Nedelja, 2. jul 2017. godine
Budim se s još uvek svežim utiscima naše jučerašnje posete Malagi. Pitam se da li je jedan moj prijatelj bio u pravu kada mi je onomad rekao da moji nekadašnji boravci u Barseloni ne mogu da se okarakterišu kao poseta Španiji, barem ne onoj „pravoj”. Šta bi bila ta istinska Španija? Da li su to predstave o njoj koje stvaramo u svojim glavama? Prizori iz kontroverzne koride s toreadorima i razjarenim bikovima ili plesačice flamenka u plisiranim haljinama koje cupkaju uz pratnju kastanjeta? Nisam video ništa od toga, mada sam prošao pored građevine u Malagi koja nosi naziv „Plaza de Toros”. To je arena u kojoj se organizuju borbe s bikovima što nailazi na otpor aktivista za zaštitu prava životinja, uprkos proglašenju koride za deo španske nacionalne kulture, ma šta ta kategorija označavala.
Mislim da sam nakon šetnjice Malagom i pokušaja poređenja tog grada sa Barselonom stupio na klizav teren zamišljanja stvarnom opozicije sever-jug. Andaluzija sa duboko usađenim elementima orijentalnog i arapskog koje uspeva da sačuva i priveže uz svoj savremeni identitet „istinske Španije” čini mi se toplija, prisnija i bliža balkanskom senzibilitetu od uzdržane i hladnije Katalonije. Deluje da Malaga naizgled uspeva da uspori taj trend okcidentalizacije koji je odavno zahvatio turističke destinacije širom sveta. Ili je posredi samo moja potreba da iznova romantizujem svaki grad ili predeo koji prvi put posetim?
Nakon ležećih kontemplacija kojima često znam da preopteretim svoj mlađahni um valja se ustati i spremiti za doručak. Rutina ispijanja jutarnje kafe koju praktikujem samo na odmoru može da počne. Prvo skromni kontinentalni obed, pa onda na plažu.
Toremolinos je divan gradić. Teško je zamisliti kako je izgledao pre šezdesetih godina 20. veka kada je bio obično uspavano primorsko naselje. Da bismo dospeli do plaže moramo da skrenemo pored crkve Svetog Migela i spustimo se uskim ulicama koje su popločane izlizanim stepenicama. Suvenirnice su svuda oko nas, iz pojedinih restorana s pogledom na obalu izviđamo da li je more valovito ili mirno. Jasno je, međutim, da ću se i danas samo nekoliko puta okupati, voda je zaista hladna. Žao mi je što nisam poneo knjigu za čitanje koja bi mesecima posle mog povratka kući mirisala na pesak i more. Dok drug čita Ljosine „Avanture nevaljale devojčice” ja moram da se zadovoljim ubijanjem vremena sunčanjem i upražnjavanjem uobičajene plažne dokolice.
Ponedeljak, 3. jul 2017. godine
Ponedeljkom moj sedmični članak za Pančevo Si Ti treba da ugleda svetlost dana. Ove nedelje sam uskraćen tog zadovoljstva. Neko drugi je ipak uspeo da me zameni, i to odlično.
Ovde se srpski jezik ne čuje i kao da uživam u tome. Posmatram Engleskinju u prodavnici koja bira novine koje će danas čitati. Naravno da je izbor pao na „Sun”, tabloidizacija je globalni fenomen. „Mercadona”, španski supermarket koji svakodnevno posećujem me oduševljava. Pored jeftine hrane i pića tu je pregršt proizvoda bez glutena, šećera, laktoze i sl. Raj za one koji zaista ne smeju da konzumiraju namirnice koje sadrže pomenute sastojke.
U Toremolinosu postoji jedan zanimljiv spomenik. Nalazi se na Trgu Svetih Joakima i Ane i predstavlja baku i deku koji šetaju sa svojom unukom. Ne mogu da opet ne prizovem južnjački duh i suprotstavim ga severnjačkom. Španija, Italija, zemlje Balkana – nekoliko generacija u jednom domaćinstvu, odrastanje i život uz bake i deke. Nemačka, Holandija, Švedska – osamostaljenje već posle osamnaeste. Zamišljam ovaj isti spomenik u Pančevu, zašto da ne? Kome ćemo reći hvala ako ne njima?
Večera je opet bila u znaku odlično pripremljene ukusne morske ribe. Rešio sam da je zalijem rashlađenim belim vinom. Večernja šetnja prema glavnom trgu je doživljaj. Reka turista koji laganim korakom špartaju dok posetioci okolnih kafića okrenuti prema prolaznicima kao na nekakvom korzou, posmatraju gužvu i ispijaju piće. Sve u svemu, mnogo opuštenija atmosfera od one koju smo doživeli pre nekoliko večeri prolazeći kroz kvart u kome su klubovi. Promoteri i promoterke su se utrkivali u tome da nas namame u lokal za koji rade. Pet evra za dva pića i grickalice. Trećoj ponudi nismo mogli da kažemo ne, ipak se na letovanje ide jednom godišnje.
Utorak, 4. jul 2017. godine
Poslednji dan na plaži. Trudim se da se osunčam i okupam što više uprkos visokim talasima. Pauza za pakovanje, ručak i popodnevnu sijestu, pa nazad na obalu. Fotografisanje mora za društvene mreže. Veče je rezervisano za jurnjavu za suvenirima i poklonima. Prodavnice rade uglavnom do deset, a ulični lokali pod tendama i do jedanaest. U trgovinskom lancu „Dealz” koji svoje prodavnice ima uglavnom u Irskoj i Španiji mogu se naći razne sitnice za po jedan i po evro. Ispred marketa je štand sa knjigama. Drugar kupuje poklon svojoj prijateljici, a ja posmatram šta se nudi. Knjige o Franku i Hitleru jedna do druge, s tim što je Adolf skuplji za pet evra. Istorijski revizionizam se širi svim meridijanima.
Sreda, 5. jul 2017. godine
Rano ustajanje i poslednje pripreme za put. Lako se opraštam od suvog kontinentalnog doručka i kafe iz automata.
Posle bezbednosne provere na aerodromu u Malagi ostao sam bez flašice s vodom i kreme za sunčanje. Bescarinska zona i fri-šop bezobrazluk. Čokolade, parfemi, nacionalni specijaliteti i poslastice, žestoka pića, astronomske cene. Ožedneo sam i tražim najjeftiniju vodu. Pola litre za dva evra?! Pričajte mi opet o blagodetima jeftinog avio-saobraćaja. Osvrćem se na novinske naslove sa željom da skrenem misli. Glavna tema britanske štampe je Čarli Gard, dete s retkom genetskom bolešću čiji život svet pokušava da spase. Mališan je ujedinio Trampa i papu Franju.
Od tri i po sata letenja prespavao sam sat i frtalj. Budim se obasut ljubaznim osmesima stjuardesa i njihovih muških kolega – emocionalni menadžment u potrošačkom društvu. Lagano slećemo u Berlin u kome smo prethodne nedelje proveli nekoliko dana. Izlet u „Ikeu” zbog ručka je zbog zastoja na železnici mogao da nas košta propuštanja leta. Frka i stresovi sve do sedanja u avion. Dolazim u domovinu i vraćam se u kolotečinu koja guši.
Četvrtak, 6. jul 2017. godine
Čeka me burek za doručak. Dome, slatki dome. Svi su oduševljeni poklonima, a ja sam i dalje pospan i umoran. Konačno sam se usudio da se upoznam s najnovijim vestima iz zemlje. Zapanjen sam. Od početka godine osamnaesta žena ubijena je u porodičnom nasilju. Muškarac, ranije osuđivan zbog nasilja u porodici, pred očima troje dece u Centru za socijalni rad na Novom Beogradu ubio je svoju suprugu. Toliko o Lajbnicovoj tezi da je ovaj svet najbolji od svih mogućih svetova.
Za ručak babin bećar-paprikaš. Posle popodnevne dremke, rđave navike koju sam stekao na odmoru, odlazim kod mame u Starčevo. Raduje me što vidim da je krov crkve skoro potpuno obnovljen, ove godine slavi se veliki jubilej. Ponovo podela poklona i valovi oduševljenja. Prelistavam „Starčevačke novine”, čitam prvo svoje tekstove, a potom i ostale. Starčevo će dobiti novu pijacu. Prelazak dela članstva „Pokreta za Starčevo” u naprednjake, koji sam prihvatio s oštrim negodovanjem, izgleda da je urodio plodom.
Danas sam legao ranije u krevet, nikad dosta sna.
Petak, 7. jul 2017. godine
Petak je dan kada jutro počinje „Pančevcem”, novinama koje odavno listam samo reda i tradicije radi. Talasanje, subverzija, kritički članci i bavljenje škakljivim temama za ovaj nedeljnik su davna prošlost.
Danas većina slavi Ivanjdan, a malobrojni se sećaju da je 7. jula 1941. pokrenut ustanak protiv fašističke okupacije Srbije. Moj prijatelj je na Fejsbuku čestitao Dan ustanka i ispod te objave krenula je diskusija koju nisam mogao da propustim. Isključio sam se iz rasprave kada je neko počeo da me proziva zbog mog prezimena i etničkog porekla. Uveče me je Nebojša pitao zašto ulazim u polemiku sa takvim ljudima. Smatram da je to dužnost svakog antifašiste jer „želja nam je samo jedna, da fašista više nema…”
Subota, 8. jul 2017. godine
Sanjao sam Obalu sunca. Ponovo sam se našao u muzeju u Malagi i iznova posmatrao Pikasovu „Glavu bika”, remek-delo stvoreno za nekoliko minuta od volana i sedišta bicikla. Trenutak vizije, kreativnosti i inovacije umetnika čijim sam opusom fasciniran.
Ustajem kasno i pomalo grogi, doručkujem i odlazim do brice. I on upražnjava sijestu od podne do tri, pa moram da požurim dok ne zatvori butigu.
Redakcijski sastanak je za poslepodne pomerila pančevačka letnja žega. Napajam se vedrinom i optimizmom koju mi može uliti samo ovo društvance istomišljenika i entuzijasta. Posle susreta sa škvadrom sajta Pančevo Si Ti lagano koračam ka kući Narodnom baštom prepunom rekreativaca. U susret mi idu dve Kineskinje dok na stazi za trčanje posmatram žene pokrivene hidžabom koje guraju kolica sa bebom. Pančevo je svet? Odlazim još jednom se osvrnuvši da upijem poslednje sunčeve zrake koji stidljivo proviruju kroz krošnje drveća.
