O uzrocima i posledicama

Nedelja, 15. septembar 2019. godine

Nedeljom se nekako uvek poklopi da se sa Sarom vraćam kući u isto vreme. I ne znam za vas, da li ste te sreće da koristite kako gradski, tako i međugradski prevoz na dnevnoj bazi, ali nas dve zaista smatramo da smo uzele u obzir odgovarajući uzorak kada se radi o ovom fenomenu – nedeljom je u prevozu najviše pijanih ljudi. Ako to niste do sada primetili, obratite pažnju kada se sledeći put u neku nedelju nađete u autobusu.

Ipak, ono što se meni mota po glavi sada, kada već dug vremenski period primećujem ovaj fenomen, polako prestaje da bude prvenstveno briga o tome da li će mi se neko ispovraćati na patiku, ili još gore, na rame. Razmišljam o tome kako društveno prihvatljivi oblici ponašanja, koji se svakako moraju svrstati u najmanju ruku u autodestruktivne, ako ne i destruktivne, verovatno nikada neće moći da budu iskorenjeni.

Slično kao što smo učinili ustupak ovde, tako i sebi dozvoljavamo neke druge ustupke i postupke jer – takvi smo, zar ne?

Ponedeljak, 16. septembar 2019. godine

Volim svoj posao jer uspe da me oraspoloži čak i ponedeljkom; da ste me pre godinu dana pitali da li mislim da je tako nešto moguće, verovatno bih vam se nasmejala u lice. Ipak, u životu ovog Garfilda od tada se mnogo stvari promenilo, između ostalog, počela sam sa praksom u medijima.

Ovog ponedeljka uspela sam da uđem u zgradu Rektorata Univerziteta u Beogradu, koji je u tom trenutku pod blokadom grupe studenata koji su zahtevali da rektorka u saopštenju za medije iznese kao zvaničnu preporuku predlog o smeni Siniše Malog sa mesta ministra finansija.

I ovo je mogla biti samo još jedna od priča o kojima sam saznala ponešto, pa ipak, ovi studenti, neki nešto mlađi, a neki tek nešto stariji od mene, podsetili su me da, na nekom širem planu, želja da se nešto ipak promeni verovatno i dalje nije u potpunosti mrtva.

Utorak, 17. septembar 2019. godine

Kolege koje rade sa mnom u redakciji već znaju da me ne zovu kada idu na ručak. Ne ručam veći deo godine – na neku foru zadržim letnji režim ishrane koji se sastoji iz puno šećera i kafe preko dana, dok nešto, što se kaže, konkretno jedem tek kada dođem kući uveče, što se često desi da bude posle ponoći.

Ipak, ovaj dan se razlikovao. Reč „kinezi“ zazvučala je kao naziv za akciju kojoj želim da se priključim, a pošto nisam pojela nijednu čokoladicu tog jutra, drugi espreso već je zagolicao moj želudac.

U povratku iz kineskog restorana, šetnjici od nekoliko minuta, shvatila sam da se osećam kao da sam zaboravila kako se hoda. Ostatak radnog vremena pokušavala sam da dođem k sebi, ali je prirodni proces varenja hrane stigao kako mene, tako i moje kolege.

Ljudi širom sveta dobijaju svoje plate za puno radno vreme i sede u kancelarijama osam sati, iako su posle ručka neuporedivo manje efikasni. Svet je čudno mesto, a ja ne verujem da ću ručati i sutra.

Sreda, 18. septembar 2019. godine

Moj frizer je u jednom periodu pre nekoliko godina takođe živeo u Pančevu. U to vreme mi je bio omiljena osoba koju mogu da sretnem u prevozu. Inače uvek imam slušalice u ušima, ali sa njim bih i više nego rado ćaskala svih dvadesetak minuta dok autobus ne stigne do hotela „Tamiš”, gde bi mi on mahao nakon što izađe iz autobusa sve dok ga ne izgubim iz vidnog polja.

„Kako je u Pančevu, je l’ ide ATP?”, pitao me je on šaljivo kada sam u prolazu svratila do salona u kome radi da se pozdravim sa njim, kao što to uvek uradim.

Izgleda da Pančevo zaista ostaje u srcu, ili ga samo ja podsećam na neke traume kakve samo međugradski prevoz može da priredi. Odlučila sam da ga ne pitam šta je od ta dva.

Četvrtak, 19. septembar 2019. godine

Četvrtak možda i nije prvi dan koji bi poštenom radnom narodu pao na pamet kada bi želeli da organizuju žurku, ali ovo je bio dan kada je nekoliko mojih dragih drugara završilo poslednji ispit na fakultetu, tako da smo apsolutno morali da proslavimo.

„Čestitam, kolega!”, čulo se dok se domaćin žurke grlio sa novopridošlom zvanicom.

„Molim te, ja više nisam student, sada sam – NEZAPOSLEN!”, uzviknuo je domaćin, što su svi okupljeni ispratili aplauzom i oduševljenim uzvicima.

Minut kasnije, jato od deset labudova elegantno je projezdilo po površini mračne rečne vode koja je okruživala splav na kome smo se nalazili.

„Za nezaposlenost!”, nazdravili smo.

Mom društvu sarkazam i ironija nekako su oduvek bili jača strana, ruku pod ruku sa dobrim smislom za humor.

Petak, 20. septembar 2019. godine

„NEMAMO PLAN(ETU) B”
„GORE NAM PLUĆA”
„ŠTRAJK ZA NAŠU BUDUĆNOST”
„Make the world Greta again!”
„Stočarstvo je vodeći uzrok klimatskih promena”
„Želimo činjenice”
„Stop! using plastic bags”
„For our FUTURE“
„Zahtevamo klimatske akcije”
„Beda je hijerarhijska, smog je demokratski”
„Svi ćemo da riknemo”

Ovo su samo neki od natpisa na transparentima koje je grupa mladih (da ne kažem, pretežno maloletnih) boraca za zaštitu životne sredine nosila tokom naše verzije Klimatskog štrajka, koji u na trgovima širom sveta okuplja po više hiljada, do nekoliko desetina hiljada ljudi.

Ipak, kod nas, u Beogradu, ovaj štrajk, kao i problemi kojima je posvećen, izgleda, nalaze se u interesnom polju samo dece.

* * *

Dok hodam ka kući pored sportskog centra na Novoj Misi, ne mogu da prestanem da kašljem. Moram kod lekara sutra, pomislila sam. Kašljem već mesec dana, a počela sam samo nekoliko dana nakon povratka sa mora.

Subota, 21. septembar 2019. godine

Nisam morala da kažem ništa osim prostog „Dobar dan”, a moja doktorka je već znala da se bronhitis ponovo vratio. Poslala me je na analize krvi da to i potvrdi, a ja sam počela sa svojom prvom turom kortikosteroida. Makar ću noćas moći da spavam.

Od kad sam se doselila u Pančevo na zimu 2012. godine, imala sam bronhitis desetak puta. Pre toga, situacija nije bila ni blizu ovoliko kritična.

Ipak, kao poslušna građanka, odavno sam odlučila da samo ne pravim pitanje oko toga šta bi mogao biti uzrok ovakvom razvoju mog zdravstvenog stanja. Uhvatila me je promaja, zar ne? Ili sam samo zaboravila da sam taj dan sa žice uzela još vlažne čarape? Zapravo, verovatno je zbog toga što ne ručam.

Autorka je studentkinja novinarstva i komunikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, i autorka tekstova na portalu VICE Srbija