Nedelja, 1. mart 2020. godine
U 6 h me budi alarm ali brzo kapiram da nije moj i okrećem sa na drugu stranu da još malo odspavam i znam da me Miki u tom momentu mrzi najviše na svetu (što mi je kasnije i rekao). Budim se u 8 h sa bukom u glavi, i dalje… Sinoć smo Miki i ja sa par prijatelja bili na humanitarnom koncertu za Raleta u „Apolu”, Melmac Riders-i su „pokidali”, svirka je bila odlična i izuzetno posećena. Uvek me raduje kada humanitarne akcije imaju dobar odziv. Od grada slaba vajda… Posle nekoliko kafa u potpunoj tišini, jer momci još spavaju, vraćam se da dremnem još malo, jer nemam obavezu kuvanja ručka. Miki je na poslu, a on uživa u kuvanju, za razliku od mene. Miša radi punom parom i najavio je odličnu klopu, pa eto meni spasa. Odlazim sa decom do „Kuće”, ručamo zajedno nedeljni ručak, izvrstan kao i uvek, svi smo zadovoljni. Živela „Kuća”! Pošto je mart, već sam u prolećnoj atmosferi, što se mene tiče, zima je završena i počelo je proleće… sa njim i prolećni umor. Posle ručka, deca odlaze svako na svoju stranu, Vanja sa društvom, Milan na basket, Đorđe kod drugara, ostajem sama kod kuće i eto prilike da čitam knjigu. Mikija čekam sa posla, da popijemo kafu i bacimo remi pre nego krenu pripreme za ponedeljak. Naravno, Đorđe se u 21 h seti da ima domaći koji nije uradio, standardna priča, uvek se u poslednji čas seti da nije završio domaći ili da mu treba nova sveska…
Ponedeljak, 2. mart 2020. godine
U 6:06 najglasnije moguće zvoni alarm. Mrzim taj alarm! Ustajem, kuvam kafu, ispijam aroniju, vodu sa limunom, propolis. Otvaram vesti, prva vest na ekranu jeste ta da je voz udario auto na pružnom prelazu na Kudeljarcu. Opet. I opet se pitam, zašto se ne obeleži pružni prelaz? Koliko saobraćajnih nesreća treba da se desi da bi se uzeo u razmatranje ovaj problem? Prelazim na sledeću vest, Beovizija. Nisam pratila takmičenje, videla sam usput na društvenim mrežama nekoliko takmičara, kvalitetnih. Ne kažem da devojke koje su odnele pobedu nisu muzičke obrazovane, jer ne znam ništa o njima ali znam šta vidim, i to mi je dovoljno. U 7:00 sam na poslu, nova radna nedelja, za koju sam mislila da će biti mirna bar do srede. Ispostavilo se da Stanko ne radi ove nedelje i da je na prinudnom godišnjem odmoru. Ugovor sa agencijom je prekinut, čeka se prelazak u drugu i tako… Nije Stanko jedini koji je tako zaposlen, tako da nam je broj zaposlenih trenutno prepolovljen. Izguraćemo kao i uvek. Mozak me boli od zvonjave telefona i u 18 h odlazim na trening. Nije to standardni trening. Klasičan balet za odrasle početnike „Kao balerina”, moje omiljeno mesto. Nastavnica Svetlana je izuzetno bila inspirativna što se tiče izbora muzike za ovaj mesec. Divna nam je muzika, vežbe su teške i zahtevne, ali mislim da ćemo ih zapamtiti. Baletom protiv Alchajmera! Sat vremena uživam sa balerinama, smejemo se, gunđamo ali vredne smo! Prija mi balet i telu i duši i mozgu. Uveče mi Nada dolazi na brzinsku kafu, teram Đorđa na tuširanje, svakodnevna muka, uvek negoduje kada treba da se kupa, jedva ga nateram u kadu… i onda naravno ne mogu da ga izbacim iz kupatila, tuširanje traje i traje. Isto smo prošli i sa Vanjom i Milanom u tim godinama, tako da čekam da faza prođe. Miki je u noćnoj smeni, pa Đorđe koristi priliku da spava u mom krevetu, što ja rado prihvatam, dok još hoće. Legli smo i već standardno puštamo muziku za meditaciju. Jednom je došao iz škole oduševljen, jer im je učiteljica Smilja puštala ceo čas muziku za meditaciju, oni su imali zadatak da se opuste, žmure, zamišljaju nešto lepo i da su na nekom lepom mestu. Svi su bili oduševljeni i kada god imaju slobodne aktivnosti, meditiraju. Svaka čast učiteljici na ideji. A otud i mom Đorđu da meditiramo pre spavanja. Moram priznati da tako uvek zaspim u rekordnom roku. Ima šanse da spavam duže od šest sati noćas.
Utorak, 3. mart 2020. godine
U 6:06 alarm. Snuziram ga tri puta i užurbano ustajem u pola sedam. Standardno kafa, aronija, propolis, limun… trenutno sam u fazi da se detoksiram ujutru. OK, kasnije u toku dana sve to poništim, ali šta da radim kada sam gurman i hedonista. Planiram da krenem sa autofagijom, ali iz dana u dan odlažem. Za sada čitam o tome, istražujem, guglam… i odlažem… Počeo je Uskršnji post te sam na trenutak pomislila da bih mogla da pokušam. Brzo odustajem od ideje i posle posla sa kolegama odlazim do grada na piće, kasnije i na večeru. U međuvremenu shvatam da nisam kupila poklon za rođendan na koji Đorđe ide danas. Nagovaram Darka i Sinišu da mi prave društvo u kupovini poklona, brzo završavamo, odlazimo po Đorđa i Mikija, dete ostavljamo na rođendanu, eto nama slobode tri sata i konačno odlazimo na sad već večeru. Mrtva sam gladna. Sad mogu i kući, te Mikija i kolege, koje su i njegove kolege jer smo zaposleni u istoj firmi, ostavljam da popiju još po jedno piće. Nisam videla decu ceo dan i eto prilike da porazgovaramo o proteklom danu i dešavanjima. Ljubim ih za laku noć i odjavljujem se. Laku noć.
Sreda, 4. mart 2020. godine
Prilično dosadan dan. Osim kafe sa sestrom i zetom za vreme pauze na poslu, ništa posebno se ne dešava. Sirene u 12 h me podsećaju na bombardovanje, za koje se nakon završetka, ispostavilo da smo se mi klinci ludo zabavljali, dok je trajalo. Na poslu sam se prilično iscrpela, kiša je učinila da sam dodatno nervozna i umorna. Ne stižem na čas baleta jer imam kratko posla u salonu. Sad se već nerviram jer znam da u petak neću stići na čas, u planu je produženi rad, jer je obračun u toku. Ostatak dana sam prespavala, sve do 22 h. Od 22 h do 24 h zahvaljujem na čuvarima bračne sreće, koje mi ukućani zovemo Mile jedan i Mile dva. Brzinski pakujem sudove u mašinu, veš u sušaru… te dve mašine su čuvari bračne sreće, verujte mi. Uz brzinsku kafu i laganu večeru, razgovaramo o tekućim dešavanjima. Milan je od danas rešio da počne da trenira košarku. Išao je do Aviva da kupi patike za trening, obišao usput babu i dedu (da se ogrebe za koji dinar, naravno) i odigra sa babom partiju tablića. Odrala ga je, uvek nas sve odere. Treningom je zadovoljan i to je bitno. E, sad, videćemo koliko će ga držati ta ideja. Ponoć je, vreme je za spavanje.
Četvrtak, 5. mart 2020. godine
Zemlja Gruva, ali baš gruva. Mogla sam i neku mirniju melodiju da podesim za alarm. Kasnije u toku dana, na radiju diskutuju da muzika koja te budi utiče na raspoloženje tokom dana. Vrlo je moguće, kad malo bolje razmislim. Pokušaću sa nekom mirnijom melodijom, definitivno. Elem, ustajem odmorna jer pobogu, čitav prethodni dan sam prespavala. Budim Vanju i Milana, eto prvih momenata nervoze, jer su sinoć i oni zaglavili. Ne mogu da ih probudim a žao mi je da budem gruba. Teški su za ustajanje baš kao i ja. Potpuno ih razumem. Na kraju odlazim na posao, njih četvorica ostaju u krevetima. Nikog nisam uspela da probudim. Zvaću ih telefonom sa posla. Ispostavlja se da Milan ima užasnu glavobolju, dajem mu instrukcije koji lek i koliko da popije, i on se vraća u krevet. Vanja ima sto pitanja. Kakvo je vreme, koliko ima stepeni, koju jaknu da obuče? Amaaaan, deco! Na poslu, standardno. Telefoni, dopisi, računi, vreme mi leti. Posle posla, kod kuće je prilično mirno jer je Đorđe popodne u školi. Miki i ja ručamo, sami. Razgovaramo o proteklom danu i dogovaramo se ko će da vodi Đorđa na trening a ko da mota sarmu. Kaže, on će sve. OK, iznenadiću ga pa ću dok su oni na treningu, zaviti sarmu. Prvi put u životu, samostalno. Ček, je l’ sam već rekla da ne volim da kuvam? U 19 h odlazim na meditaciju, da pokušam. Teško mi ide, ne mogu da se opustim, misli mi lutaju na sve strane. Svakako mi je prijalo. Naučiću. U povratku svraćam do Maksija, taman da obiđem i panel. Kupujem mleko, griz, testeninu, kačim na panel. Trebaće nekom. Panel je još uvek tu, niko ga nije skinuo. Dobra vest (na Kotežu II je skinut čim smo ga postavili). S vremena na vreme vidim da ljudi ostavljaju kese, što hrane, što garderobe. Drago mi je zbog toga. Motam sarmu i smejem se sama sebi… Čak gledam na Youtubu kako to žene rade. OK, deluje prosto. Meni nije. Poješće se, svi u kući vole sarmu. Bitan je ukus, a ovog puta sam i njega ubacila, neće mi Vanja reći da sledeći put stavim malo ukusa u ručak. Miki i Đorđe dolaze sa treninga, Miki je u neverici kada vidi da se ručak već krčka. Sa Đorđem opet borba oko tuširanja. Motam film po glavi i pokušavam da se prisetim kada su Vanja i Milan počeli dobrovoljno i samostalno da odlaze na tuširanje. Ne mogu da se setim.
Petak, 6. mart 2020. godine
Vrlo naporan, sumoran dan. Pun tenzije. Ne volim takve dane. Naročito ne volim kada mi je petak takav. Posle milion nervnih slomova, nalazim se u Koki sa balerinama. Decu nisam videla danas, radila sam produženo i pravo sa posla otišla sa devojkama. Nisu me čak ni zvali, valjda im nisu bile potrebne pare. Mikija sam videla na kratko na poslu. Razmenili smo bitne informacije. Sa devojkama kao i uvek savršeno veče. Naše treće poluvreme. Kao momcima posle fudbala. Smejemo se, slikamo, pijemo vino. Ne ide mi se kući, ali Đorđe nema ključ, čeka me u komšiluku. Prava sam nemajka. Sedim u kafiću dok me on čeka da mu otključam stan. Ne daj Bože da nosi ključ sa sobom.
Subota, 7. mart 2020. godine
Radna subota. Nenaspavana sam, umorna, nervozna. Opet. PMS dodatno opterećuje. Glava me ubija, što od vina, što od kompjutera. Kutija cigareta je „spaljena”, popijena je sva kafa… Zaglaviću na poslu, sigurno do 17 h. OK, bar ću nakupiti neki slobodan sat. Pravo sa posla idem do salona, imam posla nekih dva sata. Čim dođem kući, pozdraviću se sa decom i poželeti im laku noć. Sutra je nedelja i jedini slobodan dan ove burne nedelje.
Autorka je zaposlena majka tri sina koja radi dva posla, obožava balet i pomaže drugima
