Nedelja, 16. oktobar 2022. godine
Početak dana po mojoj meri. Za dobro jutro ljubim one koje volim. Decu sam obradovala vrućim burekom. Na meniju danas sve po redu. Po naški. Vojvođanski.
Porodica rasturena na tri strane sveta. Popodne pričam sa njima. Upravo su se vratili sa plaže, a ovde se nebo otvorilo. Intenzivno im zavidim na suncu i preplanuloj koži. Dejan planira dolazak u novembru, a Mira dobacuje da joj ne pada na pamet da napušta tople krajeve i da bih mogla da dođem da joj pravim društvo. Naravno da sam ostatak dana provela u traženju avio karte za tamo, u novembru. Odavno više ne mislim da će svet da stane u mom dvonedeljnom odsustvu.
Nedelja kada ne radim i nikuda ne idem je dan ni za šta. Dan za besmislene i smislene poslove, za sređivanje glave i tela, da čista uđem u novu nedelju. I dok se nedeljom uveče kajem zbog nedovršenog posla i neopranih stvari, sutra je već ponedeljak. Opet radim. Od sutra krećem na dijetu, idem u krevet ranije, ostaviću cigarete, i neću se više kajati. Do sledeće nedelje…
Ponedeljak, 17. oktobar 2022. godine
(Ne)savršena mama jutros se uspavala. Srećom, tinejdžer ovih dana ima napad odgovornosti i vrednoće, pa me je probudio njegov alarm. Kaže, ustaje rano jer mora da uči.
Na radiju „Republičko Srpska” komedija. Milorad Dodik proglasio je pobedu samo dva sata nakon što je to isto uradila Maja, recimo Trivić. Nestvarno! Znam ko je Mile, ne znam ko je Maja, ni u čemu se takmiče, ali sigurna sam da je zabavno.
Vozač automobila jedne auto škole, nakon desetak sekundi čekanja na crvenom svetlu na semaforu, odlučio je da ipak prođe kroz crveno. Takođe nestvarno!
U Lidlu svađa dva muškarca, s elementima drame. Za kasom pored, neko koga trenutno želim da izbegnem, jer ne mogu stvarno danas… Par stvari koje su stale u jednu Lidlovu kesu, koštaju 3.200 dinara, a Srbina nikada neće napustiti potreba da parkira auto ispred ulaza u market, da bi u gepek stavio tri kese, iako je parking prazan.
Na Kotežu 2, scena kao iz Kusturičinog filma. Kamion zvani đubretarac, sa otvorenom prikolicom iz koje se đubre preliva na put, i lik koji se jednom rukom pridržava za kamion, a drugom ne da đubretu napolje, prkoseći vetru i zakonima fizike. Treća nestvarnost danas, a tek je 9h.
Mateja kreće u školu sa rancem teškim 6,4 kg. Negoduje što ima prečas iz likovnog, a ja prevrćem očima da on ne vidi. Ne mora još uvek da zna, da će na kraju neki kupiti petice i diplome, ali će NE ZNAM, uvek da pišu spojeno, i da sumLJaju u sebe, jer im Hvali samopouzdanja.
Utorak, 18. oktobar 2022. godine
Danilo demonstrativno ulazi u kuću i saopštava da napušta školu.
Mama, moraš kod direktorke!!!
Zašto!!?
Zato što ima previše da se uči. Danas odgovaranje iz engleskog, inače, dobio sam pet, sutra odgovaranje iz prirode, prekosutra kontrolni iz matematike, a u petak kontrolni iz prirode. A mora i da se pročita lektira do sledeće srede.
Moli me da ga preslišam prirodu i društvo…
Ko sve osim Srba živi u Srbiji?
Kinezi!!
Kako se zovu drugi narodi koji žive u Srbiji, a nisu Srbi?
Turisti!
Gde se stavlja grb Srbije?
Na neku Prištinu.
Nije Priština, nego Skupština.
Aaa daa… Skupština.
Ne zna šta je popis stanovništva. Kažem, sad ćeš videti, kada nam ovih dana dođe popisivač. Pitaće gde smo rođeni i kada, ako neko nije odavde, pitaće odakle je došao, kada i zašto.
A šta njih briga za sve to, pita on.
Obožavam tu dečju logiku.
Sreda, 19. oktobar 2022. godine
Mesec oktobar je već 22 godine unazad rezervisan za priču o 5. oktobru.
Deca revolucije pamte 5. oktobar 2000. godine kao dan kada su mislili da menjaju svet. Osim fenomenalno dobro smišljene priče, to nije bio taj dan.
Koliko se Srbija zaista promenila u poslednje 22 godine?
Suštinski nije uopšte.
Maznuli su nam mladost, u minusu smo na popisima, u radosti i u pameti.
I dalje gledamo iste jahače apokalipse, koji nepogrešivo opravdavaju tu titulu. Anestezirani, operisani od empatije, pristajemo na nepravdu, biramo manje zlo, previše ćutimo i ne činimo ništa.
Generalno, svet je danas kao slon u staklarskoj radnji. Jedan pogrešan potez i nema nas. Šizofreni likovi diriguju njegovom sudbinom. Nije nam bila dosta pandemija, nego hajmo da u jednačinu dodamo još i rat. Ima smisla.
Na poslu danas, čuveni PAD čuvenog SISTEMA. Presmešni smo sa ovim umreženim programima koji se samo tako zovu. I dalje su nam ruke pune fascikli i papira sa dijagnozama, rešenjima i pečatima i i dalje nam fali jedan papir.
Zakazati specijalistički pregled za dete, izgleda kao sprint na 200 metara, ali se ne zna vreme početka trke.
Ljudi su opravdano besni i demoralisani, ali neopravdano uvek traže rešenje na pogrešnoj adresi.
Četvrtak, 20. oktobar 2022. godine
Uz jutarnji nes sa mlekom iz Poljske, lutam fejsbučkim bespućima.
Drame, ljubići, horori i trileri kakvih nigde nema, ispisani internet lingvistikom koja nema veze sa pravopisom. Tačka kao jedan od najvažnijih znakova interpunkcije, za mnoge je nepotrebna i nepristojna. Emotikoni su zamenili reči. Na sve strane mudre misli, dubokoumni citati i saveti za život. Silni vernici u sve i svašta, pravednici i moralisti. Previše lažne autentičnosti upakovane u lepu ambalažu bez sadržaja, voajera koji svoje ne daju, ali tuđe rado gledaju, a premalo duhovitosti i istine. Volim da vidim objave nekih ljudi i stranica koje pratim, ali na putu do njih, nagledam se gomile ničega i vrlo često odustajem.
Petak, 21. oktobar 2022. godine
Slušam „Buđenje” bez Gorice sa Draganom. Goce već neko vreme nema u studiju, a sa Draganom je sada nova koleginica Dejana. Dejana je staro lice i glas nekadašnjeg Studija B. OK, ali nije mi to to. Prva emisija posle Gocine smrti bila je posvećena njoj. Bez patetike, šaljivo, ali drhtavim glasom sa knedlom u grlu, Dragan je pričao o Goci i puštao njene omiljene pesme. Za kraj, Vlada Divljan i „ Odnesi me”.
Sigurna sam da smak sveta izgleda kao petak popodne u nekoj zdravstvenoj ustanovi. U ordinaciji se svađaju dve mame. Razlog svađe je čuveno pitanje ko je prvi predao knjižicu? U pokušaju da za nesporazum okrivim sistem i kao svaki loš domaćin, odustajem i čekam da se isvađaju, konačno naučena da biram bitke koje bijem. Za to vreme, neko ko ima svo pravo ovog sveta da ulazi preko svakog reda, strpljivo čeka. I to vam je uvek tako…
Bilans skoro svakog radnog dana: red suza, red smeha, red svađe i pitanje da li i jedan roditelj može da zamisli život sa nekim saznanjima?
Subota, 22. oktobar 2022. godine
Još jedan radni vikend. U popodnevnu smenu bez izuzetka idem umorna. Potpuno sam isceđena, jer je ona crvena linija opet pomerena za par koraka. Nabacila sam šminku i profesionalizam, ali šipak. Haotični domino efekat danas je na snazi.
Raduje me predstojeći trodnevni seminar na planini. To su uvek dobre prilike da se čuju korisne stvari, malo se predahne i dobro se provede. Snežu nikad nije teško nagovoriti da idemo.
Danas razmišljam kako u početku nisam volela da radim u ovoj ordinaciji. Bila je hladna i mračna. Sada je topla, svetla i šarena i ni u jednoj drugoj ne volim da radim. U njoj sam prvog radnog dana udahnula virus morbila i ozbiljno se razbolela. Sada udišem neke druge, manje opasne viruse. Na zidu i ormanu je izložba dečjih crteža koje sam dobijala na poklon od svojih malih pacijenata. Sve ću ih za koji mesec poneti sa sobom za uspomenu. Idem da se vratim, pa da ovo mesto ponovo bojimo u lepo, dobro i šareno.
Autorka je nekad bila pitoma. Sada malo divlja, besna, brzo ode, ali se brzo i vrati, čisto da se uveri da je upamtila sve što treba da pamti
