Nedelja, 13. oktobar 2024. godine
Danas je bio jedan od onih dana kad se osećam kao da se sve odvija prebrzo, a istovremeno ne događa ništa posebno. Možda je vreme krivo – oblačno je, s mirisom kiše u vazduhu, ali ona nikako da padne. Neki ljudi vole ovakve dane, ali meni fali sunce. Kada nema sunca, osećam se tromo i blago bezvoljno. Ono mi daje dnevnu dozu serotonina neophodnu za funkcionisanje, isto kao što je pojedinim ljudima neophodna kafa kad se probude, kako bi mogli da interaguju sa svetom. Inače, nisam kafopija i ako me pitate šta bih radije izabrala, kafu ili čaj, moj bi odgovor uvek bio – čaj. Kofein sam uvek posmatrala kao neki vid leka koji treba konzumirati sa oprezom. Možda je Alkaloid Skoplje kriv za to (long live kafetin protiv nesnosnih glavobolja!).
Provela sam jutro razmišljajući o poslu, ako se master studije računaju kao posao. Mada, nije ni da nisu. Misao koja me održava na površini jeste da je kraj tu, evo sad će, još samo malo. Sve radim kako treba, samo malo sporije. Uostalom, ne kaže se bez razloga: Što je brzo, to je i kuso, zar ne?
Popodne sam provela u šetnji po kraju. Nekad mi se čini da mi detinja bezbrižnost jako nedostaje u odraslom životu. Onaj koji je rekao da se lepota života završava sa tridesetima, taj nije imao pojma o istom.
Veče sam provela gledajući film i pokušavajući da isključim mozak. Nije lako u životu kad ste hipersenzitivna osoba, 300 misli o 300 stvari, sa jačinom 300. Ali dobro, polako.
Ponedeljak, 14. oktobar 2024. godine
Probudila sam se misleći da je oblačan dan. Na sreću, nije bio. Ipak, zbog toga što sam se osećala razdraženo, odlučila sam da danas neću ići nigde i da ću posvetiti dan učenju. Sinoć sam čitala o Sunčevoj aktivnosti, bakljama i Aurori borealis na BBC-u i užasnula sam se kad sam pročitala da će vrhunac Sunčeve aktivnosti biti 2025. Još godinu dana? PA DOKLE VIŠE???
Ovde u Austriji se i dalje bave izborima. Sada je na red došao Foralberg, koji je većinski glasao za FPÖ, odnosno Slobodarsku stranku Austrije. Oni vam dođu nešto poput pokojnih radikala. Zbog toga što su krajnja desnica, visokoobrazovanom življu, naročito onom domicilnom, služe za sprdnju, pa se u državi svi, tobože, zgražavaju kako su oni mogli da dobiju 30 odsto glasova na parlamentarnim izborima. Zaboravili su da sve ide po zasluzi. Epilog ovog cirkusa ćemo, nadam se, saznati uskoro, a do tada će valjda prestati da plaše decu po školama kako će njih i njihove porodice desničari proterati, ako dođu na vlast.
Uveče sam odlučila da malo odmorim mozak i poslušam epizodu potkasta na Jutjubu o besplatnoj psihoterapiji. Ja veoma volim psihoterapiju kao oblast i smatram da je bitna i neophodna, ne samo u Srbiji, nego svuda. Trenutne okolnosti u svetu godinama ponovo stavljaju fokus na mentalno zdravlje kao esencijalni deo zdravlja, i drago mi je što je tako. Mislim da svi zaslužujemo priliku za rad na sebi i pre svega, zaslužujemo prostor za rast.
Utorak, 15. oktobar 2024. godine
Danas smo išli metroom do Marijahilfer Štrase, kako bih kupila kožnu jaknu. Volim da se vozim metroom, ali ne volim U6, jer voze kao bez duše. Ljuljala sam se napred-nazad, jedva čekajući kada ćemo sići sa metroa. Srećom smo se vozili samo dve stranice. Moja trauma sa U6 potiče još od pre nekoliko godina, kada sam uprkos zakočenim kolicima skoro ispala iz istih. Ko zna šta bi bilo, da jedan čovek nije refleksno dohvatio kolica i mene. Od tad imam paničan strah od vožnje U6 i autobusom zbog naglog kočenja i ne putujem rado njima, iako se stalno vozim.
Iako je bio utorak, u Marijahilfer Štrase je bilo živo, posebno dobro su mogli da se čuju naši ljudi. Zaista ne znam što su toliko glasni. Da su gluvi, nisu. Ali su u metrou redovno najglasniji, bilo da sa nekim razgovaraju lično ili preko telefona.
Od svih radnji u kojima sam bila, jedino sam u Mangu pronašla i kupila jaknu kakvu sam htela, u smislu da je normalne dužine. Jeste da sam visoka 151 cm, ali stvarno ga preteraše. Danas je sve XS, kratko ili uniseks i muka mi je od toga. Cenim ko može tako da se obuče, ali ja nažalost ne mogu. Žene nisu uniformisane barbike, hvala lepo.
Sreda, 16. oktobar 2024. godine
Današnji dan prošao je u znaku hladnog vetra i prijatne šetnje. Probudila sam se, i kroz prozor odmah čula oštru košavu. Temperatura nije bila toliko niska, oko 14 stepeni, ali je vetar pojačavao osećaj hladnoće. Park Šenbrun je moj izbor za šetnju, kao što redovno radim kada želim da napunim baterije i razbistrim glavu. Uostalom, živim na dva minuta od njega.
Dok sam šetala, razmišljala sam kako je lepo nemati televizor u stanu. Sledeće godine je jubilarnih deset godina kako živim u Beču, a za tih deset godina, samo je u jednom stanu bio TV, mada ga nisam ni gledala. Možda zvuči čudno, ali zbog toga provodim više vremena u razgovorima s ljudima oko sebe. Umesto da vreme prolazi uz ekran, provodimo ga u pričama i šalimo se. Šta se sve događa danas, mislim da je bolje uopšte i ne paliti TV, uvek postoji kapisla za instant anksioznost. Ja sam se pretežno fokusirala na nauku, kulturu, umetnost i sport i super mi je. Pogledam potkaste, dokumentarce, poneki film. Skoro sam tražila da li može da se pogleda serija ”Nobody Wants This” van Netfliksa, ali nema je, bar ne još uvek. Studentska kasta, nemam toliko para za trošenje. Dakle, više sreće u sledećem kolu!
Četvrtak, 17. oktobar 2024. godine
Pošto sam ujutro oprala kosu zbog popodnevnih obaveza u gradu, nisam išla nikuda. Umesto toga mi je na pameti bio reportaža koji sam veče pre odgledala na ORF-u, a koja me je veoma uznemirila.
Radi se o bračnom paru, koji čine dve slabovide osobe, zapravo, slepa žena i slabovidi muž. Oni su dobili ćerku i nakon nekoliko dana od rođenja ćerke stigla im je prijava Magistrata 11, koji je zadužen za decu i omladinu, da su njih dvoje kao osobe sa invaliditetom nesposobne i nepodobne da se brinu o svojoj novorođenoj ćerki, a tu prijavu protiv njih dvoje je podnela babica iz bolnice. Razlog je bio da se babica bojala da je dete neuhranjeno i da je u opštoj opasnosti. Prošli su višemesečnu torturu i dobili slučaj na sudu, ali će morati da plate 4.000 evra za sudske troškove. Ovo nije ni prvi niti jedini slučaj za koji znam da je završio na sudu, a da se radi osobama sa hendikepom.
Naime, u Austriji je do početka 2000-ih postojala „tradicija” prisilne sterilizacije osoba sa hendikepom po prijemu u tzv. ustanove socijalne zaštite, gde se osobama bez znanja njihovih srodnika, dakle, članova porodica, staratelja itd. uklanjaju reproduktivni organi pod izgovorom da ih tako štite od neželjenih seksualnih odnosa i potencijalne trudnoće. Ovakva praksa predstavlja grubo kršenje ljudskih prava propisanih Konvencijom Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom.
Popodne sam išla do grada jer sam imala obaveze. U liftovima bečkog metroa ćete naći mnogo ljudi, a 90 odsto njih zapravo uopšte i ne treba da ulazi u lift zato što su potpuno zdravi i sposobni da idu peške, ali to nema veze, jer se oni večito uglave u isti. Ta gomila blagotelećih faca gleda u tebe bez ikakvih namera da izađe iz lifta, i naravno, pravi se da ništa ne čuje. U životu želim hrabrost personalne asistentkinje jedne koleginice sa univerziteta koja nas je pre mnogo godina sve isterala iz lifta kako bi ona mogla da uđe. Isprva mi je bila užasno neprijatno, a onda sam shvatila da je bila potpuno u pravu kada nam je svima rekla: „Marš napolje”. Prioritet je prioritet.
Petak, 18. oktobar 2024. godine
Danas sam išla na omiljeni mi institut. Moša! Mesto na koje idem na master studije se zove ZTW i nalazi se u 19. upravnom okrugu grada Beča iliti becirku koji se zove Debling. Debling važi za jedan od buržujskih krajeva Beča.
Zgrada u kojoj se nalazi ZTW je velika i prilično stara, ili se bar meni tako čini. U ovu zgradu sam ušla sa nadom da ću u budućnosti u njoj raditi nakon završetka master studija, a sada, četiri godine kasnije, uopšte nisam sigurna da će se to dogoditi, mada ga i dalje ne isključujem kao mogućnost.
Krenula sam na master u doba kada je korona bila u punom jeku, u jesen 2020. Svesna sam da je to bilo doba kada nije baš bilo puno interakcije uživo i kada smo svi sedeli po kućama, ali moram da kažem da asocijalniju skupinu ljudi nego u ovoj instituciji nisam ranije srela. Osim većinom slabih međuljudskih odnosa, još jedna stvar koja me jako razočarala u toku mojih master studija, jeste neorganizovanost samog centra. Da se razumemo, nisam očekivala spejs šatl, ali ono što sam boraveći tamo godinama videla, prilično mi je promenilo mišljenje o njemu na gore.
Zato me je šetnja od metro stanice do stana i šolja čaja za laku noć vratila u balans, iako nije bila noć nego sredina dana. Čaj se samo tako zove, jer sadrži valerijanu i još neke biljke koje deluju umirujuće. Inače, dobila sam ga kao rođendanski poklon od moje Tine. Divota jedna.
Subota, 19. oktobar 2024. godine
Probudila sam se sa mučninom, te sam odlučila da doručkujem čokoladne mafine. Kada sam u PMS-u ili menstruiram, često imam mučnine, pa je slatko jedina hrana koju sa sigurnošću mogu da ubacim u usta. Kod mene se PMS razlikuje svakog meseca: nekad sam puna bubuljica kao žaba krastača, nekad me boli glava ili krsta, a nekad sam razdražljiva. Danas sam sve pomalo uz probadanje u desnom jajniku.
Posle doručka sam otišla da učim. Letimično sam bacala pogled kroz prozor dok sam imala osećaj da mi se plače, potpuno bez razloga. Posle ručka je bilo vreme za usisavanje stana. Živimo u 26 kvadrata, pa nije trajalo toliko dugo, međutim, usisivač koji imamo je toliko bučan da ne mogu da ga podnesem. Imala sam neopisivu želju da ga izbacim kroz prozor. Znam da oni nisu bešumni, ali su me od zvuka zaboleli neuroni u glavi.
Kada sam razdražljiva i kad mi se plače imam dve metode: ako mi se plače s razlogom, onda imam pesme koje pustim i muzika me nagna da izbacim sve iz sebe, a kada mi se kao danas plače bez razloga, tada obično pustim neku glupost kao npr. Kozo od Duboke Ilegale, pa se smejem kao idiotkinja i bude mi bolje.
Autorka je visoko senzitivna osoba, čajopija i voli crni humor
