Nedelja, 4. jul 2021. godine
Dan za potpuno opuštanje. Sunce svoje zrake neumorno propušta kroz tek nekoliko oblačaka koji se nadvijaju nad Šumadijom. Mi smo se zaputili u istraživanje lepota naše zemlje. Iako su nam putevi užasno loši, bajkoviti prizori nas teraju da zaboravimo sve te sitnice koje nas čine nervoznima, kao što to radi svakodnevica. Zar je toliko teško prepustiti se uživanju i zaboraviti na brige i probleme? Pa jednom se živi.
Krupajsko vrelo nam pokazuje svoje najlepse lice. Hladna voda pada sa obronaka i osvežava ovaj, već ionako pretopao dan. Ljudi su jedva dočekali lepo vreme i izlazak u prirodu; otkako je korona virus uzeo svoje, naučili smo da posetimo svaki kutak naše zemlje i shvatimo da „čak i mi” imamo nešto da ponudimo, u pogledu turizma, mislim.
Bašte restorana su pune, ne pronalazimo mesto čak ni da popijemo kafu, ali kao da je važno. Popićemo je kasnije. Priroda nam ne dozvoljava da odemo odavde. Deca vrište, odrasli fotografišu, ćaskaju, gužva trenutno čini ovaj ambijent upotpunjenim, i sve ovo je lepota življenja. Hedonizam, vino na ćilimu rasprostrenim na tek pokošenoj, savršeno limunzelenoj travi. U pozadini svira fado i ovaj dan je tako savršen.
Znam da će mi ponedeljak teško pasti ali listaćemo galeriju i tražiti novo mesto za istraživanje sledećeg vikenda.
Ponedeljak, 5. jul 2021. godine
Ponedeljak, rano jutro. Budim se i po nekoj glupoj i neobjašnjivoj navici, s obzirom na to da nisam nikakav zavisnik niti ljubitelj društvenih mreža, uključujem Instagram pre nego i otvorim oči. Neka Anja je na tviteru napisala: „Ponedeljak je tako počeo da sam u fazonu OK samo da preživim”. Kako neko mlad, očigledno dokon, može da ima takvo odustvo ambicija i života? Gasim apsolutno sve društvene mreže i ne otvaram do sutra. Ovakve stvari me frustriraju.
Ponedeljak mi pada daleko lakše nego što sam mogla i da zamislim. Iako mi radne obaveze nikada ne padaju teško, odvikavanje od aktivnog vikenda ume da bude dosadno i naporno.
Odlazim kod zubara jer me nešto uporno bolucka iznad osmice. Moj draga zubarka, čiji sam dnevnik nedavno i čitala na ovom sajtu, besprekorno brzo i sa lakoćom rešava moj mali problem.
Posle 21h volim da slikam. To mi je večernja rutina pre spavanja. Svu preostalu energiju ostavljam da veselim bojama na platnu oslikam lepe južnoafričke pejsaže. Danas sam inspirisana Kankunom. OK, nije Afrika, ali jeste tropski, šareno, veselo. Oduvek me je inspirisala južna Amerika. Želim da sav novac koji u životu budem zaradila potrošim na putovanja i pomoć onima kojima je zaista potrebna.
Čupka čeka da se zavalim u krevet i odosmo da spavamo.
Utorak, 6. jul 2021. godine
Rano jutro, tek što je prošlo 5, budim se po navici pre alarma i izlazim. Obožavam da iskoristim jutarnje sate pre odlaska na posao. Moja Mila me verno čeka u dvorištu, umiri se dok joj vezujem povodac i akcija!
Gužva na pančevačkom putu, u kolima je 100 stepeni iako je tek 8.40. Ulazim u firmu i trčim ka svom kapućinu punom mlečne pene. Planirano ušuškavanje u mojoj kancelariji se iznenadno otkazuje. Kinezi su zakazali sastanak u 10 h na Novom Beogradu, i ne znajući da će biti jurnjave ipak stižem i pre vremena. Radi se prelep hotel u okviru jedne kineske ustanove i tema sastanka je bila upravo ponuda za projekat enterijera koju bi trebalo poslati im do petka. Zgrada je iznenađujuće impozantna i lepa, dugo nisam prošla ovim delom Beograda i dok stojim ispred ovog velelepnog i modernističkog zdanja osećam se kao da nisam u Srbiji.
Krećem ka Dorćolu. K district. Gradilište. Moj omiljeni deo posla, izvođenje radova. Ni sama ne znam odakle potiče to neobjašnjivo divljenje i ljubav prema odlasku na terene. Kontinuirana interakcija sa ljudima, zatim gledaš kako se tvoj projekat, tvoja lična ideja sprovodi u delo. Svi ti detalji… Ovaj projekat će biti luuudilo.
I očas posla eto me nazad u firmi. Ostalo je još sat i po do kraja radnog vremena. Ručak, kafa na terasi i ajmo kući. Gradilišta i vozikanje kroz beogradsku gužvu umeju i te kako da izmore.
Čeka me Nemanja koji je uspeo da pronađe NARANDŽASTI SAKO za kojim je dugo tragao. Oduševljen što je pronašao nijansu narandžaste koja meni idealno stoji, dočekuje me, otvara gepek i pokazuje na ogromnu kutiju sa tim, novim, neizostavnim modnim komadom. Ovo je bilo preslatko i ulepšalo mi je dan.
Sreda, 7. jul 2021. godine
Sreda, nekih 05:53 na časovniku, budim se kao i uvek da preduhitrim alarm sa užasnom melodijom. Brzo perem kosu, 13 minuta zajedno sa sušenjem. Izlećem napolje, Mila čeka. Pravimo jednočasovni krug do grada i nazad. Mlaka kupka, spremanje, i ponovo izlećem.
I ponovo blaga gužva na putu ka Beogradu. Ovo postaje neka vrsta rutine, a ja mrzim rutinu. Počeću da idem na posao rolerima.
Volim što sam oduvek znala čime želim da se bavim kad porastem. Okej, ja ne osećam da sam odrasla još uvek, ali radim ono što najviše volim. Mislim da je ljudima koji se bave nekom vrstom umetnosti lakše da se suoče sa svakodnevnim poslovnim obavezama, jer to je malo manje posao a malo više uživanje, ili bar to meni tako izgleda. Doduše kod nas u poslovima je malo riskantnije, nikad ne znaš 100 odsto na čemu si jer je tržište takvo. Doduše sad i ja na silu tražim mane. Ali pozitivno razmišljanje rešava i taj problem.
Dan na poslu kao i svaki drugi. Radim, projektujem, crtam, pričam sa kolegama, družimo se i lepo nam je. Napolju je vreo dan i čekam popodne da ga iskoristim najbolje što mogu.
Stižem kući oko 17.13h i Nemanja mi javlja da je rezervisao mesto u „Borneu”. Ne volim restorane preterano, ali on obožava mala iznenađenja i naravno odlazimo na najbolju klopu u gradu i neizostavnu čašu belog vina iz podruma Kovačević. A kakva bi večera bila da se ne kruniše slatkišem, palačinka iz „Popaja” kao prepoznatljivi znak leta, naravno ne delimo palačinku – jer se palačinka ne deli! – i šetnja kejom.
I odlazim kući, završavam onu sliku, sećate se Kankuna od ponedeljka. E pa sad je gotova, i idem sutra da je uramim. Rešila sam da je poklonim Kasandri i Nikoli.
Četvrtak, 8. jul 2021. godine
Cetvrtak je za mene uvertira za vikend. Već smo tu negde. I dinamičan je dan na poslu i to mi se dopada. Obožavam kada je dan ispunjen sastancima, radnim zadacima i obavezama. Volim to što radim.
Radi se nekoliko tipskih hotelskih soba, pa sam preuzela projekat. Biranje boja, meblova, materijala… I dan je prošao neočekivano brzo.
S posla se upućujem ka Kalemegdanu. Šetamo besciljno i ujedno istražujemo neke male ćoškove starog grada za koje nismo imali pojma da postoje uprkos tome što smo tu stalno.
Ma koliko volela Beograd, moje Pančevo nas ipak čeka. I nećemo ga izneveriti.
Obožavam Pančevo leti. Gradski park je prepun ljudi, dece koja su na raspustu, i prisećam se kao da je juče bilo kad sam ja bila isti takav školarac koji je svaki dan iščekivao veče ne bi li otišao do Limenog parka u 8 uveče.
Sladoled, kej, šetnja do 23 h, volim leto i ove rituale, imam osećaj kao da sam na moru ili u nekom turističkom mestu. Nema čekanja vikenda da bi se nešto dogodilo, jer događa se svake večeri, i ne smeta što ležem kasno a budim se rano.
Petak, 9. jul 2021. godine
Volim petak. Budim se puna volje za ovaj predivan dan. Šetam sa Milom po našem dobrom starom običaju. Odlazim na posao. Kolektiv je spreman za jutarnju kafu koja je gorivo za radni dan.
Kolega s posla je odlučio da zaprosi devojku i pravi žurku iznenađenja, pozvao je društvo i svi učestvujemo u kreiranju ovog događaja. Ambijent je prelep. Koncept je zapadnjački; dvorište puno barskih stolova lepo dekorisanih, baloni, vatromet, frižideri za samoposluživanje… mnogo ljudi.
DJ je neizostavni deo ovog događaja. Sjajno se provodimo i ostajemo do jutra.
Subota, 10. jul 2021. godine
Iako ležem izuzetno kasno, to me ne sprečava da se probudim rano ujutru i ugrabim ono prvo jutarnje sunce kroz šetnju sa Milom. Obožavamo da doručkujemo u šetnji, u gradu, u omiljenoj pekari. Svaka po jednu kiflu. Mila je verovatno jedini pas koji voli da jedem kifle i hleb. To je verovatno što previše vremena provodi sa mnom.
Subota je tako divan dan. Sunce je jako već od ranih jutarnjih sati. Danas nam dolaze gosti iz inostrastva i vreme je za spremanje klope i nekog slatkiša. Na repertoaru je grčka pita sa pomorandžama koja je nešto najbolje ako govorimo o slatkišima. Na gornjoj strani hrskave korice su zapečene kriške pomorandže prelivene sećernom vodicom. Nisam u Grčkoj ali ovo božanstveno otkriće čini da se tako osećam. I razmišljam hoće li biti nešto od te Grčke ove godine, živim u nadi da ću nakon jenogodišnje pauze ipak videti moju omiljenu Atinu.
Ako Grci ne spuste kriterijume za ulazak u zemlju druga opcija je Turska, road trip. Nije loše, a i nisam bila u Turskoj do sad.
Veče je rezervisano za nekoliko rođendana koji su se nakupili ove nedelje. Nemanja, Marija, Marko, Jovan… Moja jača polovina i ja uspevamo da se podelimo tako da ispoštujemo svakoga.
I u akciji, kako je počela tako se i završava ova nedelja. Bila je burna i puna obaveza pa obećavam sebi i svom divnom gradu da ću od ponedeljka više vremena posvetiti njemu, jer kako je rekao Jovanča Micić, ceo svet obiđoh, ali kao Pančevo nigde ne nađoh. J
Autorka je arhitekta i umetnica iz Pančeva
