O čemu govorim kada govor o… sebi

Objavljeno 02.12.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 26 mins

Nedelja, 25. novembar 2018. godine

Ceo dan sam na ulici
ovakve dane volim
„Danas nebo silazi u grad”, KKN

Danas je počelo sastankom Upravnog odbora KOMPAS-a. Kraj godine nam je uvek napet jer planiramo kampanju povodom 1. decembra – Svetskog dana borbe protiv side, aktivnosti za narednu godinu, agendu za Godišnju skupštinu… Nakon vrlo uspešnog i sadržajnog sastanka sa jako burnom završnicom, otrčala sam sa Dušanom na stajalište u Svetog Save jer nam nije padalo na pamet da plaćamo peronsku kartu pored već dovoljno skupe karte za autobus.

Na stanici je stajao moj bivši najbolji prijatelj i toliko glasno pričao preko telefona koliko je uspešan i važan u poslu kojim se bavi da se to graničilo sa veoma sumnjivim. Posle je Maja konstatovala da je upitno da li je uopšte i pričao preko telefona.

Elem, ušli smo u bus, našli se sa Saškom koja je ušla još na glavnoj stanici i stajala u autobusu, kao i nekolicina ljudi, pošto, jelte, nije imala gde da sedne, pošto autobus ima 24 sedišta, kako je izbrojala, pošto je to Ikarbus iz devedes’druge koji se u svakom drugom gradu koristi kao lokalni autobus.

Stigle smo na Trg republike pre dogovorenog vremena, pa smo otišle u H&M da se zgrejemo i gledamo stvari koje su veoma niskog kvaliteta, ali i veoma visokih cena. To je baš onako jedan dobar odnos… pogotovo za naše podneblje.

Ali, što bi Miloš rekao, nije to najgore što nam se događa. Najgore što nam se, danas, desilo jeste to da nismo primljene u Narodni muzej u Beogradu. Ali: ne samo da nismo primljene, nego smo i izbačene! Najpre smo na kiši čekale sat vremena sa drugim volonterkama i volonterima KUŠ!-a (Kulturno-umetničkog špajza) jer su u muzej puštali samo po dvadesetoro ljudi… zbog vlažnosti vazduha (!), a onda smo napokon ušli, nas osmoro, u kombinaciji sa drugim ljudima, i naše četiri drugarice ostale su napolju. Obećali smo vrataru da ćemo ostati u predvorju ako ih pusti da nam se pridruže i otići u obilazak kada ne budemo premašivali broj od dvadesetoro ljudi. Pustio ih je uz komentar: „Šta ste sad svi došli kad je besplatno?”

Šta Vam to govori, gospodine?

Zatim je došao izbacivač, naglo otvorio vrata i isterao nas sve rečima: ,,Izvolite, izvolite, morate napolje!” Situacija je bila tragikomična. Ana i Jovana, KUŠ-ovke i istoričarke umetnosti, koje su želele da obiđemo muzej uz njihovo vođenje, izvinjavale su se, ali nisu one te koje treba da se izvine. Muzej se time što nije obezbedio rešenje za vlažnost vazduha toliko obrukao; izbacio je svoje građane i građanke, i to pred strancima koji su čekali ispred i sve to uz šikaniranje u vezi sa besplatnim ulazom. Kaže mi Zlatan: „Jeste, tako i Luvr zatvore kad u Parizu pada kiša.” Moramo da ciljamo neki sunčan dan, kad se plaća, da prosto ispunimo sve uslove koje pred nas stavlja jedna institucija koja u svom nazivu ima reč ‘narodni’”.

Ali ne žalim, čak se i smejem, provela sam vreme sa prijateljima i poznanicima. Pred spavanje sam se čula sa Zlatanom – pričao mi je kako zbog nesporazuma s računom u banci zamalo nije prijavio sebe kao NN lice koje je pokušalo da mu ukrade identitet. Zaključujemo kako bi to bila odlična ideja za film i odlazimo da spavamo.

Ponedeljak, 26. novembar 2018. godine

I was looking for a job, and then I found a job
And heaven knows I’m miserable now
„Heaven knows I’m miserable now”, The Smiths

Kako se lako upadne u stereotip da ti se po kišnom danu ništa ne radi, da si uspavan i da ti je hladno i da samo želiš da se pokriješ ćebetom da ti samo nos viri i dremaš i lamentiraš za suncem.

Istina je. Danas sam spavala duže, lektorisala dva teksta za KUŠ! po hitnom postupku jer broj izlazi svakog prvog u mesecu, pregledala domaći iz sintakse svojoj drugarici-učenici i otišla na posao. Pančevci i Pančevke su, izgleda, isto upali u ovaj stereotip (a kad je bilo kojem čoveku na planeti bilo teško da poveruje u stereotip), pa nisu došli u kafić u kojem radim… tako da sam nastavila da kunjam, upozanala se s novom koleginicom i shvatila koliko dugo nisam radila s nekim ko nije Maja ili Danica, pa sam zaboravila kako treba da vodim tipične razgovore upoznavanja, priče o KOMPAS-u, o faksu, još koliko mi je ostalo, šta planiram dalje, master ili zaposlenje… hehe… našalim se uvek: planiram da studiram što duže da bih mogla da radim ovde.
A, u stvari, pomislim: zašto postavljaš tako intimna pitanja kao što je to šta ću dalje? Tako nešto se ne pita neko ko je na pragu odrastanja i ko zaista treba da odluči čime želi da se bavi i da zauzvrat dobija novac, a ne samo ličnu satisfakciju i puno srce. Ne znam, evo, trudim se da iznedrim novo zanimanje koje će spojiti menadžment, književnost, umetnost, lekturu i neformalno i formalno obrazovanje, odnose sa javnošću.

E, pa, srećno mi bilo!

Utorak, 27. novembar 2018. godine

I san sve bliže
Stiže
Prohladni pada mrak
Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak
„Veče na školju”, Aleksa Šantić

Probudila sam se uz trzaj: pola 10 je! Budi se, kupaj se, spremaj se, izvedi Fedru napolje, spakuj se, daj Fedri hranu, ne zaboravi i desert… a onda mi je samo proletela misao: što se uzbuđujem, imam dva sata za sve to, krećem tek u pola 12 na faks.

Oko pola 11, dok sam tražila neku nebitnu stvar u garderoberu, proletela mi je još jedna, mnogo istinitija misao: u pola 12 počinje predavanje i ja treba da krenem sad i odmah. A to se nije desilo. Ispala sam teška dezerterka. Dobro, nisam teška, nisam izbegla sve obaveze. Da sam otišla, tačno znam kako bi bilo: na vežbama iz književnosti 20. veka bi mi se jako prispavalo, slušali bismo o manifestima avangarde koji mi nisu mnogo interesantni i žalila bih što ne pričamo o nečem inspirativnijem, onda bih na pauzi otišla u biblioteku da se potučem sa još pet-šest entuzijasta ko će dobiti knjige koje treba da se pročitaju za sledeći utorak jer u biblioteci ima tri primerka, jela bih preukusan sendvič sa šunkom i jajima u pekari na Kosančićevom vencu i vratila bih se na druge vežbe iz književnosti 20. veka, s tim što bi tu zapravo bilo zanimljivo jer bismo pričali o Milutinu Bojiću. Te vežbe me održavaju u životu dok sam na faksu jer me vraćaju u doba srednje škole i časove kod profesorke Nevene kada je naše mišljenje bilo zapravo važno i čuveno.

A šta se stvarno desilo: ceo dan sam provela sa Dušanom u Klubu d20, završavali smo preostale stvari za kampanju za 1. decembar. U 20h su stigle KOMPAS-ovke i KOMPAS-ovci, pa smo zajedno seckali, heftali, pisali, planirali, maštali, smišljali, grickali, smejali se, odlučivali, pričali kako smo proveli dan, sećali se, bodrili se, lepili… dok smo pravili šesti kotur ribbona za ukrase na Korzou, pomislila sam: kako sam srećna. Izgovorila sam to naglas. Zato što je to bila jedna jako velika istina.

Baš mi se spavalo, ali nisam mogla da izdržim da ne odgledam večerašnju epizodu serije „Jutro će promeniti sve” jer uživam dok gledam te boje, ta lica koja pokušavaju da ostanu iznad površine vode u moru problema u koje upadaju ljudi mojih godina i malo stariji od mene i to poverenje u novo jutro da će otkloniti nemir koji osećamo tik pre nego utonemo u san.

Sreda, 28. novembar 2018. godine

Oh, you and all your vibrant youth
How could anything bad ever happen’ to you?
„Hunger”, Florence and the Machine

Danas je padao sneg. Zapravo, bio je kao neka lepa ledena kišica i izgledalo je esthetic, što bi rekao Dušan. Ovoga puta dezertirao je asistent. Ja nisam. Otišla sam za džabe na fakultet, ali sam svratila do biblioteke da okušam sreću iako sam verovala da su juče pouzimali sve što treba da se čita za vežbe iz književnosti 20. veka, ali… dobila sam dve knjige Stanislava Vinavera koje pripadaju sabranim delima, tako da su jako lepe i sadržajne. Posle sam otišla kod mame na posao i gledala kako joj je lepo na novom radnom mestu, kako se šali s koleginicom i kolegom bez trunke foliranja i kako nije samlevena posle radnog vremena.

Onda sam bila na petosatnom KOMPAS-ovom sastanku. Odluka da imamo sastanke svake večeri od 25. novembra je bila jako pametna. U tih pet-šest sastanaka uspeli smo da završimo 85 odsto obaveza oko 1. decembra. Mislim da nam je svima bilo lakše da tako kontinuirano radimo i budemo u toku šta sve još treba da se završi. Nekako, do sad sam bila svesna koliko je bitna naša uloga u gradu zato što je to jednostavno činjenica i mnogi ljudi, i oni koji se bave i oni koji se ne bave neformalnim obrazovanjem, više puta su mi ukazali na to, ali mnogih stvari postanemo svesniji kad ih sami zaključimo, pa sam tako i ja danas jedno pola sata razmišljala o tome koliko je zapravo prelepo i preodgovorno da neko ko ima 15, 16, 17 godina odluči da svojim vršnjacima i vršnjakinjama priča o prevenciji HIV-a. Ako jedna osoba posle našeg predavanja odluči da koristi kondom, mi smo učinili da život te osobe ne krene u pravcu u kojem on ili ona nije želeo/la – da se inficira HIV-om, nekom drugom seksualno prenosivom bolešću ili da se desi neželjena trudnoća. Svako od nas izdvaja mnogo svog vremena, energije i ljubavi i ja ne znam kako to nekom nije jasno, kako neko može da kaže da je volontiranje gubljenje vremena kada smo svakom svojom aktivnošću promenili jedan centimetar ovog sveta i još svakog dana iznova postali heroj/heroina.

Četvrtak, 29. novembar 2018. godine

I dok plove misli bola, strasti, sreće
I ja se pitam kojom snagom još se krećem
„Štipaljka”, Obojeni program

Ceo dan mi se spava jer sam ustala oko 8 da bih stigla u Kragujevac do podne. Sutra je Zlatanu rođendan, a ja sam odmah iskoristila njegov poklon (jastuk) da odspavam jedno sat vremena. Moje srce je reklo: osam je samo broj, ali moje telo se nije slagalo s tim.

U putu sam počela da čitam Gromobran Svemira od Vinavera i prilično sam zbunjena. Izgleda da sam malo zatvorenija kada su u pitanju moderni romani te vrste. Uživam u modernim idejama tog vremena i volim da vidim kako su se mnogi pisci oslobodili stega romantizma i realizma, ali mi je ipak teško da nešto doživim kao roman ako nema izgrađenu fabulu, konstruisane likove… tek sam počela, videćemo kako ću se osećati kad završim.

Ostatak dana je balansirao između lenčarenja i jurnjave po namirnice za večeru jer je Zlatanova sestra dolazila iz Nemačke sa dečkom, Hamidom. Veče je dostiglo vrhunac kada je baba-Mica insistirala da treba da dođu na slavu, za Svetog Nikolu. Baba-Mici se svi smeju jer, kao dete, voli da bude u centru pažnje, pa se hvali što je Hamid hteo da se slika s njom, i zato što je Hamidu i meni pričala kako je njihova kuća dobra, kako su vredni i nisu rđavi i baksuzi. Meni je slatka, trudi se da ostavi dobar utisak u ime cele familije.

Pred spavanje smo Zlatan i ja gledali Mućke. To nam je neki fazon u poslednje vreme. Tako smo retro.

Petak, 30. novembar 2018.

Na biciklu vozim Nenu
ulice pune se rupama
preživjelih nema, druže
ulice pune su žrtava
„Neobičan dan”, Haustor

Spavala sam malo duže i posle samo ležala sa Zlatanom i pričala sve bitne i nebitne priče koje mu nisam, ili jesam nekad, ispričala. Celog jutra sam se pitala kakav to čovek postavi za zvuk za poruku cijuk ptice i zašto je taj čovek baš morao da bude Hamid, koji je obitavao u susednoj sobi, ali mi je Zlatan priznao da je to njegov telefon i da mu je aplikacija sama odredila taj zvuk. Zapretila sam da ću ga prebiti jer me taj iritantan zvuk budi od osam, od kad su ljudi počeli da mu čestitaju rođendan.

Od Zlatanove sestre Danijele sam dobila jako dobre patike i to sasvim slučajno – nije joj se sviđalo kako joj stoje. A meni su idealne, odavno nisam posedovala neku tako idealnu odevnu stvar. Ceo dan mi, iako to sa nezadovoljstvom priznajem, ide u glavi otužno glupa, ali brza pesma „Patike za trčanje”.

Ubrzo sam krenula kući, tačnije – u dva, tačnije – po danu, a stigla sam tek oko šest, kad je već uveliko bio mrak, tako da sam imala osećaj da sam doputovala iz Slovačke, a ne iz Kragujevca. Na putu do kuće, crkla mi je baterija i nisam mogla da pozovem mamu i vidim gde je kada sam shvatila da nemam ključ od stana. Otišla sam kod komšinice Seke, žene o kojoj sam u trećem osnovne pisala sastav na temu „Osoba kojoj se divim”. Sačekali su me na vratima ona i njen suprug, težak šaljivdžija, koji je rekao da se seća da sam tako navraćala i kao mala, a to je apsolutna istina. Nasmejala sam se i rekla: „Daa, stalno je bilo: Seko, spasi me!” Odmah sam se setila kad sam jednom došla posle škole i presedela kod njih ceo dan, uradila domaći, ispričala Seki čime želim da se bavim i pojela dva sendviča sa pršutom.

Mama je ubrzo došla i ja sam stigla samo da na sebe dodam još po jedan sloj garderobe i krenem do Kluba. Imala sam dogovor sa Džonijem i nisam htela da kasnim, pa sam pošla biciklom. Generalno, vožnja bicikla po minusu mi je jedno od gorih iskustava, a još je teže kad lažeš sebe da si dobro i da ćeš sve vreme disati na nos, a onda, posle deset sekundi, dišeš i na nos i na usta i kroz kožu, prehladan vazduh ti reže grlo, nos ti curi, a ti vrtiš pedale kao da ti život zavisi od toga. Preživela smo i to. Džoni je trebalo da snimi kako govorim o akcionom planu koji sam pisala sa još dvoje ljudi i koji se, nažalost, još nije realizovao i samim tim sam se osećala kao teška folirantkinja dok sam pričala o njemu, ali mi je upravo taj osećaj pomogao da obećam sebi da ću ga, ako treba i sama, realizovati.

Na tradicionalno kićenje drveća došlo je 24 ljudi. Njih 24 bilo je spremno da više od dva sata provede na minus ne-znam-ni-ja-koliko stepeni i kiti drveće crvenim trakama i na taj način obavesti ljude da je sutra 1. decembar. Nekoliko drugara iz Crvenog krsta nam je pomoglo. Za sedam godina koliko sam u KOMPAS-u nikada nismo okitili toliki broj stabala. Stigli smo do pola Gradskog parka, a plan je bio da okitimo samo Korzo. Juče sam pričala o herojima i heroinama, zar ne?

Posle smo se svi vratili u Klub i jeli garlic bread – jelo koje tradicionalno jedemo posle kićenja ili tako neke važne aktivnosti.

Sutra je 1. decembar. Sutra će se otkloniti sve strepnje da će nešto poći naopačke i da u nekoj zamisli nećemo uspeti i napokon ćemo moći da uživamo u plodovima svog previšesatnog rada.

Subota, 1. decembar 2018.

Ko još stvarno veruje
da mi sami nismo prepreke
da ovaj svet bude
bolje mesto što pre
„U opasnosti”, Zemlja gruva

Došao je za KOMPAS-ovce i KOMPAS-ovke najvažniji dan u godini i proveli smo ga tako što smo imali centralnouličnu manifestaciju i izložbu na Korzou i žurku u kafiću „Forma”. Kao neko ko je sedam godina u KOMPAS-u, mogu da kažem da je ovogodišnje obeležavanje 1. decembra prošlo stvrano dobro, ali da, uz energičniju organizaciju, koju ćemo se sledeće godine potruditi da imamo, može da bude još bolje. Tome služi evaluacija koji ćemo raditi na prvom sledećem sastanku – moramo reći šta je bilo dobro, a šta ne; konstantno unapređivanje je ključ dobre organizacije (ovo sam napisala kao da me intervjuišu u jutarnjem programu bilo kog kanala). U svakom slučaju, poenta je postignuta: obavestili smo veliki broj građana i građanki da se obeležava 1. decembar, podsetili ih da treba da koriste zaštitu i ulepšali im dan vrućim čajem.

Provela sam ceo dan sa KOMPAS-ovcima i KOMPAS-ovkama. U pauzi između aktivnosti na Korzou i žurke u Klubu smo gledali „Strašne priče za plašljivu decu”, jeli kokice, grejali se na peći i pravili dekoraciju za „Formu”. U jednom trenutku mi je sinulo kako skoro cele nedelje nisam radila i kako je to divno, kako sam imala vremena za sve. Znam da je teško, ali, molim vas, pronađite posao koji ćete voleti, jer, ako ga ne budete pronašli i budete radili nešto što vas ni mrvku ne uzbuđuje, bolovaćete od hronične frustracije i nezadovoljstva.

Raduje me što je počeo mesec u kojem ćemo Zlatan i ja da idemo u Beč. Pre dve godine me je uhvatio napad panike da će mladost proći i da neću videti svet, da ću da se zaposlim, rodim troje dece i do kraja života brinem o njima. Celo popodne sam preplakala zbog toga. Kako nam se mnogi problemi čine preozbiljnim i strašnim kad se zatočimo u njih, a onda, kad prođe dovoljno vremena, uvidimo da ništa od toga nije bilo toliko strašno. Posle tog maničnog popodneva putovali smo šest-sedam puta, u neke zemlje i dvaput.

Odoh da spavam, šesnaest sati (nisam samo lupila taj broj) sam na nogama. Biće ovo slatko spavanje, predosećam.

Autorka je studentkinja Filološkog fakulteta, predsednica KOMPAS-a, konobarica kao Amelija Pulen, lektorka u KUŠ!-u, udomiteljka male kuce Fedre i, generalno, dobro dete svojih roditelja

Ostavi komentar

  • (not be published)