Neka razmišljanja u džepovima bezglavog vremena

Nedelja, 1. septembar 2019. godine

Iako odavno nisam devojka, dovoljno dugo sam živela devojački da i sad ponekad osetim blagu žal i melanholiju za trenucima dokolice, bezbrižnosti i samoće u kojima se misli prebiraju, talože, i konačno uklapaju kako bi se ostvarila prava slika, kako bi se sumirao pređeni put, da bi se stvari nazvale pravim imenom, a onda sa smislom krenulo napred. Nedelje su započinjale lenjikavo, sa dugim protezanjima, ispijanjem kafe natenane, pa sve redom… po želji.

Sada je perspektiva potpuno izmenjena. Nedelja je dan kao i svaki drugi. Uglavnom započinje brzo, uzburkano, sa dosta zahteva i puno velikih želja jedne male devojčice koja je postala Centar Mog Univerzuma. Sve počinje i polazi od nje, a onda se grana i na neke druge strane. Njena energija je poput živog vulkana i izazov je pratiti je i usmeravati, ali baš to me beskrajno ispunjava i čini srećnom.

Apsolutno sam sigurna da su nam deca data kao blagoslov i mogućnost da iznova proživimo svoje detinjstvo, da nadoknadimo ono što smo možda propustili, da ispravimo ono gde su naši roditelji pogrešili, da pružimo ono najlepše što imamo u sebi i da bez nelagode i srama učimo od naše dece, jer su nepopravljivo iskrena, neiskvarena i krajnje otvorenog uma i duše za sve ono što ih okružuje.

Istina je i to, da ukoliko želimo da uživamo u svojoj deci i čarima roditeljstva, moramo da otmemo i zgrabimo određeni broj jedinica vremena od sumanute svakodnevice koja trči najbrže što može i ne pada joj na pamet da stane. To, isto tako, znači staviti sebe, ne tako retko, u drugi, treći, pa i četvrti plan, preskočiti poneki trening, ne odgledati do kraja neki baš, baš zanimljiv film ili emisiju, pročitati dobru knjigu za mesec-dva, umesto za četiri-pet dana, odložiti kafu sa prijateljicom, onda kada ste baš naumili da to uradite. Zato i pomenuh one lenje nedelje kada sam sama sebi bila toliko važna. I priznajem, ponekad mi to nedostaje, ali samo ponekad, jer ono što delim svakodnevno sa mojom malom devojčicom ne može se uporediti ni sa čim na svetu i vredno je svakog odricanja.

Ponedeljak, 2. septembar 2019. godine

Prvi dan škole… uvek jedan Veliki, Novi Početak. Istovremeno, nešto što uznemirava, ali ima i svoju posebnost, kako za dete, tako i za roditelja. Stičem utisak da mlađi uzrasti tome još uvek prilaze sa ozbiljnošću i određenim uzbuđenjem, a već starija deca (završni razredi osnovne škole i srednjoškolci) kao da imaju potpuno indiferentan stav prema školi i prema svemu što ona podrazumeva, što je, u stvari, odraz naše društvene stvarnosti i sistematskog urušavanja školstva dvadeset godina unazad, pa i više. Primećujem da su nam deca bezvoljna, nemotivisana, da „umiru” od dosade, ničemu ne pronalaze vrednost i deluju izgubljeno. Više nije bitno ko je krivac i kad je to sve započelo, već da prepoznamo taj problem i počnemo da ga rešavamo, i to sa velikim entuzijazmom i uverenjem, jer jedino tako ima smisla. Društvenim institucijama će biti potrebno mnogo vremena, verovatno decenije, i to samo pod uslovom da žele to da učine. A mi, kao roditelji, treba da postanemo svesni toga i da počnemo da delujemo odmah.

Od silne ljubavi i griže savesti što ne provodimo dovoljno vremena sa njima, ušuškavamo ih, preuzimamo njihove obaveze i odgovornosti, pišemo im sastave, radimo zadatke, nameštamo krevet, sklanjamo igračke, spremamo njihovu sobu; kada odemo na roditeljski sastanak ili otvorena vrata debelo damo do znanja da će svašta da se desi ukoliko se našem detetu ne popravi ocena iz engleskog, hemije, geografije ili ko zna već čega. I u nekom momentu, kada nam deca napune trinaest, četrnaest, petnaest, odjednom ne možemo da prepoznamo svoje dete. Ne sluša nas, izbegava nas. Dobri smo i postojimo samo kad je potreban novac ili kad je potrebno izgladiti neku njihovu brljotinu. Poštovanje i autoritet nestaju.

U svakom slučaju, nikad nije kasno da se krene od Novog Početka. Nekad će samo biti potrebno malo više vremena i truda.

Volimo, grlimo, ljubimo, mazimo svoju decu, ali isto tako, naučimo ih da imaju svoje obaveze i da se suočavaju sa posledicama svojih postupaka. Deca vole da učestvuju u svemu što rade odrasli. Dopustimo im da nam pomognu, da budu ravnopravni učesnici u dužnostima i poslovima koji se obavljaju u porodici. Naravno, uvek primereno njihovom uzrastu.

Nekad smo kao roditelji preambiciozni (to je ona druga krajnost), pa zaboravimo da su naša deca samo deca i da smo u gustom rasporedu dnevnih aktivnosti izostavili vreme za njihovu igru, a bez igre ne postoji detinjstvo. Obezbedimo im vreme za predah, za kreativnost, za slobodu, jer tako deca najlakše i najbrže uče.

Ako sve to budemo učinili, verujem da će naša deca biti mnogo srećnija.

Utorak, 3. septembar 2019. godine

U našoj kući ovaj 3. septembar bio je taj Veliki Početak. Prethodnih dana kupili smo patofnice, spakovali ranac i pripremili sve ono što nam je potrebno, a danas je naša Mačka Tačka krenula u vrtić i zakoračila u jedan novi svet. Tatu i mamu jedva je uspela da pozdravi, uskočila je u patofne i poput vetra utrčala u prostoriju gde su bili mališani iz njene grupe. Njena početna reakcija na susret sa drugom decom, boravak od dva sata kao početna faza adaptacije, novo okruženje, komunikacija sa vaspitačicama – sve to prošlo je neočekivano dobro za prvi dan. Muž i ja bili smo presrećni i usledilo je veliko olakšanje. Nekako, svesni smo ipak, da je to tek prvi korak, a slede još mnogi… i neće baš uvek ići lako.

Svakako, ovaj dan je naša mala proslava.

Slika naše devojčice, izraz njenog lica – srećan i zbunjen, repić na glavi, haljina na cvetiće, širom raširene ruke, izudarana kolena i pomalo nezgrapan hod, sve to ostaće na posebnom mestu u pregradama i odeljcima mojih sećanja.

Sreda, 4. septembar 2019. godine

Kad razmišljam o deci, razmišljam i o roditeljima. Logično, to je ona najjača i neraskidiva veza; tako bi bar trebalo da bude.

Svoje roditelje počela sam da shvatam i razumem tek kad sam i sama dobila dete. Tada mi je postalo jasno šta znači osećati stalnu strepnju i strah, a biti svestan da to moraš da obuzdaš i daš detetu slobodu i krila da i samo istražuje i upoznaje svet. Onda, valjda, postajemo i zahvalni roditeljima za sve ono čemu su nas naučili i što su nam pružili. U isto to vreme, odvija se i reverzibilan proces, dolazi do sudaranja u mišljenjima između mene kao novopečenog roditelja i moje majke i oca, koji su odavno ispekli zanat i sada su u ulozi bake i deke. U tom mom batrganju, uz svu moju pamet, prevagu odnosi njihovo iskustvo, jer su prošli sve ono što mene tek čeka. Ova vrsta tvrdoglavosti i sukobljavanja posebno se odnosi na ženske individue, muška priroda je, u tom smislu, daleko manje ratoborna.

Na putu roditeljstva, gde sebe iznova procenjujemo i upoznajemo, negde smo sa sopstvenim roditeljima više povezani preko uloge bake i deke koju imaju, a sve manje je prisutna direktna relacija između njih i nas.

Sve su ređi oni intimni razgovori. Nova životna uloga odvlači našu pažnju na obaveze oko dece, kuće, posla i, hteli, ne hteli, zapostavljamo ih i tu smo, ali nekako nedovoljno posvećeni.

Četvrtak, 5. septembar 2019. godine

Veselo buđenje, prevrtanje po krevetu, onda jedno „Mama, upai sveko!”, pa razdragano cičanje i trčanje u dnevnu sobu, a onda zahtevi, jedan za drugim… Na satu 5:45. Nisam morala da brinem da ćemo zakasniti u vrtić, još sam stigla i nešto po kući da pospremim. Pred polazak dogovor da torbu sa flomasterima nosimo do vrtića, ali da će mama to da stavi u svoju torbu kad stignemo tamo, pa ću joj vratiti kad dođem po nju. Nije bila baš nešto oduševljena, ali pristala je. Šetnja do tamo je potrajala. Prvo smo birali kamen odgovarajućeg oblika, dva-tri su završila u rancu, a onda je na red došlo cveće koje je želela da ubere. Muke žive, nigde nismo pronašli cveće, pa se i naljutila, ali kako stigosmo do vrtića ozarenost, umesto ljutnje. Brzo presvlačenje i preobuvanje, ljubac, veliki zagrljaj i nestade iza vrata.

Posle tri sata i dalje zatičem osmeh na njenom licu. Nije preterano pričljiva, ali osećam da je sve u redu i da joj se ovih dana polako sležu utisci o novim doživljajima.

Poslepodne sam prisustvovala i prvom roditeljskom sastanku sa vaspitačicama, dok je mala vragolanka, čekajući me, pravila sa bakom egzibicije na igralištu. Naučila je da se potpuno sama popne na mostić. Bila sam iznenađena i zadivljena. Baka se odvažila da je to nauči, a meni bi trebalo još nekoliko meseci da se odlučim na tako nešto.

Osećam ogromnu zahvalnost prema svojoj majci i shvatam da moram da popustim neke svoje kočnice kao roditelj i dopustim svom detetu da bude više svoja i da ispolji energiju koju ima.

Petak, 6. septembar 2019. godine

Pišući ovaj dnevnik uviđam da dnevna zbivanja i događaji u našoj zemlji dolaze do mene nekako sukcesivno i filtrirano. Sama ne dozvoljavam da bude drugačije. Neko bi verovatno rekao da sam apolitična, nedovoljno zainteresovana, da živim učaureno i van stvarnosti. Čini mi se da sam, u stvari, promenila ugao gledanja i prioritete. Verujem samo deci, a poštujem i uvažavam samo odrasle koji su zadržali dete u sebi, ostali nisu deo mog sveta. Prihvatam da i oni neminovno postoje i da su u većini, ali moje angažovanje i delanje, kao i moja profesija usmereni su isključivo prema deci i mladima.

Istorija je više puta pokazala da je lični interes uvek iznad opšteg dobra i da je socijalna pravda utopija, zato doživljavam kao ličnu misiju da osposobim svoje dete, a i svoje učenike da opstanu u ovom svetu, da nauče da se izbore za sebe i da daju sve od sebe kako bi bili srećni, ne ugrožavajući druge.

Subota, 7. septembar 2019. godine

Danas je dan za odmor i ugađanje onima koje volim.

Kad stavim čedo na spavanje dolazi samo moje vreme. Ako mi se posreći, pre nego što zaspim, možda uspem da pročitam do kraja eseje o umetnosti Džulijana Barnsa.

Autorka je prvenstveno mama i divi se svoj deci sveta