Nedelja, 10. januar 2021. godine
Nakon jučerašnjeg povratka iz Topole kod Aranđelovca, dozvolila sam sebi da se odmaram. Nisam rano ustala, pila sam polako kafu u krevetu i čitala. Prihvatila sam poziv moje prijateljice da Badnje veče i par dana nakon njega budem njen gost u lepoj kući u Topoli. Sa radošću sam se odvezla tog dana kod nje, uživajući u odličnom niškom autoputu i dobrom mladenovačkom putu i putu za Topolu. Prijalo je to vidljivo sređivanje Srbije, koje se ogledalo u novim i sređenim putevima. Vozim ceo život i najviše mi je smetalo loše stanje puteva u Srbiji od devedesetih naovamo. Srbija se, iako veoma polako, ipak kreće ka uređenijem društvu. Naravno, pitanja ljudskih prava, nekako su uvek na kraju. Iza sređivanja puteva, zidanja privatnih imperija, a na teret iskorišćenih i mizerno plaćenih radnika, koji su se sveli gotovo na nivo robova od vremena prelaska Srbije u kapitalizam iz socijalizma. Tajkuni su se obogatili i tek sada počinju da uče da upravljanje nije isto što i sticanje dobiti kroz brzu špekulaciju. Ceh tog okasnelog školovanja platili su radnici.
Nego, da se vratimo na lepše teme. Moja prijateljica se interesovala za moju nauku. Oblast koju ja nazivam alternativnom medicinom. Ona želi da uči i da pokrene holistički centar u svom gradu. Pošto je veoma vredna osoba, iako ima solidan prihod od svog osnovnog biznisa, zainteresovana je i dalje da se razvija i širi svoje aktivnosti. Ja sam tu neko ko daje poneki savet za zdravlje i kako sve raditi, a da ne bude problema kada taj njen prostor bude jednog dana počeo sa radom. Ko radi i priprema sve lagano, ne može imati probleme koje imaju ljudi koji prebrzo uleću u poslovne šeme. A oblast ljudskog zdravlja je veoma osetljiva tema i samo ako ako je dobro radiš, trajaćeš i nećeš imati ružne repove, kakve vuku mnogi ljudi. Oblast ljudskog zdravlja u osnovi mora biti humano orijentisana, a ne komercijalno, kao što je to današnji slučaj sa konvencionalnom i mnogim oblastima alternativne medicine. Dakle, dobar balans između biznisa i pružanja pomoći je osnova za trajanje i za obostrano zadovoljstvo svih učesnika.
Prijateljica, osim što me je dočekala gozbom pripremljenom, tipično šumadijski, od zdrave hrane koja se proizvodi u samom mestu. Pokazala mi je lokal koji je opremila sa namerom da se u njemu rade savetovanja i druge vidovi pomoćnih zdravstvenih terapija. Sve je bilo spremno, samo je ostao još pravni deo da se definiše i odradi. A potencijalni saradnici su se pojavljivali sami od sebe. Ono što volim kod moje prijateljice je njena životna snaga i samostalnost, atipična za većinu žena sa ovih prostora, kao i empatija i pružanje podrške ljudima slabijim od sebe, a koji su deo njenog života.
Nedelja je brzo prošla, uglavnom u odmaranju i planiranju akcije za narednu radnu nedelju. Moj gotovo tromesečni boravak u Srbiji, proleteće brzo, u radovima u dovršenju stana, kupovinama nekih stvari koje su mi celog života bile potrebne i u konačnom viđanju prijatelja, koje zbog posla nisam bila u stanju da vidim više od dve godine.
Ponedeljak, 11. januar 2021. godine
Jutro mi nije krenulo po planu koji sam skicirala u glavi predhodne večeri. Umesto da ustanem ranije ujutro, spremim se i odem do centra Borče, kako bih pozavršavala administrativne obaveze i pazarila potrepštine, zadržala sam se duže u krevetu, pijući jutarnji nes, buljeći u Fejsbuk i kontemplirajući život. Meseci koje provodim na pauzi u Srbiji, nakon odrađenih smena nege starih u Nemačkoj, pretvaraju se uvek u produžene, ulenjene godišnje odmore, valjda kao reakcija na nemački red i svakodnevni plan života. Koliko me nervira Srbija zbog loše organizacije, toliko me nervira i Nemačka zbog preterane. Ja pripadam svetu između te dve krajnosti, pa mi negde i odgovara to šetanje tamo amo. Ni na nebu, ni na zemlji. Volim Srbiju ali me iritira život u okorelom zlu i primitivizmu. Volim Nemačku i zahvalna sam joj za moju više nego pristojnu platu za srpske uslove, ali smeta mi ta preterana potreba da se zna sve unapred, znajući kako život može neočekivano da menja tok, poučena iskustvom iz građanskog rata devedesetih i života u Srbiji nakon raspada Jugoslavije.
Negde oko podneva sam ustala i rešila da iskoristim obilne ostatke hrane od Nove godine i Božića. Kuvanje je moja glavna meditacija. Ono me centrira, fokusira na sadašnji trenutak i opušta, a kao rezultat uvek imam užitak za svoje nepce. Od ranog puberteta me je interesovalo, a nakon prerane majčine smrti usmerila sam se na izučavanje raznih pravaca zdrave ishrane. Učila zašto ljudi preveremeno umiru i ostavljaju svoje drage sluđene i izgubljene u vremenu. Tokom decenija izučavanja, isprobavanja na sebi i sagledavanja drugih, te konačno i terapeutskog rada sa ljudima sa zdravstvenim problemima, shvatila sam da je ishrana bitna, ali i nekoliko drugih aspekata. Život je po meni umetnost. Umetnost balansa. I samo najbolji opstaju najduže. Ručak od ostataka je ispao dobar i nakon pomalo preobilnog jela, sela sam konačno da napišem deo dnevnika. Odlazak do centra sam odložila i skuvala kafu. Veče ću provesti kod kuće obavljajući svakodnevne poslove uz dobru muziku kao i uvek.
Utorak, 12. januar 2021. godine
Dan za odlazak u centar Borče. Prvo banka i dizanje moje gastarbajterske love, koja mi omogućava preživljavanje u Srbiji bez pripadanja političkim partijama i verskim organizacijama. Zamena evra za dinare, plaćanje računa. Kupovina. Konačno, u četrdesetšestoj godini, u prilici sam da od svoje zarade platim osnovne životne troškove i još ponešto. Lep je to osećaj kada možeš da živiš od svoje plate. Tako je nekad bilo u mojoj Jugoslaviji, dok se nisu pojavili ljudi koji su nam rekli da nam nije dobro.
Sećam se Juge, za razliku od klinaca rođenih osamdesetih i kasnije. Zemlje u kojoj nije bilo gladnih i u kojoj je veoma mali procenat ljudi kopao po kontejnerima. Zemlje u kojoj je bilo dovoljno radnih mesta, a minimalna plata dovoljno velika da možeš da iznajmiš stan, platiš račune i hranu i još ponešto. Zemlje u kojoj ljudi nisu želeli da kolju jedni druge zarđalim kašikama, nego su se međusobno pomagali i živeli u pozitivnom modu uprkos različitostima. Za mene je uništenje Jugoslavije bio šok od koga se nikada neću oporaviti. Toga sam postala svesna tek u svojim četrdesetim. Kao i traume koju sam vukla decenijama gurnute ispod tepiha podsvesti, potpuno nesvesna njenog postojanja, okrenuta „duhovnosti” kao pokušaju da se ne raspadnem skroz u beznađu novonastale države zla.
Nemačka u kojoj radim danas izgleda kao Jugoslavija. U Nemačkoj je kapitalizam stigao do nivoa socijalizma. Prisutan je isti mentalni stav koji smo mi imali u Jugoslaviji. Kapitalizam polazi iz ega. Iz prenapumpane ideje da si jedini najbolji i najpametniji. Kapitalizam se bazira na brzini i takmičenju, a ne na saradnji i razumevanju. Kapitalizam je dobar za ljude sve dok mogu da se takmiče. Kada puknu, onda bivaju bačeni na deponiju onako polumrtvi jer prestaju da budu korisni. Socijalizam se bavi čovekom i zajednicom. Na žalost, Srbija je u prvobitnoj akumulaciji kapitala. Novokapitalista je još uvek glup. Ne shvata da mu je radnik najbitniji faktor u procesu stvaranja i koristi ga kao potrošnu robu dok pritom gubi svoje na brzinu, špekulacijama, stečeno bogatstvo. Gubi, jer ne zna da čuva najvažniji kapital – radnika. Nemac je to naučio, a i radnici su se borili i bore se. Stigli su do tog nivoa, ako bi se rat za osnovna ljudska prava mogao nazvati „evolucijom svesti”.
Da, i Srbija će jednog dana biti socijalna država poput Nemačke, ali biće potrebne decenije da se dođe do toga, a moj život je previše kratak da živim verujući u čuda koja ljudi koji su uništavali Jugoslaviju proriču sa skupštinskih govornica. Lako je njima da šaraju svet veselim bojama uz milione koje su navukli u svoje švajcarske slamarice, dok svaki četvrti stanovnik Srbije živi na ivici gladi. Ne volim da prorokujem, ali moje procene su uvek tačnije od njihovih. Srbiji će trebati decenije da dođe na nivo Jugoslavije.
Nakon kupovine, vratila sam se kući, i unela kupljene potrepštine i još ponešto, u moj stan na periferiji Borče, smešten u zelenilu, sa bazenom u sklopu kompleksa. Sada, u zimskom periodu, sve je bilo prekriveno snegom i atmosferom mira, koju je samo izolovana lokacija u stresnoj energiji Srbije, mogla da omogući. Ostatak dana provešću u odmoru i komunikaciji sa prijateljima, te planiranju aktivnosti za sutrašnji dan.
Sreda, 13. januar 2021. godine
Nakon intenzivnog utorka, sreda je proticala od jutra u znaku odmaranja i smišljanja kako iskombinovati ostatke hrane od praznika a da obrok ne bude monoton. Usput komunikacija sa nekoliko prijatelja, prenošenje novosti na obe strane. Red dobrih, red loših. Svako od nas ima sličan životni kolaž. Nema tu puno razlika osim saldoa na bankovnom računu.
Pozivam firmu preko koje radim već dve godine u Nemačkoj. Razgovaram sa službenicom, sada već dobro poznatom osobom. Firma se nalazi na severu Vojvodine, 200 kilometara udaljena od Beograda, i bilo je potrebno vreme i par planiranih i neplaniranih zajedničkih putovanja da se upoznamo i shvatimo koliko smo iste. Dogovaramo opcioni put za Mađarsku, radi završavanja bitnih administrativnih procedura, koje solidno olakšavaju naš posao u Nemačkoj. Zbog pandemije se ništa konkretno ne zna, jer se situacija menja iz dana u dan, ali se mi ponašamo kao da je sve normalno. Posao je posao. Moramo da radimo, jer u Srbiji nema leba za nas i našu decu. Navikle smo mi na teškoće, od putovanja 25 sati do nemačke adrese, pa do rada sa različitim dijagnozama, od agresivnih, do dementnih. Naš zadatak je da se brinemo o starima, da imaju, uprkos nemoći, kvalitet života dostojan čoveka. Mi smo anđeli starih. Naš posao je i divan i težak i zahvalna sam mu jer mi je doneo nezavisnost od ludila u Srbiji u četrdesetšestoj godini života. Ja sam profesionalac. To sam shvatila tek tamo, gde se ceni znanje, obrazovanje i rad. Profesionalac je osoba koja zna da će uvek imati posla na osnovu analize tržišta poslova i svog iskustva, znanja i sposobnosti. Za osobu koja se ne boji problema, bolesti i smrti, nego se hvata u koštac sa njima i sebe gradi kroz ta iskustva, posla će biti uvek. Profesionalac nosi mir u sebi bez obzira na situaciju i pravilno i brzo reaguje na hitne situacije. Ovakva osoba zna da sačuva i svog pacijenta, ali i sebe. Profesionalac u nezi je majstor životnog balansa. Oni koji to nisu, umiru na „štelama”, našim nemačkim radnim mestima, ili nakon opuštanja nakon višemesečnog dvadesetčetvoročasovnog rada, kod svoje kuće. Ovaj posao uglavnom rade žene iz Srbije, kao i svih ostalih republika bivše Jugoslavije. Zbog propasti ekonomije na ovim prostorima, masa ljudi je bila prinuđena da posao potraži u Nemačkoj. Najčešće u oblasti medicinske struke, građevine i vožnje transportnih vozila. U oblasti nege starih ima više žena nego muškaraca, jer se muškarci teže odlučuju da rade ovaj posao. Teže emocionalno podnose težinu ovog posla. Ali imamo i neki procenat kolega, koji predstavljaju izuzetak. Oni su traženi, jer mogu više da fizikališu oko pacijenata. Ima nas ukupno oko milion iz Srbije. Za vlast u Srbiji mi smo loši ljudi. Izdajnici Srbije, koji su odustali od života na prosjačkom štapu i žrtvovanja za njihove velike projekte samobogaćenja nauštrb propasti i nesreće većine. Nas „izdajnike” iskreno zabole šta ti likovi misle i propovedaju svojim penzionerskim glasačima sa TV ekrana o nama. Mi živimo u univerzumu dimenzije iznad njihove prćije zasnovane na otimačini i lažima. Prepuštamo ih da igraju svoje sapunice svojoj publici, dok se bavimo normalizacijom naših života upropaštenih njihovim tridesetogodišnjim izazivanjem ratova i kriza, što njih posebno iritira, dok im se celokupna svetska diplomatija podsmeva jer su toliko tupavi, nesposobni i prozirni u tiradi nad sopstvenim narodom da se njihov stil gadi i najvećim svetskim državnicima. Pravi život je negde drugde, daleko od te cirkusantske pozornice. Pravi život je porodica, ljubav, deca, i borba da se sve to ostvari. Pravi život je sloboda od pripadanja klanovima polupismenih fah idiota u Srbiji. I za sposobne, sloboda je ostvariva.
Dan je protekao u sređivanju stana, večernjim joga vežbama i povratku u redovne rutine, nakon praznika i komunikaciji sa prijateljima širom bivše Jugoslavije i sveta na društvenoj mreži. Dan ni po čemu poseban.
Četvrtak, 14. januar 2021. godine
Četvrtak sam rešila da iskoristim da nahranim naše jazavičarke preostalim pečenjem od Nove godine. Usput sam pobacala gomilu nepotrebnih stvari.
Odoh do auta za veliko pakovanje trajnog mleka od 12l iz borčanskog Lidla. Borča je možda periferija Beograda, ali zato ima Lidl i otvoreni tržni centar, te gotovo sve administrativne sadržaje, kako ne biste morali da idete u centar Beograda, kao ranije. Iskoristih priliku i slobodno vreme da pobacam papire i đubre koje se tokom vremena neumitno nakupi u svakom autu. Moja crvena astra je udoban auto, više nego dovoljan za potrebe jedne same žene. Kupila sam je preko Halo oglasa od jedne porodice iz Surčina, samo zato što ima ugrađen gasni uređaj i crvene je boje. Iz nekog razloga, automobili drugih boja mi ne deluju privlačno. Dosadno. Večito dete u meni uvek donosi odluke tog tipa. Ispostavilo se da je moj „njuh” našao odličan auto i odmah nakon kupovine, ljudi su počeli da mi se nude da ga kupe od mene. Smejala sam se tim ponudama, jer, ljudi moji, pa tek sam kupila auto. Imam nameru da ga vozim makar pet godina. Auto je imao samo jednu boljku. Iako startan i dobro utegnut, nije bio skoro balansiran i nije hteo da ide brže od 120 na sat, iako u normalnoj situaciji, astra može lepo da leti oko 160, 170km/h. Pošto je bilo bitnijih stvari za zamenu, nismo se ni bavili zamenom klapnice na ubrizgavanju goriva, jer i 120 na sat je bilo dovoljno za naše puteve. Međutim, od kako je došao u moje ruke, češće je vožen po autoputu i vremenom se klapnica sama oslobodila, te je prilikom skorijeg odlaska u aranđelovačku Topolu, „leteo” bez problema na niškom autoputu. U mom životu, nakon osamostaljenja, neke stvari su dolazile na svoje, same od sebe.
Nakon sat vremena rada, auto je bio uredniji. Trebalo mu je pranje, ali to će uraditi vredni momak u lokalnoj perionici, nakon što prođe hladan talas. Nema žurbe. Bolje sve raditi lagano, ali kvalitetno.
U povratku sam popričala sa direktorkom salaša i njenim suprugom, koji su nadgledali smeštanje i postupanje sa novopridošlom ukrasnom živinom. U volijeri je bilo crnih mladih paunova i jedan beli, pataka, kikireca, fazana i zečeva, kao i par patuljastih koza. U pripremi je bio i veći kavez pored, u koji će kasnije biti prebačene ptice radi većeg prostora za kretanje i letenje. Patke su imale veliki bazen u sredini i zadovoljno će se brčkati i kvakati u svom novom habitatu. U mladosti sam odabrala da učim veterinarsku medicinu jer su me ljudi po bolnicama plašili. Posebno njihovo kukanje. Životinje su bile „bezbedniji” pacijenti. Iskreni, nemanipulativni. Tek u svojim zrelim godinama, smogla sam snage da se nosim i sa „ljudskim” pacijentima. Konačno mogu da živim sa tim, a pritom sam u stanju i da im kvalitetno pomognem. Ali životinje su ostale moji omiljeni pacijenti. Jednostavne i iskrene poput dece, uvek su mi prijale i prijaće mi.
Za ručak sam imala lako obareni brokoli i još ponešto. Trebalo je olakšati organizam nakon teške praznične gozbe. Ipak sam ja, kao neki stručnjak za alternativnu i preventivnu medicinu, a zdrava ishrana je bitan deo te nauke, dužna da kao prvo, vodim računa o svom zdravlju. Svaki terapeut mora biti za početak primer svojim pacijentima, pa tek onda i savetnik. A ljudi te lakše slušaju i slede kada vide da živiš ono što „propovedaš”.
Poslepodne sam provela odmarajući se i nastavljajući sa organizacijom moje kuhinje u stanu i ređanjem kuhinjskih potrepština i mojih „veštičijih mađija”, tj. tegla sa žitaricama, mahunarkama i lekovitim biljem na novonapravljene police po mom dizajnu. Hrana je jedna jako bitna oblast održavanja zdravlja. Hranom možete izvršiti tiho samoubistvo, ali isto tako se možete i izlečiti od „neizlečivih” bolesti. Sve zavisi od vašeg stava, vašeg emocionalnog stanja i životne situacije. Ali svako od nas je, konačno, sam odgovoran za sebe i svoje zdravlje i dužan je da se edukuje i sprovodi izmenu navika, kako bi poboljšao kvalitet svog života. Na žalost, neki ljudi to shvate prekasno, a neki nikada.
Petak, 15. januar 2021. godine
Jutro je počelo odnošenjem veša u vešeraj u prizemlju na pranje. Pošto je stan imao 35 kvadrata, odgovaralo mi je da je veš mašina izdvojena, pa su vlasnici salaša izvukli instalacije do male prostorije ispod moje etaže. Živim na salašu na kraju Borče, već dve i po godine. Kada sam tražila da iznajmim stan, ovaj stan je bio nejbolji mogući u ponudi, a za povoljnu cenu, a kada sam kročila tog avgusta u dvorište salaša, prva stvar koju sam videla bili su bazeni ispred samog bloka sa stanovima. Sve je bilo u zelenilu i mirno, što je meni i odgovaralo, kao hipersenzibilnoj osobi, kojoj smetaju ljudi u gomili i gužva grada. Stanovi su bili veličine između 20 i 35 kvadrata i namešteni sa osnovnim pokućstvom. Tražila sam odmah da vidim najveći i iako su sve utičnice bile iščupane iz zida i nije bio skoro okrečen, videlo se da je odličan u osnovi i donela sam odluku da se tu nastanim. Tokom dve godine, svojim rukama sam okrečila stan, platila sama neke popravke, a nešto i sami vlasnici stana, i konačno, kupila ugaonu granituru i napravila neke nedostajuće kuhinjske elemente. Život je postajao veoma lep.
Stavila sam supu sa jednom šargarepom ( moj omiljeni, brzi recept) da se skuva jer mi se jelo nešto toplo. Vreme je bilo da otvorim šivaću mašinu, pregledam u kom je stanju i operem njen kofer. Mašina je radila i delovala dobro, iako je kofer imao otisak od gume na obući i slomljen jedan jezičak koji je držao mašinu fiksiranu u ležištu plastičnog postolja. Mašina je imala sreće da nije gore stradala zahvaljujući nemaru moje porodice, tokom boravka u našoj seoskoj kući, u selu pored Pančeva, a nakon mog razvoda. Tako su prošle i moje kutije za nakit, koje je svojim rukama pravio moj deda, umetnički stolar, a i moje zdravlje. Neka iskustva, sa članovima bliske porodice, čovek ne može da zaboravi, ma koliko god želeo. Na sreću, više nisam bila izložena njihovoj samovolji, jer me je moja nemačka plata štitila. Danke Deutschland.
Veče je brzo prošlo, uz razgovor sa prijateljicom koja je živela u centru Beograda. Podjednako senzibilna kao ja, bila je u stanju da razume moju frustraciju i da me uteši. Ko „šiša” materijalno. Bitno je da sam živa i zdrava.
Subota, 16. januar 2021. godine
Jutro kod mene kada sam na šteli počinje u 6:30, jer moram ustati pre svog pacijenta, pripremiti sebe i doručak, pa onda kreće redovan dan moje „nemačke bake”. Isto to se trudim da održim kada sam u Srbiji, pa je tako i ovog jutra zvonilo u pola sedam, ustala sam, uključila kuvalo za vodu i kompjuter preko čijih kvalitetnih zvučnika slušam muziku tokom dana. Pijući kafu rešila sam da iskoristim jutro i odvezem se do lokalne filijale Poštanske štedionice kako bih otvorila devizni račun sa viza karticom, koji mi je potreban kada plata leže zbog iznimnih situacija, u Srbiju. Obukla se, sišla do parkinga, koji se nalazi ispred, kada prođeš lepo dvorište salaša sa fontanama, zelenilom i volijerom sa ukrasnom živinom i zečevima. Posebno tokom leta, kada rade i bazeni na salašu, lepo je živeti ovde, u Beogradu, a ipak u prirodi, na ivici grada i njiva, na čistijem vazduhu, u hladovini i miru. Na žalost, auto nije mogao da upali zbog dotrajalosti akumulatora, pa sam odustala, ali usput srela električara salaša koji reče da ima malo vremena da dođe i zameni mi jednu utičnicu koju sam sama kupila u prodavnici električnog materijala u centru. Propast akumulatora me nije brinula jer je moj automehaničar imao gomilu tih polovnih koje je donosio iz preduzeća svog sina koji je živeo u Nemačkoj blizu Štutgarta. Prihvatila sam da mi stavi polovan akumulator, jer mi on sa druge strane čuva auto dok sam u Nemačkoj i kada ima vremena našteluje i popravi gomilu stvari na autu samoinicijativno. Međusobno poštovanje i kooperacija nam oboma donosi koristi, a imamo i sličan pogled na život. Volimo da radimo i imamo pozitivan životni stav.
Vratila sam se gore u stan, i nastavila da čistim moju startu Bagatovu šivaću mašinu, model Slavica, napravljenu davno, u Jugoslaviji, od gusa. Solidan stari „stroj” koji će moći da se koristi, uz adekvatno korišćenje i održavanje, generacijama unapred. Moja baka Marija, banatska Švabica, po devojačkom prezimenu Hejl, a udatom Konstantinović, bila je profesionalna krojačica, i uvidela je moje interesovanje i posedovanje osećaja da „teram” nožnu pedalu na njenog Slavici sa nožnim i pogonom na struju. Meni se štep nije kretao unazad, kada pokrenem pedalu, kao mojoj majci, i imala sam volje da učim, pa me je naučila osnovno, dok sam ja vežbala štep na jednom isčenom parčetu starog donjeg čaršava. Uvek me je fascinirala magija stvaranja, pa i ritmičko kretanje igle mašine, dok je probijala i prošivala materijal, koji sam lagano pridržavala, dok ga je mašina vukla sama.
U međuvremenu, došao je električar, dala sam mu novu duplu utičnicu, i montirao je dok sam ja brisala šivaću mašinu i pričala mu o radu u Nemačkoj i kako, sve moje bake poslodavke imaju lepe štednjake i kuhinje opremljene svim uređajima potrebnim za kuvanje, poput mog novog kvalitetnog štednjaka, koji mi je omogućila baš nemačka plata. On je radio kao neki šef u PKB-u i kad je čuo da sam ja po struci i veterinarski tehničar, pitao me je zašto nisam potražila posao u PKB-u, kako bi ipak posle i sam priznao, da na radna mesta u PKB-u gotovo da nema konkursa, nego zaposleni, zapošljavaju svoju decu, kako bi ih obezbedili u kolektivnoj srpskoj nestašici normalnih radnih mesta. Rekoh mu ja da mi je Nemačka sigurnija, tržište rada odlično i da mi sada tako i odgovara. Završio je montažu, a ja ćišćenje mašine, pozdravili smo se, a ja mu dala jednu lepu nemačku čokoladu sa celim lešnicima za unuče, da bih nakon njegovog odlaska postavila nazad šivaću mašinu u oprano kućište kofera. Bila je spremna za prvu probu i podmazivanje specijalnim uljem.
Vreme je letelo i već gladna programirala sam sat na elektronskom displeju nove Ariston rerne sa komandama na dodir, i uključila rernu i ubacila picu od juče da se podgreje. Rerna je odlično radila i imala je superiorne mogućnosti u odnosu na rerne ostalih proizvođača. Ariston je i dalje bio pojam kao nekad i zato sam se i rešila za tu marku, kada sam birala uređaj koji treba da me služi decenijama, a uz malo sreće i do kraja života.
Posle ručka, prilegoh da se opustim malo uz Fejs i muziku i malo odremam. Dan je bio lep ali zimski hladan i prijalo je podvući se pod ćebe u svojoj lepoj „gajbi”. Rezultatu moje osmogodišnje borbe za osnovnu ljudsku slobodu. Slobodu od predrasuda, slobodu od patrijarhalnih pravila gde je žena u Srbiji tretirana gore od kućne živine. Slobodu da živim svoju istinu, daleko od kolektivnog samolaganja.
Nakon buđenja, popila saam popodnevnu kafu, odigrala pasijans i konačno sela za komp, da napišem preostale delove dnevnika, kako bih ispunila svoje obećanje poznatom pančevačkom novinaru, koga, kao aktivna Pančevka, poznajem nekoliko decenija. Veče je prolazilo uz grupu Foreigner na YouTube-u, a ja sam se konačno osećala u svom stanu, kao kod kuće, nakon celog života proživljenog kao stranac, kao što je glasio i naziv poznate grupe iz sedamdesetih.
Autorka ne voli da se predstavlja, jer više voli da je njen rad predstavi. Završila je paralelno srednju veterinarsku i srednju muzičku školu u rodnom Pančevu. Iako odličan đak svoju samoedukaciju u oblasti preventivne i alternativne medicine, kao i operskog pevanja, nastavila je kroz obrazovanje u neformalnim školama i seminarima, umesto da odabere akademski način školovanja. Danas živi od plodova svog učenja i pomaže drugima. Muzika i dalje predstavlja nerazdvojan deo njenog života, pa nastupa kao solista sa nekoliko naših horova i solo, a izvodi sve muzičke žanrove.
