Nedelja Lanetovih koncerata

Nedelja, 24. jun 2018. godine

Sada je jedan posle ponoći, očekujem da Lane sleti u Temišvar, Wizzair-ovim letom iz Londona. Ovo je prvi put da ga ne čekamo na aerodromu, doći će kombijem. Zašto uopšte Temišvar? Zato jer je povoljnija cena. A zašto Wizzair? Zato što je „naša” aviokompanija bezobrazno skupa, što je tu vreme polaska i dolaska vrlo rastegljiv pojam, a ono najvažnije je da je i ona među kompanijama koje ne dozvoljavaju unošenje muzičkog instrumenta kao ručnog prtljaga.

U međuvremenu sam zaspala i budi me zvono. Stigao je. Pošto je prošli vikend proveo kod kuće, nema dugih priča, pozdravljamo se i odlazimo na spavanje.

Budim se kasnije nego obično. Nestrpljivo očekujem da se svi nađemo na doručku. Ja sam na starom godišnjem odmoru, tako da ne žurim onako kako to obično biva. Stariji sin odlazi na momačko nedeljno pre podne. Lane se zatvara u sobu i svira. Sledeće nedelje polaže koncertni deo svog doktorata, a pre toga će biti koncert u KC. Dok dovršavam ručak slušam zvuke koji dolaze iz njegove sobe.

Na ručak dolazi moja mama, jer je ovo retka prilika kada smo svi tu. Čuje se prenos fudbalske utakmice, a muški se smeštaju pred TV. Mama i ja ostajemo i ćaskamo. Sledi opušteno posle podne. Navijanje za Noleta. Žao mi je što nije pobedio. Deca se vraćaju kući.

Večeras je koncert Filharmonije u Beogradu. Gledam u nebo i nadamo se da će kiša zaobići Beograd. Umesto koncerta, slušam violinu iz sobe. Srećom, komšije su dobronamerne i nikad nije bilo primedbi.

Ponedeljak, 25. jun 2018. godine

Danas moja mama kuva ručak, pa pre podne provodim u gradu. Idem do bolnice . Sa svojom koleginicom Cecom sa kojom delim težak, odgovoran, ali pre svega divan posao u porodilištu, dogovaram se oko rasporeda. Mogle smo to i telefonom, ali je uz kafu lepše. Zatim svraćam na hirurgiju da obiđem mog kuma koji tamo leži već dugo posle teške saobraćajne nesreće. Nisam ga videla nekoliko dana, danas mi izgleda znatno bolje, što me baš čini zadovoljnom. Četiri, a evo i peta generacija naših porodica se formira, svi smo bili bliski, pa je to sada više nego familija. Od srca se nadam dobrom ishodu i novim srećnim danima, pre svega za njega i njegovu porodicu.

Pre podne je proletelo. Ovi dani su prilika da ručamo u isto vreme, bar nas troje. Ivan dolazi kasno sa posla.

Oko 16 h idemo u Beograd. Lane ima probu, a mi se šetamo po Knez Mihajlovoj. Volim tu ulicu, šarenilo, gužvu, i svaki put obećam sebi da ću češće dolaziti. Onako bez razloga, da prošetam, popijem kafu i napunim se pozitivnom energijom. A onda kad krenu svakodnevne obaveze, na to jednostavno zaboravim. Pijemo kafu u restoranu na četvrtom spratu tržnog centra u Rajićevoj. Sa terase se pruža divan pogled na reke i na Novi Beograd. I mada nikad ne bih rekla da je u srcu starog dela grada mesto takvom zdanju, sada mi se sviđa.

Krećemo nazad, i stižemo na vreme. Vraćamo se u Pančevo.

Ja sam večeras propustila moj trening koji su moje drugarice pomerile dan ranije da bi sutra došle na koncert. Već 15 godina svoje slobodno vreme planiram prema tome. Počela sam i dežurstva da menjam. Prija mi ta atmosfera, neobavezni razgovori, smeh i šale. Ovaj izostanak je opravdan.

Kasno je, završava se još jedan dan.

Utorak, 26. jun 2018. godine

Doručak, laka jutarnja gimnastika u vidu spremanja kuće. Milan nastavlja da vežba, ja izlazim da mu ne smetam. Kupujem cveće za pijanistkinju Nataliju koja se zaista izuzetno potrudila oko pripremanja ovog programa.

Kasnije, uz kafu čitam utiske sa koncerta Filharmonije. Razmišljam o položaju kulture u našoj zemlji i u našem gradu. A onda ono što se dešava u Pančevu – umesto Letnje pozornice još jedna zgrada i lokali za izdavanje.Pre par godina u tu letnju pozornicu je uložen veliki novac i napravljeni planovi za dalja ulaganja. I sem retkih komentara na FB, bar za sada nema veće reakcije.

Postajem nervozna pred večerašnji koncert. Sonate na programu su teške, jedna od njih će biti prvi put izvedena u Srbiji. On odlazi da sve to još jednom prosvira, a mi se spremamo. Idemo po baku koja je najvernija i najgalasnija publika. Sećam se kako je jednom imala modre dlanove od aplauza. Ona koja ga je odvela na prijemni ispit u muzičku školu i najviše vremena provela sa oba moja sina tokom odrastanja, sada uživa u onom što je stvarala.

Stižemo, na izabinskom prostoru nema mesta pa je publika i u gornjem delu dvorane. Puno dragih lica, prilika da se vidimo. Leptirići u mom stomaku , a onda počinje i opuštam se. Muzika dvadesetog veka, ali melodična i lepa. Potpuno drugačije zvuči nego dok je vežbao kod kuće. Klavir čini čuda. Na kraju puno aplauza, čestitanja. Publika se razišla, mi sa Natalijom slažemo utiske. Uživamo u opuštenom razgovoru. Razilazimo se i planiramo sutrašnji dan koji će doneti još više uzbuđenja.

Sreda, 27. jun 2018. godine

Srećem prijateljicu koja se sprema večeras na koncert. Slatko smo se nasmejale i pozdravile pred njen odlazak na odmor. Doručkujemo, usput čitam poruke. Bilo je dobro, ali je ono danas važnije.

Milan je svoj doktorat počeo pre odlaska u London. Elgarova i Waltonova sonata su bile na programu koncerta, a o njima piše i u svojoj tezi.

Krećemo u Beograd, ponovo smo u velikoj Sali akademije. Tu su se dešavale važne stvari. Prijemni ispit pa sve do danas.

Sve dobro prolazi. Mislim da su svirali i opuštenije i bolje nego sinoć. Usledio je razgovor sa članovima komisije, čestitanja.

U sali počinje prijemni ispit za novu generaciju. Neka nova deca dolaze. Srećno, budući violinisti!

Sa nama je bila Katarina, koja je u Londonu studirala baroknu violinu. Radujem se što je tu. Posle ispita smo otišli na sladoled. Hladno je, vlažno.

Krećemo kući. Nalazimo se sa Ivanom i idemo zajedno na ručak. Napravili smo čudan raspored. Prvo sladoled, kafa, pa ručak. Ali danas je poseban dan, pa i raspored obroka može da bude takav.

Stižemo kući, Ivan vrlo brzo odlazi da sa svojim drugovima gleda utakmicu. Komentarišemo da bi baš bilo lepo da ovaj dan po svemu bude uspešan.

Ja se ipak sklanjam i pišem današnji zadatak. I onda 1:0 za Brazil. Dalje ne pratim i to je sve o fudbalu. Pored tri muškarca u kući ne mogu da ostanem sasvim po strani.

Četvrtak, 28. jun 2018. godine

Mislila sam da će biti jedan opušten dan, ali skoro je ponoć i nisam imala trenutak predaha. Brzinska kafa sa prijateljicom, uz dosta ozbiljnih tema. Milan je počeo da sređuje svoj pisani deo doktorata i uključujem se i pokušavam da mu olakšam poslednje aktivnosti. Detaljno čitam, lektorišem, ispravljam štamparske greške. Mislila sam da ću to brzo, ali je ozbiljan posao. Ne napredujemo brzinom kojom sam očekivala. Uveče pravim palačinke. To je već postala tradicija da Laneta tako ispraćamo. Dolaze Ivan i Maja, gledaju utakmicu i ja ne uspevam da napečem palačinke onom brzinom kojom nestaju. Raspoloženi, veseli, mladi, a mi smo stvarno srećni sa njima.

Petak, 29. jun 2018. godine

Iako je izgledalo da je noćas sve završeno, bilo je posla do zadnjeg trenutka. Pokušavam peglom da osušim Lanetove košulje koje nosi, a nisu uspele da se osuše. Na kraju ih pakujem u kesu. Drago umnožava tonski snimak i organizuje štampanje. Vreme je za polazak.

Ponovo Temišvar. Lepo vreme, mada je kiša u najavi. Vozimo baku kući, njeni poslednji saveti pred put, poljupci, mahanje. Ovog puta bez suza.

Putem sunce sve vreme, baš prija. Nikog na granici, na vreme stižemo. Imamo još malo vremena koje brzo prolazi, pa i mi mašemo. Do sledećeg dolaska.

Krećemo. Ne propuštamo da stanemo u Temišvaru koji je svaki puta sa nekom novom doteranom fasadom. Pijemo kafu na jednom od lepih trgova. Malo još šetamo i krećemo. Poučeni iskustvom sa puknutom gumom, želimo da vozimo po danu.

Idemo do Peska gde ćemo provesti vikend. Više se ne zaustavljamo. Stižemo po mraku umorni i spremni za jedan miran vikend.

Subota, 30. jun 2018. godine

Izlazim na terasu, i tamo me čekaju Luka i Sima, preslatki šnauceri, ljubimci mojih komšija. Vremenom su se odomaćili i u našoj kući. Pijemo kafu sa Biljom. Drago nas ostavlja ženskim razgovorima. Bilja je zaslužna što je moja kućica ovog leta puna cveća. Oni su stalno tu i ona sve to neguje sa puno pažnje i ljubavi.

Kasnije idemo u šetnju, gazimo po pesku po kome se sada posle ovih kiša lakše hoda. Svraćamo kod prijatelja. Duda je moja drugarica iz detinjstva. Bile smo komšinice tada, a evo ponovo i u Pesku. Uvek imamo puno tema, tako da vreme leti. Veče se spušta, prelazi u noć i pod zvezdanim nebom polako idemo kući.

Prolazi subota, završava se i moj dnevnik za ovu nedelju.

Autorka je ćerka, žena, majka, lekarka koja prva pomazi svaku pančevačku novorođenu bebu.