Evo jedne sedmice iz mog ugla. Svaka je drugačija, tek su poneke stvari sastavne. Nemam neki preterano dosledan raspored izuzev nekih aktivnosti. Da sam dnevnik vodila u proleće ili leto, svaka bi stranica bila mnogo duža. Ili ga možda ne bih ni vodila, jer leto nije vreme pisanja za mene. No, evo malo svakodnevice iz Pančeva.
Nedelja, 16. februar 2020. godine
Kada počne toplo, sunčano vreme zimi, uvek osećaš da moraš taj dan da provedeš napolju i radiš nešto, sediš ili šetaš negde gde god da si u mogućnosti. Još ako se takav dan potrefi u nedelju, tim pre. Tako se brzinski dogovaram i krećem za Beograd. Već mi se desilo da odem do hotela „Tamiš” i shvatim da je mesto stajališta izmenjeno zbog radova, tako da autobus čekam ovog puta sa pravog mesta koje se, srećom, trenutno nalazi na minut od moje kuće. Ulazim u ATP u kojem, verovali ili ne, nije gužva. Još jedna okolnost koja često ume da uništi raspoloženje u putu do Beograda ATP-om je ta gužva, to svi znaju, a studenti koji imaju predavanja svaki dan posebno. Okolnost je ovog dana bila srećna. Izostanak ljudi koji stoje omogućava pogled na vetrobran autobusa, iliti – šoferku. Gledam tako čega svega tu ima, bolje da kažem čega nema. Osnova je improvizovana cirada/zeleni čaršav, a preko vise plišane igračke, razne. Pored njih su ikone, ali kartonske, kao za novčanik. Prikačene su šnalama za kosu. Tu je i brojanica i zastave Srbije. Uvek mi, u neku ruku, bude drago kada vidim ovakav prizor. Iako su možda po nekim merilima estetike suvišni. To je kao kada uđete u nečiju kancelariju pa vidite, recimo, dečije crteže. To je neki momenat ličnog uređenja prostora, može neko smatrati da tako ne treba i da nije umesno, ali mene takvi prizori uvek podsete na vreme kada nije sve bilo dizajn. Vrhunac tog ličnog uređenja prostora ćete videti po nekim restoranima, gde često ima porodičnih fotografija, uramljenih nekakvih mudrosti. U Beloj Crkvi znam za jedan takav. U malim radnjama na pijacama generalno, a odmarališta na Tari su kao vremeplov kad pričamo o nekadašnjem dizajnu. Plus lično uređenje, razni amblemi i svašta još. Stižem u Beograd malo ranije, čekam, malo upijam sunce i idemo u zoo vrt. Pitam portira kojim se danima sada ulazi besplatno u zoo vrt uz indeks FLU-a, da bi se skicirale životinje i kako sada stoje stvari oko toga. Kaže mi da je to ukinuto, sem studentima veterinarskog i biološkog.
Ponedeljak, 17. februar 2020. godine
Nije nedelja, ali kao da jeste. Neradan dan. Danas je 17 stepeni, ništa lepše. Ostala sam u Beogradu i danas se ide na Adu Ciganliju. Na Adi je toliko ljudi, jer je dan neradan, da se jedva prolazi. Mali psi trče svuda, tek poneki veliki, kupaju se, kafići su krcati. Jedva čekam bilo kakvo kupanje i prvu podnošljivu temperaturu vode. Inače, jeste li ikada probali ćevape u „Valteru”? Još je ovog puta bilo usput ka Pančevačkom mostu, pa se nakon toga i vraćam kući. Na Pančevcu čekam ATP koji neće doći i ulazim u neki drugi autobus.
Utorak, 18. februar 2020. godine
Ručam, sedim kod kuće i čačkam telefon. Ohoo, Nipple people ima novu pesmu. Slušam je iznova. Sedim i slikam sliku koja je dogovorena. Srećom, nije tema glupa niti je striktno definisan način rada. Često, skoro uvek, kada neko nešto naruči je toliko kič da je mnogim umetnicima neprihvatljivo da to rade. Zato mislim da amateri mnogo više prodaju slike, samim tim što i manje novca traže i tu dolazimo do toga da je vuk sit i ovce na broju. Ali mene zanima zašto je to tako? Uglavnom svima deluje skupo izdvojiti novac za umetnost. Pričala sam jednom sa koleginicom na fakultetu, čiji je otac matematičar. Pričale smo o formiranju cene slike. Njegova teorija je sasvim prihvatljiva, i ona glasi: „Dane u kojima radiš sabereš, razmisliš koliko košta tvoj radni dan, kao i prostor ako plaćaš. Ako imaš posebnu prostoriju za rad, izračunaš koliko košta održavanje iste tokom narudžbine, toplom i osvetljenom. Obrok koji jedeš dok radiš, takođe. Na sve to uzmeš i dodaš cenu materijala i ispod toga cena ne sme nikako biti. Plus, ono što čini da stojiš iza toga što ćeš naslikati nakon godina pripreme za upis fakulteta i pet godina školovanja.” Uz to, malkice nervira fenomen da svi ljudi misle da su umetnici ili da mogu povremeno biti, i svi sebi povremeno daju oduška da budu. Možda nije posledica toga konkretna i opipljiva kao kada bi pozajmio bilo koju drugu profesiju, ali ipak postoji. Svako treba da poštuje tuđu profesiju i ne možemo svi biti sve, ma koliko želeli to. Pri tom uopšte ne mislim na lično izražavanje, ono je lekovito. Više na projekte. Čast izuzecima u kontekstu samoukih umetnika, slikara ili crtača, to su za mene Hlebinska škola i Martin Jonaš od naivnih umetnika, recimo. E da, setih se i Šeberlea iz Pančeva, čiji rad ne znam kako bih definisala, ali je mnogo dobar. Oni mi prvi padaju na pamet trenutno. Odlazim na trening.
Sreda, 19. februar 2020. godine
Spremam sobu. Da li se u Pančevu skuplja više prljavštine i prašine nego u drugim gradovima? Ah, odakle uvek kad sve spremiš izmili pauk? Pauci mislim da su korisni i ne treba ih ubijati, samo im malo suzbiti teritoriju (mrežu) jer niko ne želi da živi jezivost. Idem kod Jece na kafu i tortilje, tj. kod njenih. Da li i vi imate drugaricu čija majka savršeno kuva i patite jer ne drži restoran? Trčim na prvu pomoć u auto školu. Uh, ne bude ti baš svejedno kada se podsetiš šta sve možeš da zatekneš na putu. Srećom je doktorka-predavač lepo sve objasnila, bilo je zanimljivo i jako brzo prošlo. Obuka završena.
Četvrtak, 20. februar 2020. godine
Čitam cele nedelje knjigu Mikelanđelo od Crnjanskog. Pomalo čitam usput i o Crnjanskom, jer me fascinira kako neko može biti toliko svestran. Prosto je fascinantno. Trenutno čitam, u okviru knjige, da li je Mikelanđela kao umetnika više oblikovala sama antika i tutor ili Firenca, sa celokupnim nasleđem i klimom. Crnjanski, kao autor, daje prednost Firenci, ako nekog zanima. Popodne je rezervisano za apliciranje za poslove i gledanje ponuda. Pa, i nema nešto naročito. Ako nekog zanima. Mada, to već i znate. Šaljem prijave na par oglasa. Slikam. Posle, čujem se sa Gogom i hvatam kombi za Starčevo. Idemo tamo u kulturni centar na izložbu Igora. Došlo je puno ljudi. Izložba je strava. Uz to, jedno od najneposrednijih i najduhovitijih otvaranja izložbe. Posle idemo do Pančeva do Doma omladine, gde se druženje nastavlja u Školi crtanja. Posle idem sa Gogom na još jedno piće. Pretresamo razne teme i ko je šta propustio, a da je novo, pošto smo bile cimerke u domu tokom prethodne godine, i poslednje fakulteta. Družiti se sa kolegama, to je poseban nivo razumevanja.
Petak, 21. februar 2020. godine
Slikanje slike. Danas me naročito nervira. Sve. Ceo dan je takav. Idem na trening. I AVIV mi je danas daleko. Tj. BIG sada. Mada ništa lepše od osećaja posle treninga, a i tokom samog treninga dok uviđaš da si sve jači i da ti je konstantno sve lakše. Ne uspevam ove nedelje da treniram uopšte koliko bih želela. OK, nervira me i to.
Subota, 22. februar 2020. godine
I posle dugo vremena, čas vožnje. Radi podsećanja. Kada 7, 8 godina ne sedneš u auto posle obuke, ovo ispada skoro novost. Prolaze mi razne gluposti kroz glavu poput toga šta će biti ako mi se ugasi auto, ako u brzini samo prenaglo zakočim, ako neko/nešto izleti. Sve je prošlo OK, nije bilo toga. Posle 45 minuta je već mnogo lakše. Popodne idem na kafu u „Kokošku” sa devojkom koja se takođe zove Jelena, ali nisam kod nje jela tortilje. Pričamo o raznim stvarima i dogovaramo se nešto, zapravo to nam je prva zajednička kafa. Dolazim kući i stiže me umor baš. Posle toga idem kod Jece u Jabuku i tamo me dočekuje carstvo mačaka, bukvalno, od kojih se ne zna koja je lepša. Pijemo par kafa, gledamo oglase za posao. Imamo par istih koji su nam okej, pričamo kako bi bilo super da nas prime zajedno, na neke je konkurisao i njen dečko. Vraćam se za Pančevo. Nešto su palili, užasno smrdi. Ništa od treninga jer me boli glava, sedam da sredim dnevnik. Čekaj. Jesam li ja nešto pogrešila pa sam dnevnik počela od nedelje ka suboti? Nije li trebalo ponedeljak, utorak? Je l’ mi je ova prva nedelja višak? A ne, sve je OK.
