Od jutra do sutra

Nedelja, 28. mart 2021. godine – More leči jutarnje nervoze

Inače uživam u nedeljnim jutrima kada je alarm isključen, a njegovu ulogu zauzimaju mekane šapice uvučenih kandžica sa paperijastim čupercima među njima, koje mi nežno tapkaju obraze i nos dok ne otvorim oči.

Ovog jutra su se izgleda i one uspavale kao i ja. Pola jedan, čoveče… Ne volim kasno ustajanje.

Uzimam telefon da proverim sat u nadi da je ovaj na mojoj ruci, koji sam sinoć zaboravila da skinem pred spavanje, možda stao sinoć negde posle ponoći. Međutim, ne samo da sat nije pokvaren, već su me i na malom ekranu koji sam žurno dograbila sa ivice kreveta dočekale i brojne poruke sa različitih grupnih i privatnih četova. „Eeej jesi li budna?”, glasila je jedna od njih. „Pomerio se sat unapred, to nikako ne ide u prilog našem dogovoru da treniramo prepodne”.

„Ni trening nisi ispoštovala”, prebacila sam sebi. Obuzeo me je snažan osećaj da sam nešto propustila, da negde kasnim, sunce je visoko na nebu, pa mi čak ni ne bije u prozor kako inače ima običaj da me budi, svi su već ustali, otpočeli svoj dan, obavili poneku obavezu i već planiraju ostatak svog nedeljnog popodneva, neki su možda već i izašli u šetnju da pozdrave prvi dan proleća, a ja još ni oči još nisam otvorila. Ovaj sumorni osećaj je jedan od glavnih razloga zašto nikako ne volim sebi da dozvolim da „prespavam” jutro, pogotovo vikendom, kada ga imam celo za sebe. Jutro je najdragoceniji deo dana i suviše je važan i čist za tako intenzivan i uznemirujuć osećaj kao što je osećaj kašnjenja, a potrebu za nadoknadom propuštenog vremena koju neizostavno prouzrokuje teško je ugušiti, ponekad i do kraja dana, pa stoga smatram da je vredno živeti u skladu sa starom dobrom narodnom umotvorinom „Ko rano rani dve sreće grabi”.

Često razmišljam o toj poslovici, volim da je shvatim na način da su još ranije ljudi uvideli da jutro čuva svoju magiju za one koje ne mrzi da rano ustanu i uživaju u njegovom spokoju.

Činjenica da je sat pomeren, i Ivanine vesele poruke vraćaju me na trasu, pa sam nekako uspela da zadržim dobro raspoloženje i tako lepo naspavana upustim se u dan otpočinjući ga uobičajenim rutinama.

Popodne su mi došle Ivana, Maša i Aleks na takozvano žensko družennje. Dočekujem ih sa rashlađenim vinom i kesom duvana. Kada ogladnimo pravićemo i meksičke tortillje sa povrćem i mlevenim mesom. Ako ostane vremena, isprobaćemo nove aktrilne boje koje sam dobila. Razne teme provukle su se kroz razgovor za čitavih sedam sati koliko smo provele zajedno. Od prepričavanja svakodnevnih interesantnih i smešnih dogodovština do životnih opredeljenja, preko isticanja problema današnjice, vazduha koji udišemo i glasa koji kao vodećeg čujemo na televiziji. Bavile smo se studenskim životom, problemom pronalaženja zaposlenja, kao i problemom pronalaženja sebe nakon takvog uspeha, a zatim i žrtvi i radostima koje donosi samostalni život. Ono što je za mene ostalo kao najupečatljivija tema koje smo se dotakle bila je ideja preseljenja iz Srbije. Ushićenje koje sam osetila pričajući o preseljenju u Crnu Goru i otpočinjanju života u kojem bih kao fotograf bila posvećena i okružena prirodom učinio je da se ovakva životna zamisao u mom srcu uobliči kao želja. Rekla bih da je je ovo prvi put da sam se ohrabrila da takvo maštaranje kategorišem kao realno ostvariv cilj kojem bih mogla da se posvetim.

Čudno da još uvek izbegavam da mislim o odlasku s obzirom na to da su tri moje najbliže prijateljice još odavno donele odluku da zakorače u beli svet preselivši se u Frankfurt, London i Njujork, svaka u svoje vreme i za svojom sudbinom.

Negde pre ponoći gošće su otišle kući, a ja sam ostala da se pitam zašto mi još uvek toliko teško pada da se, makar i samo u mislima, distanciram od sredine koja je tako očigledno toksična, a čija zagađenost se doslovno može izmeriti brojem PM10 čestica koje kod nas u Pančevu već dugi niz godina debelo premašuju granicu normale, pa ostaju da lebde u vazduhu dok ih mi bezbrižno udišemo, svakodnevno puneći pluća ostacima metala, dima i čađi, prašine i industrijskih gasova, od kojih se pomenute čestice sastoje.

Ovo me seti na Milošev prošlogodišnji napad astme do kog je došlo usled enormnog skoka koncentracije PM10 čestica u vazduhu jedne novembarske večeri. Sećam se koliko sam samo besna bila dok sam se nervozno šetkala po hitnoj pomoći čekajući da ga prozovu i slušala kako se drugi ljudi sa respiratornim problemima guše u čekaonici zbog zagađenja vazduha na koje nikako nisu nisu mogli da utiču, a koji moraju da udišu jer drugog izbora nemaju. Šta drugo čovek i da uradi nego da se odatle skloni. Uvek se naljutim kad razmišljam o ovome, primetila sam.

Odlučujem da se vratim na vedrije teme i uspavam se zamišljanjem života kraj mora.

Ponedeljak, 29. mart 2020. godine – Justicija

U 7:30 zvoni alarm. „Suđenje” – ova glasna misao razbudila me je u sekundi, pa sam ustala po kratkom postupku, obukla odevnu kombinaciju koju sam veče pre osmislila i otišla u dnevnu sobu da nahranim Tulu i stavim sebi čaj. Biranje garderobe je još jedan jutarnji stres koji rado izbegavam.Nedavno sam shvatila da ukoliko unapred ne pripremim šta ću sutradan nositi vrlo je verovatno da ću na kraju zakasniti. Danas idem na ročište gde ću menjati Ljilju. Obično idemo zajedno, kad se moja uloga svodi uglavnom na posmatračku, ali danas idem sama. Ne mogu da kažem da imam tremu, ali sam svakako razbuđenija i prisutnija nego inače u ovo doba dana. Trudim se da imam jasne misli i da se ubacim u raspoloženje u kom mi je prirodno da govorim glasno i samouvereno kao što bi trebalo da to činim u sudnici. Takvo stanje svesti najčešče postižem prepuštajući se nekoj ohrabrujućoj pesmi, pa sam tako i sad, uz muziku i doručak nastavila da se pripremam za predstojeći dan.

Volim da posmatram sudiju dok saslušava svedoke. Pokušavam da kroz njen pogled i mimiku ustanovim kome je, za šta i u kojoj meri poklonila veru. Primećujem da se trudi da svoje dosadašnje uverenje o spornoj stvari zadrži za sebe. Teži da zađe u suštinu problematike bez da svoje zaključke formira olako i brzo uvažavajući obe strane u sporu. Tek ponekad, vrlo pažljivo, ona oda tok svojih misli postavljajući neko neočekivano pitanje. Koliko je interesantno posmatrarti svedoka kako se snalazi u ulozi ispitanika koga saleću dva advokata od kojih svako pokušava iz njega da izvuče ono što ide u korist njegovoj stranci, toliko je zanimljivo i pratiti reakcije sudije koja procenjuje kako svedoka i njegov iskaz, tako i način na koji advokati ispituju.

Dananje ročište podstaklo me je na razmišljanje o ulozi sudije u sprovođenju pravde. Nešto čime se zajedno sa analiziranjem advokatskoe uloge u istoj stvari, zanimam već neko vreme.

Sudijin zadatak je da prepozna istinu, da situaciju sagleda iz objektivnog ugla vodeći pritom računa o svim utičućim okolnostima koje priči daju realni, životni ton i da zatim takvu priču pretoči u odgovarajuće pravne okvire. Od kako više vremena provodim na suđenjima počela sam da uviđam zašto je visoko poštovanje sudijske funkcije u društvu sasvim opravdano, i da svi ljudi koji marljivo rade i svoj trud ulažu u ispunjenje ovog zaista dostojnog zadatka jesu vredni svakog uvažavanja. Težina sudijskog zadatka je u stalnom usaglašavanju pravde i prava, koji se po prirodi stvari nalaze u odnosu : cilj – sredstvo. Pravda je ideal, a pravo je ljudska tvorevina stvorena da nas njemu približi.

Ulaganje napora u održavanje nepristrasnosti i stalnu potragu i borbu za istinom uz pravilno korišćenje ii tumačenje znanja, koje sudijski poziv zahteva, u čovekovom biću formira pravičnost kao unutrašnju vrednost. Posebnu lepotu nose pravični. Takva se vrlina ogleda u čistom i čvrstom pogledu. Njihova pojava odiše hrabrošću.

Pravični u sebi nose vrednost koja je simbolično predstavljena kroz skulpturu Justicije, boginje pravde koja dostojanstveno stoji na zmiji koja je obavijena oko knjige simbolišući mudrost koja je potrebna da bi se savladale opasnosti koje znanje sa sobom nosi. Justicija u svojoj desnoj ruci drži mač istine, a u levoj vagu pravičnosti sa dva tasa koja stoje u savršenoj ravnoteži ukazujući na prisutnost ravnopravnosti postignute uprkos tome što preko očiju ima povez koji predstavlja nepristrasnost i objektivnost.

Mala figura boginje pravde stoji mi na stolu da me nadahnjuje i usmerava pri izazovima koje bavljenje pravnom profesijom donosi.

Uredili su bašticu ispred suda, njeno šarenilo me raduje.

Teško odolevam uličnoj ponudi cveća, pa uzimam zumbul i irise na putu do kancelarije.

Usput svraćam da ostavim Milošu pecivo koja sam kupila. Volim da ga iznenadim s vremena na vreme jer se obraduje kao dete kad mu donesem doručak, što se neretko i dešava jer prolazim pored svoje zgrade na putu do pekare kada kupujem doručak sebi i kolegama sa posla.

Popodne sam posetila tetku i teču. Kako sam se približavala odredištu, u vremenskom razmaku od po samo nekoliko minuta, mojim putem nanizali su se redom, druga tetka, sestrić i ujka. Začudiilo me je što sam ih sve srela pojedinačno, ali prijalo je popričati sa svakim ponaosob. Osetila sam se kao da ulazim u nekakvu „porodičnu zonu grada” koja kao takva postoji samo za mene.

Uveče mi je došla Ivana pa smo nadoknadile propušteni trening. Bilo je prelepo i prilično izmarajuće. Zaspaću kao beba.

Bilo je zabavno rezmeniti iskustva o simpatijama iz vrtića sa Ivanom i Milošem posle treninga. Deca su vrlo maštovita kada je u pitanju izražavanje emocija. Ivana bi, na primer, svoje simpatije pokazala kroz snažan šut u guzicu svog odabranika. Ja sam svojoj simpatiji iz vrtića sva ponosna saopštila da sam u njega zaljubljena, na šta je on odreagovao gurnuvši me u koprive. I pobeže čovek, još je posle i on plakao. Sećam se da sam bila jako zbunjena, a kako i da ne budem. Danas je smešno, prva pedala, i to ozbiljna. Po Miloševoj priči primećujem da su devojčice znatno zainteresovanije za dečake nego oni za njih u uzrastu kada idu u vrtić. Možda se i samo slučajno poklopilo.

Kako god, slatko mi je to.

Volela bih da smo se poznavali kad smo bili mali.

Volela bih da upoznam sebe kad sam bila mala. Odnosno, već se poznajem, ali ne tako kako sam sad poželela da mogu. Da mogu da pogledam malu sebe u oči. Da se doživim iz obe strane.

Utorak, 30. mart 2021. godine – Dobar dan i doviđenja

Ne mogu da kažem da sam se uspavala jer sam jutro provela odlažući alarm, ali tako se valjda kaže onim danima kada ustajanje iz kreveta predstavlja preveliki izazov. Telo mi je umorno od treninga i kao da je teže nego inače. Potonulo je u dušek i jastuk, kunem se na nikad lepši način.

Nisam stigla ni da doručkujem. Pomalo prekoravajući sebe, razmišljam o važnosti doručka kao prvog obroka u danu. Uvek kada o tome mislim, dođem do zaključka da je doručak najbitniji obrok i da vredi ustati ranije da bismo sebi obezbedili kvalitetan početak dana. Jaja se isprže za tri minuta i pojedu za još toliko, to je stvarno fer ponuda. Možda se zato i ljutim na sebe kada takvu priliku propustim zarad još pet minuta sna.

Dobila sam zadatak da obavim uvid u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu, pa sam se srećna što ću se provozati uputila ka autobuskoj stanici.

Otrovali su 12 pasa. Koliko će mi još dugo ta misao prolaziti kroz glavu svaki put kada prođem pored hotela „Tamiš” u čijem je ograđenom dvorištu živelo 12 pasa lutalica. Čopor, porodica. Jedno povlači drugo pa me često taj tok misli dovede do sećanja na pančevački azil koji sam posetila jednog vrelog letnjeg dana pre nekoliko godina. Bilo je zaista vrućina.

Možda je to zato što mi je dan sav naopak i malo negativan, što sumnjam da je posledica odlaganja alarma, ali nakon što sam sela na svoje mesto, vrlo brzo mi je pažnju zadržala kondukterka u autobusu koja je odisala nekom osvežavajućem pozitivom. Govorila je glasno i sa voljom. Svakog putnika je prvo pozdravila, zatim bi mu zahvalila na novcu koji je primila i pružila mu kartu uz reč „Izvolite” da bi se na kraju zahvalila, i još jednom poželela prijatan dan nastavljajući do sledećeg putnika. Kao da se samo njeno pozitivno raspoloženje širilo zajedno sa kulturnim rečima koje je izgovarala. Prijalo mi je da slušam njen vedri glas.

Možda mi je baš zato ostala tako upečatljiva tišina koja je nastajala u vazduhu nakon što bi se kondukterka pozdravilasa putnicima, namenjena da bude prekinuta rečima osoba kojima se obraćala. Skrenuh pogled sa prozora i počeh da tražim reakcije ljudi koji ispred mene kupuju karte. Niko ništa. Ćute. Gledaju kroz prozor. Možda neko nešto i promumla ili zahvali onako tek da mu reč pređe preko usana. Mnogi je ne udostoje ni pogleda. Ostajem u neverici pa krećem da brojim koliko ljudi će ostati tiho dok ne dođe do mene. Prebrojah njih devetoro. Kada sam došla na red, uzvratila sam ljubaznošću. Imam utisak da se u mom glasu osetilo kako želim da nadoknadim svo suzdržavanje ljudi oko sebe. Ostajem da se durim. Kaže Vanja da podznak polako počinje da preovladava u ovim godinama i da ona to oseti. Možda moji ovnovski rogovi polako izbijaju iz cela jedne naizgled smirene i fine device.

Na sreću stigla je poruka, a Vanjino prepričavanje sna koji se kroz nekoliko dana ostvario, dovoljno me je oduševilo da sam se udubila u razmišlanja o snovima, običnim i lucidnim, onim koji nešto znače i onim koji su šatro slučajni ili nepovezani.

Sreda, 31. mart 2021. godine – Golubije jaje

Golubovi su ponovo sneli jaje na mojoj terasi. I ponovo se razbilo. Dovlače grančice danima i to tokom noći, i guraju ih u prostor između klime i zida. Tata bi se sada ljutio da ovo vidi, sigurno bi se zabrinuo da se klima ne pokvari, a ja bih verovatno isticala svoje humanističke razloge pravdavajući se što sam im prikupljene grančice povezala u oblik gnezda trakom za uvezivanje poklona. Čak sam podmetnula i kutiju od pice ispod gnezda kako jaje koje snesu ne bi propalo kroz gnezdo i razbilo se o pločice, što se svaki put do sada i deslio. Promašili su i kutiju. Prošle godine kad sam odlučila da ih pripitomim donela sam im zrnevlje žita. Kako sam počela da im ostavljam hranu tako su oni prestali da dolaze. Verovatno se tada već završila sezona parenja. Svake godine isti par prelepih svetlosivo belih golubova stane na krov pored naše terase i bojažljivo merka mesto za gnezdo dok Tula vreba njih iza mrežice za komarce. Sve i da se nakani da im priđe mislim da bi to bio njen maksimum. To je jedna nežna mačka. Moraću da im pomognem oko tog gnezda, stvarno su tupavi. Greota da nemaju dece, izgleda kao da se vole. Uostalom, već su godinama zajedno, bilo bi im i vreme.

Danas je na poslu bilo lepo. Volim da sređujem kancelariju, to me umiruje. Možda me i umiruje to što kada ima vremena za spremanje, to obično znači da je većina posla obavljena i da se gužva malo raščistila.

Popodne sam provela kuckajuci se sa Bajkom i pričajuci sa Marijom. Prvih pola sata razgovora sa Marijom provela sam kao i obično smejući se u neverici. Svaki put kada zbog težine zapleta pomislim da se priča koju mi priča blizi kulminaciji, ona saopšti da je to samo uvod i nastavi da me iznenađuje daljim tokom dešavanja, i svojim odlukama, za koje se u poređenju sa neobičnošću cele priče može reći da su opravdane, a možda i normalne. Volim kako me njena energija osveži. Volela bih da se češće čujemo.

Uveče mi je Miloš puštao novi album Grasshopera. Oduševljen je. Možda ništa slađe nego da ga vidim kako sluša album koji je godinama čekao da izađe. Mislim da voli Grasa skoro kao „Crvenu zvezdu”. Volim iskrenu oduševljenost koju pokazuje kada sluša dobar rep ili gleda fudbalsku utakmicu. Zato mi i ne pada teško da sa njim odgledam po neku utakmicu, odligram tiket ili odem na Marakanu, naprotiv, rekla bih da i ja uživam dok ga puštam da sa mnom podeli ono što mu je srcu drago. A i Gras stvarno kida. Respect.

Četvrtak, 1. april 2021. godine – Sovin pogled

Celu noć sam se žuljala na viklere. Izgledam kao pudlica. Spašće na neku normalnu dužinu do podneva.

Lep dan na poslu, volim da sređujem, pustila sam muziku i sredila ofis.

Srela sam Aljošu. Posebno mi je drago kad god ga vidim. Aljoša me podseća na sneg.

Setila sam se ušate sove koju sam posmatrala u Zoološkom vrtu koji sam nedavno posetila sa tatom. Oduševio me je način na koji me je posmatrala. Tako svesno, zainteresovano, mudro, uzvišeno, kao da uvažava moj pogled i isti uzvraća sa podjednakim divljenjem koje sam ja njoj uputila. Kao da mi čita misli. Čudno je kod sova što su to ptice čija se oba oka vide kada ih gledamo spreda. Obično ptice imaju razdvojene oči, pa ih gledamo sa profila kada uspostavljamo kontakt očima. Ova sova je imala čaroban pogled.

Ponekad je najbolja stvar popričati naglas sam sa sobom.

Pala mi je četkica i platno na glavu sa ormana. Kakav očigledan znak da treba da počnem da crtam bojama koje mi je tata poklonio.

Srećan rođendan čika Stevo, ali ne onaj iz lične karte, nego pravi. Aprilili…

Petak, 2. april 2021. godine – Žuta ruža i crvena ruža

Dobro jutro! Dan sam provela sa Ljiljom obavljajući poslove po Beogradu. Volim da idem u ekspedicije sa Ljiljom jer obično kada završimo sa poslovnim, usledi nekakav zanimljiv životni razgovor. Ljilja ima mnogo iskustva, vešta je i ume sa ljudima. Slušam je dok priča, analiziram to što mi govori i pravim selekciju. Usvajam ono čemu se kod nje divim. To činim po savetu svoje majke koja mi je davno rekla da usvajam sve dobro što u ljudima vidim, a da ono loše dobro zapamtim kako bih se u budućnosti od toga sačuvala.

Danas je babi rođendan. Kupujem joj žutu ružu, futrolu za naočare i lak za nokte.

Žuta ruža uvek ide baba Naci, a crvena baba Srbislavi, u skladu sa karakterom. Tako ih doživljavam od malena.

Kod bake i deke se uvek oseti prava porodicna atmosfera. Oni vole da je kuća puna i da se svi dobro najedu. Tako i beše.

Volim da vidim svoje dve tetke i mamu zajedno. Poseban je osećaj s obzirom na to da sve veoma ličimo, kako glasom tako i stasom i likom. Osetim da nosim deo svake od njih u sebi. Ponekad sam Irinče, ponekad Dejana, a ponekad, možda i najčešće Nina, moja mama. Iako načinom izražavanja i razmišljanja i stavovima više podsećam na tatu i njegovu stranu porodice, način na koji doživljavam stvari je bliskiji majčinoj strani. Mislim da je važno da se svako zapita nad time odakle potiče, od koga se sastoji i u kojem delu. To su tako delikatne sličnosti koje se čak možda ni ne mogu do kraja uočiti racionalnim delom svesti, više se osete srcem.

Ponosna sam na svoju porodicu, zahvalna sam im za svu ljubav koju su mi tako nesebično pružali svih ovih godina.

Beka javlja da je dobila koronu. Shit. Drži se čoveče moj, tvrd si ti orah!

Kad sam se gušila od korone prošlog leta nisam mogla da ocenim da li je težina u grudima posledica usplahirene psihe, jer smo kovid zakačili među prvima, pa je bilo prilično neizvesno kako će se stvari odvijati, ili se takvo stezanje u grudima dešavalo usled fizičkog bola od infekcije.

Pristalica sam prirodnog lečenja pa je bilo teško nagovoriti me da se uopšte lečim antibioticima kada sam se zarazila. Tada je pozvao stric Nikola i odrzo mi bukvicu u pet minuta, nakon čega sam se uputila u apoteku. Možda je samo on na ovom svetu mogao to da uradi sa takvom efikasnošću.

Vakcina, ne vakcina, kako iscrpljujuće.

Subota, 3. april 2021. godine – Remeber to be thankful

Budim se uz reči „Prababa, srećan rođendan!” Poljubila sam jin jang prsten koji je celog života nosila na ruci, a koji sam nakon njene smrti preuzela. Interesantna je priča za taj prsten. Jedne večeri sam ga sanjala i bila sam sigurna da treba da bude kod mene. Kao da mi je namenjen. Kada sam pitala baku gde je taj prsten ona je rekla da je prababa sa njim sahranjena. Čudno, rekoh, baš sam bila sigurna da je san bio znak da treba da ga uzmem. Nedugo zatim baba je pronasla prsten u kuci u Ivanovu. Polomio se samo nekoliko dana pred prababinu smrt i to je jedini razlog zašto ga je skinula sa ruke pre smrti. Čuvam ti prsten bako.

Subota rano popodne, naspavana, uz muziku spremam stan. Misli mi lutaju.

Kasnije popodne sam pravila skice za crtež koji mi je tata zadao da nacrtam. Pojavio se jedno veče ispred moje zgrade i rekao da ima iznenađenje. Doneo mi je dva seta četkica za crtanje, kockaste i pufnaste, od kojih svaki set sadrži po petnaestak komada različite debljine. Uz četkice doneo je i akrilne boje i četiri mala platna. Zadao mi je četiri teme koje bi voleo da mu naslikam. Promišljeno. Znao je da ću možda zabataliti ako nemam određen konkretan cilj. Dobro me poznaje. Sigurno da je primetio da mi u poslednje vreme nedostaje kreativan rad. Kancelarijski rad ne ostavlja previše prostora i energije za bavljenje umetnošću i kreativnim stvarima. Hvala tata.

Hvala i mami koja je iz istog razloga prepolovila svoja skromna primanja i uplatila mi kurs za fotografiju koji sam toliko želela da pohađam. Željno iščekujem prvo predavanje.

Uveče je Ivanin rođendan, uskoro ću da operem kosu i spremim se za odlazak u Skorupan rezidenciju, čiji zastitni znak je beli mačak zelenih okica po imenu Ari.

Arija smo doneli kao bebu svojim prijateljima u novembru prošle godine kao utehu za mace koje su bezuspešno pokusali da spasu sa ulice. Nekakvim čudnim spletom okolnosti Ari je čitava dva meseca proveo kao devojčica. „Mala naša princeza”, govorili bi mu, pa, uglavnom svi koji bi došli u posetu, a ponajviše Ivana i Vlada koji su ga doživljavali kao svoju ćerkicu. Možete li zamisliti njihovo iznenađenje kad je Ivana jednog dana otkrila istinu dok je posmatrala Arija kako se kupa.

Pa, bilo je zabavno, zahvaljujem na ukazanoj prilici. Svako dobro!

Autorka je ljubitelj mačaka, cveća, pravde, filozofije, pisanja, fotografije, svoje porodice i prijatelja, a s obzirom na to da nije baš najbolja u formalnom predstavljanju ovde će zaustaviti nabrajanje koje bi moglo otići u nedogled, baš kao što je i gornji tekst imao takvu tendenciju…