sam osetio (iako ne prvi put, ali svakako ne na ovakav i ovako intenzivan način) kako je to kad se u jednoj tački, jednom trenutku sabere sav smisao onoga što i inače (najviše voliš da) radiš. Dobio sam poklon. Prenosim ga i delim s vama u celosti.
Za profesora Ivana
Ima jedan profesor u školi,
Srpski jezik predaje,
Svi za njega kažu najbolji je,
Šteta što na zameni je.
Uvek nasmejan i vedar,
Duhovit i iskren,
Samo jedno mu ne valja,
Što mnogo propituje.
Taj profesor Ivan se zove,
Prezime mu beše Kačavenda,
Kada nemir zavlada,
Uvek je dovodio reda.
Dragi naš profesore,
Rastajemo se, nažalost,
Uvek ćemo Vas pamtiti,
Kao nekoga kome je do nas stalo.
Četvrtak, 25. maj 2017. godine
Zgubidan. Neka.
Petak, 26. maj 2017. godine
Večeras je na ujakovoj proslavi četrdesetog rođendana njegov drugar u jednom trenutku kazao da neko prebaci na „Dnevnik” RTS-a da vidimo kako lepo živimo. Iako je sve vreme, prvenstveno zahvaljujući mom divnom dedi i njegovom nepopravljivo dobrom humoru, atmosfera bila razlabavljena i lagana, u tom trenutku se naš zajednički rođendanski balon malo ispuhao. Taman jedna rečenica, taman jedno podsećanje da živimo u vremenu vladavine najgoreg društvenog šljama, moralnog degradiranja tzv. medija, cenzure i autocenzure. Ne dam im da mi pokvare ujakov rođendan i dedin humor.
Breht (o Hitleru): „Nijedna pesma koja ga hvali neće dugo trajati!”
Subota, 27. maj 2017. godine
Sofija mi je poslala poruku: „Pije mi se pivo večeras.” U redu. Četiri subotnjovečernja piva zabijena u glavi u nedeljnojutarnjem postojanju. Pomenuta bubnja…
Autor je rođen u Pančevu 1987. godine, gde i danas živi. Aktivan je u muzičkoj grupi „Ivica” (https://ivica.bandcamp.com) i u pisanju onlajn dnevnika čitanja posvećenom književnosti i aktuelnim sociopolitičkim dešavanjima (https://ivankacavenda.wordpress.com). Diplomirani je profesor jezika i književnosti. Trenutno radi u Mašinskoj školi „Pančevo”. Želi da se samoostvari u svojoj struci, u Srbiji, ali ne po svaku cenu. Voli vikend na selu.
