Nedelja, 25. avgust 2019. godine
Nedelja kao dan je oduvek za mene predstavljala sumoran, najsporiji i najnezanimljiviji dan u celoj nedelji. Zato uvek pokušavam tog dana da razbijem monotoniju i da sebi taj dan učinim interesantnim. Tako sam danas odlučio da odem u bioskop i pogledam dugo iščekivani film ”Once Upon a Time… in Hollywood” („Bilo jednom… u Holivudu”), deveto po redu ostvarenje provokativnog režisera Kventina Tarantina. Sva moja očekivanja su bila ispunjena nakon izlaska iz bioskopske sale, iako je dužina filma zaista bila izazovna. Jedan iskreni, veličanstveni vizuelni omaž jednom magičnom dobu čuvenog američkog Holivuda, koje se nažalost u mnogim društveno-političkim sferama i završilo krajem te 1969. godine, tokom koje se odigralo mnoštvo prekretnih istorijskih događaja od kojih su mnogi iskorišćeni za film. Za mene jeste bio dugo iščekivan film samo zbog činjenice da radnja filma opisuje moj najdraži period istorije, kraj 60-ih i početak 70-ih godina prošlog veka, u kome sam se kao pojedinac modernog doba 21. veka pronašao još tokom ranih tinejdžerskih godina. Pored neraskidive ljubavi prema rok muzici (prvenstveno britanskoj) iz pomenutog perioda, tadašnjim modnim simbolima u vidu odeće i duge kose, uvek je u meni postojala i fasciniranost unikatnoj kinematografiji oličenoj u vanvremenskim klasicima, rodonačelnicima naučne-fantastike i meni neodoljivim „špageti-vestern” filmovima.
Ponedeljak, 26. avgust 2019. godine
Ponedeljak kao i svaki drugi započet standardnim šablonom, odlaskom do obližnje samoposluge po neophodne dnevne potrepštine. Iako je taj odlazak trebalo da bude rutinski dosadan i predvidiv zadatak, desila se jedna zaista bizarna i potencijalno opasna glupost. Vraćajući se iz samoposluge i noseći u kesi flašu (za mene neizostavne) koka-kole naleteo sam na armaturu stuba nekadašnjeg postolja za telefonsku liniju taksi stanice (kod glavne autobuske stanice). Moja greška jeste bila u tome što nisam obratio pažnju, ali moje kretanje nije podrazumevalo preskakanje ograda i raznih žardinjera van pešačke staze, već normalan hod po stazi koja je, iako u groznom stanju, i dalje rezervisana za pešake. Upravo na samoj ivici staze se nalazi pomenuta iščupana armatura sa zarđalim šiljcima uperenim u sve prolaznike koji dolaze u pravcu od autobuske stanice i glavne ulice. Bizaran obrt (koji se nalazi u svim filmovima juče pominjanog Kventina Tarantina) nastaje kada se pomenuta kesa sa flašom nabija na jedan od šiljaka prouzrukujući šikljanje slatkog napitka poput krvave scene iz prvog dela filma ”Kill Bill” pomenutog režisera. Iznerviran i izbezumljen nemilim događajem, koji bi izbegnut da su nadležni organi radili svoj posao, vukao sam uništenu kesu sa kompletnim sadržajem sve do svoje zgrade ostavljajući trag kao ranjena životinja iz prirodnjačkog dokumentarca. Na svu sreću osim mog dostojanstva ništa drugo nije bilo „oštećeno”, ali kada malo bolje razmislim ta bizarna glupost je zaista mogla da se pretvori u ozbiljnu situaciju da je na primer umesto flaše stradala moja noga ili noga nekog nesrećnog deteta.
Utorak, 27. avgust 2019. godine
Ovaj utorak je počeo nešto drukčije nego obično. Čim sam se probudio video sam notifikaciju da mi je objavljen autorski tekst koji sam nedavno priložio. Nije mi naravno prvi takav objavljeni tekst, ali svaki put osetim mali ponos koji više predstavlja neku vrstu utehe, da sav moj trud i posvećenost jednom muzičkom žanru nisu uzaludni, ako se uzme u obzir da mi je u poslednjih sedam godina onemogućeno da svo to znanje pretočim u profesionalnu formu koja bi mi obezbedila zaposlenje i poštenu zaradu u okviru svoje struke. Autorski tekst se bavi o povratničkom delovanju benda „The Raconteurs” nakon deset godina nepostojanja. Sastav je doživeo svetski uspeh polovinom prošle decenije u trenutku raspada još poznatijeg benda ”The White Stripes” čiji se frontmen Jack White odlučio na novu muzičku avanturu. Zajedno sa Bredon Bensonom, White je sastavio pomenutu super-grupu koja je izlaskom prvog singla ”Steady As She Goes” doživela momentalni komercijalni uspeh i obezbedila sebi neizbrisivo mesto u istoriji rok muzike. Na veliku žalost 2008. godine posle samo dve godine postojanja sastav se razišao usled želje svih članova da ostvare solo karijere. I tako posle cele decenije raznoraznih projekata, među kojima je dominirao J. White s svojom pseudoartističkom solo trilogijiom, ”The Raconteurs” su se zvanično okupili krajem 2018. godine objavivši spektakularan povratnički singl ”Sunday Driver”, s kojim su najavili i povratnički album ”Help Us Stranger” koji je ugledao svetlost dana 21. juna ove godine.
Sreda, 28. avgust 2019. godine
Osvanula sreda i odmah nepoverah svojim očima. Preko internet portala ugledah „prvu” proslavu gradske „slave” Grada Pančeva! Tako nešto je do sada bilo nezamislivo u našem gradu, srcu južnog Banata, koji je oduvek predstavljao pozitivan primer multikulturalnog, multireligijskog i multinacionalnog centra kojim se takođe može pohvaliti svaki grad i opština u Vojvodini. Ovo predstavlja jedan bestidni čin tiranije i nametanja jednog religijskog običaja samo jedne izričite religijske opcije koji u potpunosti ne priliči našem gradu, začinjen ogavnom militarističkom konotacijom prisustvom vojnih lica što predstavlja direktno mešanje nezavisnih institucija, koje bi trebalo da postoje u svim ustavno sekularnim državama kao što je naša „država”. Kao šlag na tortu je bila, ko zna koja po redu, zloupotreba maloletne dece u režimske nacionalističke i populističke svrhe… … … … nemam reči!
Četvrtak, 29. avgust 2019. godine
Decembra ove godine našu zemlju će po četvrti put (u istoj postavi) posetiti legendarni britanski hevi rok sastav ”Deep Purple” u okviru ”Long Goodbye” turneje. Za mene lično svaki od prethodnih koncerata je sadržao neku posebnu draž i uspomene koje su bile vezane za različite prekretnice tokom mog odrastanja. Na prvi koncert sada davne 2003. godine otišao sam kao školarac osmog razreda osnovne škole, posle koga je moje interesovanje za rok muziku i zvanično otpočelo. Februara 2006. godine kao srednjoškolac prisustvovao sam njihovom drugom nastupu u svojoj već formiranoj fazi i muzičkom opredeljenju. Tada je otpočeo i moj „uvod u medije”, postao sam saradnik jedne subotnje emisije na radiju Beograd 202. Takođe dan nakon pomenutog koncerta, već u šesnaestoj godini života, imao sam tu čast i privilegiju da upoznam moje idole, prvenstveno Iana Gillana. Jaka snežna mećava i čekanje od pet sati u hotelu od sedam ujutru nije uticalo na moju istrajnost koja se na kraju isplatila kada su se oko podneva pojavili svi članovi D. Purple, koji su, iako u velikoj žurbi, s zadovoljstvom potpisali svu memorabiliju koju sam kao iskreni fan poneo sa sobom.
Treći nastup (na koji smo se malo više načekali) 2014. godine, dočekao sam kao svršeni student Fakulteta za kulturu i medije, na praksi koja je podrazumevala samostalno vođenje televizijske emisije o rok muzici na nekadašnjoj „Metropolis” televiziji. Usled nekih otežavajućih okolnosti bio sam tada primoran da sve uloge oko emisije preuzmem na sebe, uključujući poslove poput voditelja, scenariste, naratora i video montažera. Dan nakon koncert je skoro bio preslikan kao i tokom 2006. godine, čekajući članove mog omiljenog benda po hladnom februarskom jutru, ovog puta ispred drugog hotela, i ponovo je sreća bila na mojoj strani, pa sam ponovo mogao da razgovaram sa mojim idolima dok su mi potpisivali gomilu diskova i priloženih fotografija. Može se reći da posle takvih posebnih iskustava sa nestrpljenjem iščekujem ovogodišnji D. Purple koncert sa nadom da ću i ovaj zimski koncertni spektakl pamtiti po još jednoj divnoj avanturi.
Petak, 30. avgust 2019. godine
Veliko zlo se nadvilo nad našom napaćenom državom. Poput poređenja sa remek delom J. R. R. Tolkiena „Gospodar Prstenova”, tama se nadvila nad zemljom pod budnim okom Saurona i njegovih poslušnih i korumpiranih podanika. Kod nas se ispostavilo da je scenario koji se odigrava pred našim očima punih sedam godina gori u svakom mogućem pogledu naspram Tolkinove fiktivne trilogije. Glavni razlog za takav defetistički stav jeste konstatacija da je pomenuto zlo našlo put do svih pojedinaca, običnih građana, iznoseći one najgore osobine na videlo i morfirajući ih u bezrezervnu mržnju prema okolini i svakom drugom pojedincu. Takvo stanje prouzrukuje svakodnevna namrštena lica i zle poglede na svim javnim mestima: gradskom prevozu, samoposlugama, pekarama i nezaobilaznim apotekama. Mnogi govore da je nemaština i besparica glavni razlog za takvo mentalno stanje i egzodus ljudi u beli svet. Načelno i jeste tako, ali trenutno letargiju i bezdušnost kod ljudi i sav novac ovog sveta ne bih mogao da izleči. Stvoren je osećaj potpunog beznađa i samosažaljenja kod ljudi, koji je prouzrokovao ne samo nedostatak potrebe za bilo kakvim kulturnim manifestacijama, hobijima, optimističnim planovima, već je počeo da stvara vindiktivne vidove mržnje poput odbijanja bacanja smeća u obližnji kontejner. Nažalost, ukoliko se kao nacija ne trgnemo početkom druge decenije ovog 21. veka, preti nam još mračnije doba u kojem ćemo dočekati početak 31. veka.
Subota, 31. avgust 2019. godine
Konfuzija (confusion, lat.) je pojam latinskog porekla, nastao od latinske reči confuses i glagola confudere, što u prevodu znači – zbrka, pomešanost, nered i slično. Ovaj pojam predstavlja sinonim za određeno nejasno ponašanje, odnosno, zbunjeno i konfuzno ponašanje.
To be continued…
Autor je poslednji borac za očuvanje muzičkog žanra protiv koga u našoj zemlji postoji otvoreni antagonizam
