Nedelja: REM u Berlinu
Berlin nije kao što je nekad bio, kažu
Bilo je alternativnije
Atraktivnije
Sada merdevinama stižeš do žurke
Na terasi, u oblacima
Pod ljubičastim svetlima
To nije industrijski Berlin
Na kakav smo svi navikli
Nema više ni piva
Nema ni muzike
Ima dima ali
Nema vatre
Samo nepoznata, izmešana lica
Na terasama u oblacima
Liče na sve i ni na koga
Liče na tebe i bilo koga
Ponedeljak: REM u beogradskom vrtu
U napuštenom vrtu
Obraslom puzavicama i mahovinom
Gde se nebo jedva nazire
Od visokih stenovitih zidina
Koje čuvaju vekovne spise
Ne čuje se ni zvuk ptice
Ni žubor potoka
U napuštenom vrtu koji sad obilazimo
Sve je indigo i zelenih boja
Njegova napuštena istorija čini nam se sablasnom
Zaboravljenom
Zastrašujuća kao budućnost
Bez nade u bolje
Jer ovde je nekada bio život
I on se više ne oseti
Kako ćemo napustiti sve ovo pitaš me
Ne vidim tračak nade
Ali vidim nju, indigo perja i nežnih očiju
Dok mi cvrkuće na uvo u napuštenom vrtu
Dok golica maštu i isteruje osmeh na lice
Pomišljam – ovo je nada
Utorak: REM u zaštiti životne sredine
Deset malih crnaca
Okupljenih oko mene
Zadovoljno se smeška
I aplaudira mojim komplimentima
Na račun njihovog malenog
Pastelno žutog gradića
Pa ovde je čistije nego u Pančevu
Zabezeknuto uzviknem
Imate samo ovaj prazan tetrapak mleka u bunaru
Na ivici dubokog bunara punog narandžaste vode
Koji ću sa zadovoljstvom počistiti
Pazi se bandi uzviknuše njih desetorica
Jer zalazi sunce
A tad bande gomilaju đubre
Ružičasto sunce na horizontu
I čuje se zvuk motora
Sreda: Borba protiv REMa
U milisekundi tokom koje udara grom
I staje svet
U milisekundi treptaja oka
Nakon što vidiš neprijateljsko lice
Zaustavljaš vreme
Krećeš se u nazad
Osluškuješ njegov šapat
Dok izlazi iz mraka
Probaj da to lice pogodiš vazom
Neće se razbiti
Probaj vriskom da se odbraniš
Niko te neće čuti
Četvrtak: REM Vinyl
Sa svojih četrdeset i pet ploča
Pet sedmica i četrdeset dvanaestica
Napravila se čitava pometnja
U stanu na desetom spratu
Pripitim ljudima muzika ne znači previše
Ali ih to ne sprečava da pokoju zgrabe
Puste za sebe i svoje misli
Odnesu kući ili poklone osobi koju vole
Ja bez istih ostajem
I on neće biti zadovoljan što se vraćam sa manjkom
Ali pokušaću da ih skupim sve do jedne
I vratim domu kojem pripadaju
Petak: Pozdrav REMu
Naizgled zaglavljen na pučini
Zaustavljen u magli i vremenu
Dok prikuplja prigušene zvuke talasa
I uspavanog podvodnog sveta
Čeka nju, jedinu na celom svetu
Da prošeta palubom
Nasloni se na ogradu
I pošalje nam poslednji pozdrav
Pre nego što se zauvek izgubi u mesečini
Subota: REM okupacija
Dok su pretili okupacijom nismo očekivali
Da će se ona desiti
Da će sve postati tuđe
I da će se od mene zahtevati da postanem tuđa
Dok su objašnjavali da će samo jedna krvna grupa uticati na nagli porast populacije
Nisam očekivala da će neophodna biti samo moja
I da će se od mene zahtevati da rodim tuđe
Dok su, u pokušaju da me nađu, objavili moje lice na svim ekranima
U svim novinama
Nisam očekivala da će koristiti fotografije mog detinjstva i mojih najdražih
Životnih trenutaka
Sada, dok sam van domašaja njihovih čizama i pesnica
Ne očekujem da će me pronaći
Jer zalazeće sunce nikada nije toliko milovalo ove napuštene ulice
A vetar nikad nežnije nije strujao kroz moju kosu
I vodio me ka najslađem spasenju
Autorka je dugo bežala od svojih snova – sada sa njima dočekuje jutra i hrani ih svime što na svetu ima bar neku vrednost.
Naslovna fotografija: David Hockney, Pool with two figures, detail, 1972.
