Nedelja, 16. oktobar 2022. godine
Ustajem oko sedam sati, jer sada već postaju komični svi moji pokušaji da zaspim. Na buvljaku za 200 dinara kupujem ranac i Kafkine Plave sveske. Negde oko podneva me iznenađuje devojka za popis. Čitam oglase za posao, a zatim pišem priču u kojoj svaka ispisana rečenica svedoči o još jednom patetičnom gestu nemoći. Imam hirovito pamćenje. Posmatram burek sa sirom kao da se plašim da ću se njime otrovati. Nikada nisam shvatio zašto me, u stvari, toliko privlače hodnici. Koliko god tako nešto bilo „neprimereno”, u priči bez oklevanja biram patos umesto ironije, kako bih „ispratio” život junaka kome je placenta sprečavala rast u utrobi, ali je na kraju ipak ugledao svetlost dana; da bi decenijama kasnije u sebi objedinio krik primata, „subjekta s rodom”, prekarnog radnika i teroriste. Vraćaju mi se stari tikovi. Niko ne bi imao razloga da mi veruje ako bih rekao da ne bih bio spreman na sve kako bih se oslobodio svoje „nadmoćne” moralne pozicije. Za trenutak se uspavljujem u fotelji u kojoj sanjam pse. Ispisujem rečenice o junaku kojeg plaši šta bi sve mogao da učini sa sobom i drugima, i da bi sve čega bi se dotakao doveo do nivoa manije. A zatim ih brišem, iako ne znam šta je to što mi se u vezi sa njima ne dopada. Pišem nervozno, opsesivno, osvetoljubivo… Već danima mi zuji u ušima. Prelistavam Sveske u kojima su okupljeni tekstovi koje je slavni pisac zapisivao u periodu od 1916. do 1918, za vreme boravka u seocetu u zapadnoj Češkoj, gde je otišao nakon što mu je dijagnostikovana tuberkuloza. Pažnju mi naročito privlači zapis koji počinje rečima: „Greška. Vrata koja sam gore, na dugačkom hodniku, otvorio – nisu bila moja”.
Ponedeljak, 17. oktobar 2022. godine
Moj junak je isuviše protivrečan – sluđen i egzaltiran; onaj koji u isto vreme teži da uništi i zadobije. Još kao student je izneverio sva očekivanja, a sada je na razmeđi svetova; isuviše usamljen da ne bi poželeo prijatelja kome bi dolivao piće, i pričao mu o ugašenim zvezdama i snovima o „odbijanju rada”. Imajući na umu posledice njegove teške naravi, on danas nije prinuđen da „angažmanom” pravda svoje povlastice zbog kojih ga nekadašnji „saborci”, u skladu sa sopstvenim nagonom za održanjem, ne bi prepoznali ni među anarhistima, ni među „šljakerima” u pilani. Salonski levičari zaziru od njega zato što bi za vreme svakog protesta pozivao ljude na nasilje, sve dok vlast ne bi odvojila „izgrednike” od „demosa” da bi svet mogao da se obnovi, i da bi oni „najprogresivniji” među nama iznova mogli da ga „ruše” s Katedre.
Izlazim iz stana oko četvorke, misleći na sve ljude kojima bih, ovoga puta, želeo da donesem nemir. U liftu me progoni slika otkačenog čeličnog užeta i kutije koja se survava u podzemlje. Roditelji su već mesecima na selu. Ponekad su mi potrebni dani da bih ponovo ovladao sobom. Kada zažmurim vidim ruševine. Za trenutak zaboravljam kuda sam pošao. Moj junak je užasnut „najbezazlenijim” prizorima svakodnevice: od reda na kasi do suseda u šetnji sa psom, jer u svakome vidi „savladani svet” zbog kojeg će ponekad žudeti za Komunom, a ponekad za zapenjenim Talasom koji bi progutao „sve”, u zavisnosti od toga da li njime preovlađuje potreba za solidarnošću ili nespremnost da se veže za bilo šta.
Utorak, 18. oktobar 2022. godine
Odlazim na razgovor za posao – tamo negde na pola puta između Pančeva i Beograda. Iza mene je još jedna noć bez sna. „Poslodavac” kaže da je probni rad neplaćen, jer ću kao novajlija firmi doneti više štete nego koristi, a da će on za tih nekoliko dana proceniti „na kojoj poziciji ću biti najupotrebljiviji”. Pravi se važan. Kaže da mi u proizvodnji elektro-grejača nije potrebno nikakvo iskustvo. A ne propušta ni da mi pomene broj nadzornih kamera u pogonu, ne primećujući da preko puta njega sedi neko ko ga sve vreme posmatra sa stisnutim pesnicama i očima obdarenim mržnjom. Napokon dodaje i to da su njemu, pre svega, potrebni „vredni ljudi”, predočavajući mi time sve okolnosti koje bi nekoga mogle da učine koliko revolucionarom toliko i ubicom s auto-puta.
Kafka piše o zgradi u predgrađu u kojoj je jedan od stanara preko proglasa poručio svim svojim susedima da on poseduje pet dečjih pušaka, i da sve vise u njegovom ormaru. „Ako se javi više od četvoro, onda prekobrojni moraju da ponesu sopstvene puške”. Zatim apeluje na jedinstvo i kaže da su njegove puške „neupotrebljive za ma šta drugo”, i da je on, barem za početak, spreman da prihvati i ljude bez pušaka. Opisuje odgovarajući način borbe s obzirom na njene nepovoljne uslove, računajući i na mogućnost da bi njegovi susedi mogli da se odreknu oružja, ali bi u tom slučaju on uzeo jednu pušku. A ako im, međutim, nije potreban ni vođa, onda će i on „svoju pušku slomiti ili je odložiti”. Nedelju dana kasnije pojavio se drugi proglas, jer u toj zgradi u predgrađu „niko nema vremena i nikome nije do zadovoljstva” da ih čita, a u njemu isti autor piše s rezignacijom: „Kućni susedi! Do sada mi se niko nije javio. Sve vreme, kad nisam morao da izlazim i zarađujem za život, bio sam kod kuće, a onda kad me nije bilo, vrata moje sobe bila su neprestano otvorena, i na stolu je ležao list na koji je svako ko je želeo mogao da se upiše. Niko to nije učinio.”
Sreda, 19. oktobar 2022. godine
Budim se oko deset s glavoboljom i podjednako neprijatnim utiskom da se budim sklupčan usred cevi. Ništa mi ne pomažu ni kafa, ni brufen od 800 miligrama. Posle iskustva u Gradskoj pekari imam napade besa koje ponekad ne mogu da kontrolišem. Moj junak je neustrašiv, ali ga u isto vreme plaši i sopstvena senka. On olako gubi moć rasuđivanja, ne uspevajući više da proceni gde prestaje krik besanog pojedinca a gde počinje krik anarhiste koji je pred parlamentom stekao uverenje da je i sam proizveden kao subjekat s Molotovljevim koktelom i nametnutom slikom pobune. Tek uveče bolovi najzad prestaju, inače ne bih mogao da pročitam vesti o još jednom „zločinu iz strasti” i novcu za odbojkašice koji „daruje” takozvana Vlada Republike Srbije. Moj junak besciljno luta po gradu posle još jednog otkaza u nizu, znajući da će sutradan morati da potraži novi posao da bi isplatio dugove. On zamišlja kako ulazi u tuđe stanove, ako ni zbog čega drugog, a ono da bi obavestio spavače da je najzad došao „kraj sveta”, iako zna da bi i on ubrzo bio odomaćen s jutrom koje osvaja kao još jednim obeležjem sitno-buržoaske moralnosti. Odlučujem da priču ipak napišem u prvom licu, zabavljen idejom o umetnosti kao „proširenom području borbe”, jer mi je sa njom uvek zagarantovano zasmejavanje. Razmišljam o naslovima: Na granici, Krici i šaputanja, Urlici u slavu Holgera Majnsa…
Četvrtak, 20. oktobar 2022. godine
Brišem celu priču jer mi se čini da je neubedljiva. Stidim se sopstvene sitničavosti kojoj mogu da dam oduška samo zato što sada ponovo za to imam vremena. Godinama unazad sam radio najrazličitije stvari, ali sam, isto tako, i godinama pre toga bio nezaposlen. Progoni me slika automobila koji se survava s nadvožnjaka. Na ulici nailazim na „prijatelja” koji me je nekada dobijao na pokeru, a sada mi govori o „zakonu velikih brojeva”. Utisci su isuviše složeni da bih uspešno mogao da napišem priču onako kako sam je zamislio. U biblioteci ne pronalazim nijednu traženu knjigu – ni Tugu divljeg ratnika, ni San Podarktičke noći… Odvozim se biciklom izvan grada, kroz Starčevo i Omoljicu, sve dok ne stignem do Ivanova. Ipak se kajem što sam obrisao priču jer ću je sutra započeti ponovo. Vezujem bicikl ispred apoteke i ulazim u obližnji kafe da bih se u njemu zadržao mnogo duže nego što sam nameravao. Pijem loše pivo, znajući da me sve vreme odmeravaju jedne prodorne bademaste oči. Vraćam se poslednjim autobusom.
Petak, 21. oktobar 2022. godine
Idem pod tuš. Nisam siguran da li me je probudio nečiji vrisak ili motor koji je zabrektao ispred zgrade. Dirljive su Kafkine simpatije prema češkim anarhistima na čije sastanke je povremeno odlazio, ali samo kao „kolos tišine”, budući da nikada nije uzimao učešće u raspravama. Odlažem za sutra odlazak po bicikl u Ivanovo. Piljim u gospodina koji stoji ispred pekare sve dok ne obori pogled, a zatim ulazim pobedonosno, ali, i sa izvesnim žaljenjem što mi nije pošlo za rukom i da ga rasplačem. Dan odmiče veoma brzo. Uopšte ne iznenađuje to koliko književnost vređa u Pogonu, kao i to da na većini indoevropskih jezika pojam „rada” ukazuje na ropstvo: iz latinske reči laborare koja je označavala nevoljnike koji pate pod velikim teretom, izvedena je engleska reč labour, a iz latinske reči tripalium koja je označavala jaram za mučenje, izvedene su francuska reč travail i španska trabajo. Nemačka reč arbeit ukazuje na siroče izloženo teškom fizičkom radu. A to što jedna tako jednostavna, nedeljiva srpska reč rad ne ukazuje neposredno na patnju robova, čini je utoliko sramnijom baš zato što je tako „nedužno” prećutkuje: onaj koji je prokazuje može da govori o dlanovima ili obranom mleku – svejedno je, jer svaka reč za njega sada ima isto smrtonosno značenje: da je tržište rada „otvoreno” i da je njegovo lice na poternici…
Subota, 22. oktobar 2022. godine
Kada bi savremena levica najzad progovorila jezikom klasne borbe, kao jezikom koji obavezuje, već tada više niko ne bi mogao da je prepozna. To samo govori o tome koliko je „susret” između nje i „mase” koju je ona „dužna” da predvodi nemoguć, u meri u kojoj to neprestano poriču „zabranjene ljubavi” u građanskim melodramama – utoliko „snažnije” ukoliko bi bila veća udaljenost među društvenim klasama. Moj junak bi se u to uverio svaki put kada bi prekoračivao njen prag radi stvaranja zajedničkog fronta, iako u tako nešto nikada nije ni verovao, utoliko pre što i sama radnička klasa radi protiv sopstvenih istorijskih interesa. Pa ipak, možda je moj junak spreman da rizikuje samo zato što više nema šta da izgubi, iako bi na taj način njegova „teška narav” bila depolitizovana. Možda bi u povoljnijim okolnostima po njega, i on činio sve da očuva svoju domestica-u felicitas, uprkos paroli da je „lično političko” kojom bi se načelno „suprotstavljao” građanskom konceptu privatnosti, ali samo dotle dokle je neophodno održati na odstojanju buku fabrike, Hegela i poluge za obijanje. Pa ipak… On je samouveren i zbunjen; razapet između spekulativne zajednice i radnika kojima je u startu bilo oduzeto sve osim „prava” na beslovesno kulučenje, pa stoga i ne čudi zašto postaju tako lak plen za populiste širom sveta. On je, baš kao i ja, radio kao magacioner, roštilj-majstor, knjižar, operater na mašinama… Ali, on je ipak u potpunosti prepušten sebi i spreman da učini nešto drastično, iako svaki njegov borbeni poklič prati misao da mi, u stvari, ne možemo da učinimo ništa jedni za druge.
Autor piše prozu i poeziju. Živi u Pančevu
