Nedelja, 7. oktobar 2018. godine
Dan za radovanje. Dan za stari buvljak – kultno mesto u Pančevaca. Mesto susreta, osmeha, dobre energije, ponekad i dobre kupovine. Nekada davno, ako ste želeli nekoga da sretnete, išli ste u Njegoševu ili kod Cancare. U današnje vreme se ide u Aviv park ili na stari buvljak. Aviv park ignorišem i ne pridajem mu značaj, jer ga ni ne zaslužuje. Poklonik sam akcije, koju je svojevremeno Gojko Opačić pokrenuo – da vratimo korzo u centar Pančeva. I ove nedelje sam sreo neke divne ljude, razmenio neke lepe priče i prihvatio energiju dobrih ljudi. Kupio sam dva rečnika (ona stara iz našeg vremena) – rusko srpskohrvatski i italijansko – srpskohrvatski, sa akcentom na neki drevni jezik, koji već desetljećima nije upotrebi, ni službenoj, niti neslužbenoj. Jezik na kojem sam odrastao, sazreo i počeo da starim… Odoh od teme – kupio sam i jedan ligeštul, star bar 30 godina, ali izgleda super, očuvan. Još jedan mobilijar za Belu Crkvu, našu divnu Belu Crkvu (prim.aut. za dodatne informacije konsultovati se sa Ildiko Erdei na ovu temu J).
Priča se da će buvljak uskoro preseliti na neku drugu lokaciju. Bojim se da to neće više biti to, iako sam svestan da je ova lokacija vrlo nebezbedna. Ali do tada, ja ću i dalje uživati na ovom nebezbednom i meni dragom mestu.
Ponedeljak, 8. oktobar 2018. godine
Ceo život sam mrzeo ponedeljke, a onda sam shvatio da je problem u glavama, a ne u ponedeljcima. Ima nešto lepo i u starosti, tj. Zrelosti. Shvatiš da si godinama trošio neku dobru energiju na „mrzenje” nekih bezveznih stvari i dana.
Poslednja dva meseca volim ponedeljke. Zašto? Pa, krenuo sam na časove španskog jezika. Zašto? Pa, u cilju očuvanja ono malo moždanih ćelija što ostade. Kažu da je u borbi protiv Alchajmera nabolje učiti neki jezik. Engleski znam, nemački ne volem, ruski razumem i pomalo govorim, znači ostao je španski – jedan od najlepših jezika. Uticaj Almodovara i ostalih španskih sineasta je učinio svoje… i to dobro. Dobra i zdrava atmosfera na časovima, odličan i energičan predavač LA PROFESORA Bojana, koja zna da probudi dobru energiju na predavanjima, kao i dobra ekipa mladih ljudi. Radujem se ponedeljku i četvrtku i ma koliko da sam umoran od posla i obaveza, radujem se ovim danima.
Preporuka za ljude mojih godina – učite, ne dozvolite da vam mozak bude neaktivan. Jer, ako je mozak neaktivan – vrlo lako može da postane podložan uticajima… a onda možete i da počnete da verujete smeću u papirnom i TV obliku. Možete zaista da pomislite da nam je bolje, da nikada nije bilo bolje i da, verovatno, nikada neće biti bolje, posebno ako ne izglasate ponovo ove. Prestao sam da gledam TV pa (namerno napisano malim slovima prim. aut) i čitam njihovu štampu… smeće, smeće, smeće.
Utorak, 9. oktobar 2018. godine
Jutro počinje raspravama na poslu o politici i aktuelnim dešavanjima. U kancelariji pet ljudi sa četiri mišljenja. Neće nama skoro biti bolje. Sve je ovo deo strategije – da smo svi protiv ovih, ali da nema boljih za koje ćemo glasati. Mnogo ljudi ne izlazi na izbore, jer zaista misle da njihov glas ništa neće promeniti. E, dragi moji, vi koji mislite da vaš glas neće promeniti ništa, da vam kažem da ima i onih koji žele da njihov glas ne promeni ništa, da sve ostane ovako… nikako.
U jednom trenutku sedim sa prijateljima i svesni smo da su nam deca u Americi, Kini, Nemačkoj i na Malti. To su dobra deca, iz dobrih kuća i još boljih roditelja. Otišli su jer ovde ne vide budućnost. U Srbiji je svetlo na kraju tunela sigurno voz, koji juri prema nama. Nekada mi je bila smešna rečenica „Neka poslednji koji ode iz Srbije ugasi svetlo”. Više nije. A ne bojim se za to svetlo – imaće ko da ga gasi.
Strategija ove vlasti je da otera dobre, vredne, obrazovane mlade ljude, a da zadrži one, one… znate koje – bahate, nekulturne, neobrazovane i sa kupljenim diplomama. Jer oni znaju da je ovo za njih raj i spas, jer sa svojim „obrazovanjem” i manirima, interesovanjima i sposobnostima ne bi mogli puno da očekuju u normalnoj zemlji. Zato im je svima u interesu da ostane nenormalna i svojski se trude da taj nivo i održe. Za to vreme neka naša dobra i obrazovana deca će graditi neke druge države i razvijati neke druge ekonomije. Svojevremeno je neko rekao „Bolje da je želim, nego da je žalim”… velika istina. Udaljena hiljadama kilometara od nas. Ali kada joj vidim oči i čujem glas, osetim sreću i zadovoljstvo u njenom glasu i ja postajem zadovoljan i srećan što je tamo, a ne ovde. Ende.
Sreda, 10. oktobar 2018. godine
Ako hoćete da upropastite sebi dan,od ranoj jutra, dovoljno je da uključite TV i to Pink. Ponekad pomislim da sam mazohista i da to radim sebi da se kaznim što ne napustih ovu… ne, onu državu pre 25 godina. Imali smo poziv i sigurnu priču da odemo u Francusku, ali ja sam pomislio da sam mator (sa tridesetak godina) i da će ovde biti bolje. Bože, kako sam pogrešio po oba pitanja. Dete smo odgajali 24 godine u krizi, sa kratkim prekidima i verom da će biti bolje. Hiperinflacija, restrikcije, bez grejanja i bez para… I nikada nisam gubio nadu da će biti bolje. Zabluda. Sada znam, jer sam mator, da neće biti bolje još za deset, a možda i više godina. Sada, sa ovim iskustvom i saznanjem (da neće biti bolje) nagovaram mlade ljude da odu, da ne trunu ovde za male pare, eventualno za sendvič i žuti sok, da nisu matori i da nikada nije kasno za učiniti nešto dobro za sebe i svoje. Malo je onih koji su otišli i da im nije dobro – možda zbog toga što je ovde toliko loše, te da je ondašnje loše – super za ove prilike.
Ako nisi njihov, nisi ni siguran. U svakom smislu. Nazvala je Vesna Mališić ovo stanje – stanjem socijalne ucenjenosti. Ako izgubiš posao , izgubio si sve, jer koliko je verovatno da će čovek mojih godina naći drugi posao. Tu je kraj. I oni to znaju i igraju na tu kartu.
Na televiziji se pojavio čovek, čiju je ćerku pregazio Mitrovićev sin, u fazonu branjenja Željka. Te Željko nije uticao na sud, te Željko nije takav čovek da bi… te ovo , te ono. Strašno. Sramota. Dno dna. Srbija je dokaz da i dno ima podrum. A onda, razmišljam, šta je tog čoveka nateralo na takav čin. Strah, pretnja, ucena… sve ponuđeni odgovori mogu da budu pravi… u Srbiji.
Četvrtak, 11. oktobar 2018. godine
Pao je dogovor za odlazak na koncert Pitera Marfija i Dejvida J. iz Bauhausa. Radujem se i ne sećam se kada sam osetio ovakvo ushićenje. Odavno nisam bio na nekom koncertu. Poslednji je bio koncert Ramštajna u Areni… davno. Bili su Dead Kennedys, ali bez pevača, bili su Stranglersi bez Hjua Kornvela. Uvek neko nedostaje, i to po pravilu onaj pravi, onaj prepoznatljiv. Bauhaus su ostavili trag u muzičkoj kulturi (i subkulturi) neprevaziđen. Grupa koja je od početka pa do samo kraja ( a i dalje) uticala i mislila drugačije. Radujem se i verujem da će biti sjajno. Posebna lepota je što će (sudeći po FB) tamo biti mnogo ljudi, poznatih i nepoznatih (mislim na virtuelne prijatelje sa FB) i sigurno će biti dobra energija, možda slabija (50+), ali sigurno čista.
Dan za kulturu i umetnost. Španska i latinoamerička kinematografija je učinila mnogo za mene. Između ostalog – inspirisala me je da krenem da učim španski jezik. Iskoristiću priliku i preporučiti vam nekoliko filmova koje obavezno treba pogledati (ako već niste)
1. Los ojos de Julia (Julijine oči)
2. Contrtiempo (Nevidljivi svedok)
3. Celda 211 (Ćelija)
4. El Cuerpo (Telo)
5. La cara oculta (Sakriveno lice)
Nikada nije kasno za dobar španski film. Nadam se da ćete uživati, makar delić onoga koliko sam ja uživao. Eh, da, postoji i jedan italijanski film, koji treba da pogledate (ako već niste) – PERFECT STRANGERS. Film koji će vas naterati na razmišljanje… baš.
Petak, 12. oktobar 2018. godine
Nikad nisam bio mrzitelj. Svi me znaju kao pozitivnog i nasmejanog čoveka. Ovaj sistem je naterao mnogo ljudi da postanu mrzitelji i da ne mogu da uživaju u dobrom, pravom životu. Da li ste primetili da se sve manje ljudi smeje i sve manje ljudi priča viceve. Nije problem, ali i kada se pričaju vicevi, mnogi ne razumeju ni šalu, ni vic. Ovaj narod je zaboravio da se smeje. Ovim ljudima odavno ništa nije smešno. Zamislite, smeju se matorci (kao što sam ja), uglavnom se smeju starim vicevima, koje su već puno puta čuli. Zašto? Zato što novih viceva nema, u onom obliku, koji pamtimo. Ali, dobro je što postoji tviter i stranica Mudrolije sa tvitera je moja omiljena dnevna doza smeha. Evo i mog doprinosa za vas osmeh danas, a za ostale dane moraćete sami da se snađete J.
Zaustavi policajac vozača:
– Smrdite na alkohol, jeste li pili?
– Jesam.
– Što ste pili?
– Piši graševinu, jer Chardonnay ionako nećeš znati napisati.
Subota, 13. oktobar 2018. godine
Danas se udala moja ćerka. Nisam mogao da budem pored nje. Nisam mogao da je dopratim do mladoženje… Zato što je hiljadama kilometara daleko od mene. Ona jeste u mom srcu, u mojim mislima odmah tu, pored mene, u meni. Nina ima 24 godine, diplomu PMF Novi Sad, znanje nekoliko jezika, lepotu, mladost, mudrost (za te godine). Prosek ocena 10. Ona bi ovde, sa svojom školom imala tridesetak hiljada platu. Vučić bi rekao – malo li je. Ne želim da je on proziva da je lenja i da neće da radi. A ja ne želim da Nini pretpostavljeni bude jedan iz botovske armije, bez kvaliteta, ali pun lažnog samopouzdanja, bahat i prost. Zato sam srećan jer je tamo daleko. Daleko od mene, ali još dalje od njih. Daleko im bila lepa kuća. Sa nekim stvarima se neću nikada pomiriti i neću prihvatiti pravila igre, njihove igre.
Nina se venčala sa svojim dečkom Nejtom Altmanom, Tampa, Florida. Želim joj sreću, radost, mir, uspeh, karijeru… sve to nešto što će pre naći i dobiti tamo, nego ovde. Znate, podeljenja osećanja. I njemu želim sreću i uspeh, zdravlje i osmeh… Voleo bih da smo danas bili tamo, makar na trenutak, na dan, da ne bude sama. Ceo život punimo ta jedra, dajemo vetar u leđa, formiramo jednu dobru ličnost i onda je pošaljemo negde daleko, nekim drugim ljudima. Ali, nema veze, ona zna da smo u mislima bili sa njom sve vreme… i bićemo i dalje, još dugo, dugo.
Autor je poražen od vetrenjača, ali spreman za nove bitke u vetroparkovima
