Nedelja, 11. april 2021. godine
Nedelja… dan za odmor… ali ne i meni. Kao i svake subote i nedelje, već dugi niz godina imam veliki broj privatnih časova. Ne pada mi teško jer jako volim svoj posao i ceo život sam želela da budem profesor matematike. Uživam u svakom trenutku provedenim sa učenicima, kako u školi tako i privatno. Deca valjda to i osete tako da sa njima imam sjajan odnos, i to što dobijam od njih za uzvrat mi svakodnevno puni baterije… Ceo svoj život sam provela u školi… Baka mi je radila u „Đurinoj”, preko puta koje smo i živeli, tako da sam od kad znam za sebe svaki dan provodila tamo. Posle toga i moji đački dani, nakon čega je valjda bilo i logično da i svoj posao vežem za školu. Moja mama ima običaj da mi kaže: „Sine, ti si ceo život u školi, nikako da je završiš, to je možda znak da nisi još naučila neke stvari…” Samo je jedna majka…
Nakon časova, spremam se i odlazim u dugu šetnju po gradu, spuštam se na Kej i tek sad počinje pravi nedeljni odmor. Obožavam vodu, mislim da ne bih mogla da živim u mestu u kojem nema reke ili jezera… a obala mora bila bi ostvarenje mojih snova. Javlja se drugar NemOnja (koji nije više Smaraš Mnogo) da je završio gostovanje kod rodbine i čim smo se našli sekunda je bila dovoljna (ako je bila i sekunda) da se složimo oko ideje da bi valjalo otvoriti sezonu blejanja uz pivce u bašti nekog kafića. Odlazimo u „Voz” i kao i što svi dobri prijatelji rade, šaljemo slike ostalima koji nisu u mogućnosti to da rade, a jako bi voleli. Lepe smo poruke dobili u odgovorima…
Ponedeljak, 12. april 2021. godine
Počinje još jedna radna online nedelja… Ja kao večiti optimista sam se nadala da će ovaj vid nastave trajati najviše dve-tri nedelje, ali počinje već i peta… mesec dana pričanja laptopu, iz kojeg često ne dolazi nikakva povratna informacija. Svi se kao pravimo da školski sistem funkcioniše besprekorno, privid škole što bi neki rekli. Trudim se da maksimalno u ovim okolnostima spasim što se spas’ti da i da decu naučim najosnovnijim stvarima i pojmovima koji će im biti potrebni u daljem toku školovanja, ali je Ministarstvo prosvete i meni i deci lupilo bolan šamar. Pregledanje probnog završnog ispita je počelo skakanjem pritiska pri prvom pogledu na zadatke… Setih se sjajne rečenice Radoslava Milenkovića iz neke emisije: „Oni nemaju pojma gde žive, mi nismo savremenici sa tim ljudima.” Mi zaista nismo savremenici sa gospodom iz Ministarstva prosvete… Po njima je sve u savršenom redu, cveće i proleće, današnji maturanti znaju mnogo više nego što su znale generacije koje nisu osetile čari online nastave godinu i više dana pre završnog ispita, i takav test su i sastavili… Bez uobičajeno jednostavnih prvih zadataka (za koje kod nekih nije neophodno čak ni poznavanje osnovnih računskih operacija), kakvi su bili ranijih godina… sada od starta „oštro”. Moguće da im je cilj bio da deca što pre spoznajukakav sistem ih čeka… i uspeli su u tome.
Utorak, 13. april 2021. godine
Kakav tmuran dan, prava jesenja kiša, ne ustaje mi se iz kreveta, ali služba je služba… Stavljam kafu i po običaju zovem mamu… Uvek je prekinem u jako ozbiljnom poslu, rešavanju sudokua od kojeg je zavisnik… Iako već 10 godina ne živim sa njom, i sigurna sam da zna da sam sposobna da se sama brinem o sebi, to je ne sprečava da mi bukvalno svakog dana postavi isto pitanje (kao uostalom i sve brižne, balkanske majke): „Je l’ imaš šta da jedeš? Je l’ si gladna?” Kakvo je pitanje postavila, takav odgovor je i dobila: „Nemam, gladujem, danima nisam jela. Prazan mi je frižider i nemam para za hleb.” Nakon toga naravno uvek usledi neka njena slatka psovka i čuvena rečenica: „A i ja budala kud pitam, kao da ne znam šta sam rodila!” Kako bih Vam rekla gospođa Nado, više sreće sledeći put!
Uveče je usledila dugo dogovarana i najzad, posle godinu dana, realizovana kafica uz pelinkovac sa drugaricom/komšinicom Gocom uz obavezan smeh do suza… S obzirom na to da sam noćna ptica i da mi je uvek bilo lakše da ostanem budna do 7h, nego da tada ustanem (kad god da legnem uveče), nakon Gocinog odlaska počinje samo moja žurka. To su trenuci u kojima posebno uživam. Muzika je uvek činila veoma bitan deo mog života. Ne mogu da zamislim dan bez muzike, kako kod kuće tako i napolju (najveća trauma mi je kad mi se isprazne slušalice i moram ulicom da idem bez osećaja da sam u nekom spotu). Stavljam slušalice, jer komšinica ispod mene nije baš tolerantna po pitanju malo glasnije muzike (prokletstvo Koteža 2 i tankih zidova) i slušam pesme koje me inspirišu, dižu, sećaju na neke događaje i ljude… 13. april se zbog svoje simbolike završava Balaševićevom „Ćaletovom pesmom”…
Sreda, 14. april 2021. godine
I opet kiša… I naravno da od svih lepih dana koji su bili, a koje sam zbog posla bila prinuđena da provedem za računarom, ja za šetnju i obavljanje poslova po gradu izaberem baš ovakav dan. Uvek sam bila talenat za takve stvari. Kad „svi normalni ljudi” idu napolje i šetaju, ja sedim kod kuće (što zbog posla, što zbog „mrzi me” sindroma), a kad niko normalan ne izlazi (sem ako ne mora), ja idem naravno. Celog života se grozim principa „jer to tako treba”, valjda mi je karakter takav da odbijam da svoj život vodim po nekim šablonima koji su opšteprihvaćeni i uobičajeni. Stvari radim kad ja hoću i kako ja mislim da bi trebalo, kako osećam u tom trenutku. Što bi Frank Sinatra rekao : ”I did it my way…” Naravno da je tu bilo i pogrešnih odluka, ali ne i kajanja zbog njih jer sam znala da sam ih sama donela u tom trenutku u kom su izgledale pametno.
Na samom kraju, neočekivano, siv dan počinje da dobija neke druge, življe boje…
Četvrtak, 15. april 2021. godine
Najzad odlazak „uživo” na posao, radujem se kao malo dete… Deca se baš nisu toliko radovala jer su došli da bi radili kontrolni… Šta da im radim, moram… Ulazim u školu i sa oduševljenjem zbog ponovnog viđenja se grlim sa dragim kolegama, jedan deo njih je vakcinisan, a drugi deo je preležao koronu tako da kontamo da je to grljenje bezbedno. Prelazak nakon 10 godina rada u „Brankovoj” školi u školu u Starčevu je bio pun pogodak. Dugo sam se dvoumila i vagala sama sa sobom šta je bolje za mene, ali su neke situacije presudile da se odlučim za odlazak na početku ove školske godine. Ne mogu da ćutim na neke stvari, ne pristajem da neko manipuliše sa mnom i da mi govori da moram da dođem u nedelju na posao da bih pozdravila premijerku (koja na kraju nije ni došla). Jednostavno neću i imam pravo na to, nema tog dela zakona koji kaže da sam obavezna to da radim.Svesna sam da sam sebi zatvorila vrata nekih škola u kojima bih volela da radim time što nisam tražila izgovor zbog kog neću da radim neke stvari koje se od mene traže, ali ne kajem se, ne bih se menjala zarad tog cilja.
Petak, 16. april 2021. godine
Poslednji dan online nastave, dugo očekivan… Nadam se da se više neće vraćati do kraja ove školske godine.
Jedan poziv menja planove za leškarenje i odmor uz omiljenu seriju. Moja Ruža mi daje predlog koji ne mogu da odbijem, šetnja i kafica u „Dvorišu”. Iako sam poznata po tome što mi treba u proseku dva sata da se spremim, brzinom svetlosti se spremam, jer kad Ruža kaže „čekam te plafon do pola 5”, ja znam da nemam fore ni minut duže od toga za pokret… Stigla sam u 16:35h i srećom bila je dobro raspoložena, a i uprkos svemu što kaže znam da me voli i ne može da odoli mojim šarmantnim izgovorima. Dok ispijamo kafu, nailazi i nerevakcinisani Nemanja (bez zakazivanja možete dobiti samo prvu dozu vakcine, iako nije bilo nikoga, mora da čeka zvaničan poziv za drugu dozu koju je opravdano propustio)… da li ga primiti da sedne sa nama vakcinisanima… S obzirom na to da je Ruža uvek u pravu, ne pitajte kako znam, ona donosi odluku da može. Loša odluka po Nemanju jer smo ga kao čavke napale da ide sa nama na more, naravno njegovim kolima i predočile šta bi ga sve na tom putu čekalo… Ne znam zašto, odbio je.
U 22:54h stiže poruka: „Kod kuće sam za 10 minuta. Skajp?” Poziv koji se ne odbija, nikad. Jedan od težih trenutaka poslednjih godina mi je bio kad je Milena, zaljubivši i udavši se (mo’š misliti), odlučila da svoj život nastavi u Danskoj. Koliko sam bila srećna zbog nje i što sam znala da će tamo imati normalan život, u normalnoj državi i sistemu koji funkcioniše, toliko mi je bilo teško što sam znala da neću moći da je vidim, zagrlim i što nećemo moći sponatano da zaglavimo u gradu kad god nam se za to ukaže prilika… Na svu muku je još i ova pandemija sprečila da se vidimo tradicionalno za Novu godinu, kad ja odem kod nje, ili na proleće/leto kad ona dođe u Srbiju. Skajp nam je zato postao najbolji prijatelj. Prepričavanje nedeljnih događaja do kasno u noć… Pridružio se i nerevakcinisani Nemanja i eto spontane zabave, niotkuda… Štedimo se ipak malo za subotu uveče kad je, već tradicionalno, vreme za veliko Skype druženje na relaciji Pančevo – Sombor – Horsens (Danska). S obzirom na to da smo prošle subote bili sprečeni da se vidimo, dogovor je da se ove svi sredimo, lepo obučemo, našminkamo (muški deo ekipe po želji) i žurka je zagarantovana. Eat that Justina, a.k.a. „wanna be Ljiška”…… (Justina = dansko/poljski pokušaj moje zamene).
Subota, 17. april 2021. godine
Skype, Zoom, Skype, Zoom, Zoom… Kao u Slagalici, dobitna kombinacija za celodnevne časove, kao i svake subote. U kratkim pauzama čak uspevam i da skuvam ručak (ne brini mama), divim se sama sebi kako… Bela dana ne videh, ali znajući da me kasnije čeka druženje sa ekipom preko Skypa sve mi pada mnogo lakše. Razmišljam kako bi bilo idealno da između subote i nedelje postoji još jedan dan (ili bar pola ) koji bih provela u pidžami uz kafu iz omiljene šolje, u udobnoj fotelji ispred utišanog TV-a (profesionalna deformacija) uz povremeno dremkanje… Pusti snovi, bar dok ne počne raspust!
Autorka je profesor matematike, večiti optimista i pacifista
