Nedelja, 10. april 2022. godine
Kasno sam ustala, što je navika koja će biti uskoro iskorenjena. Ceo dan mi prolazi u odmaranju i pravljenju planova za narednu nedelju. Dan je proleteo, kao i svaka nedelja, uvek brže od ostalih dana. Nisam brojala, ali sam sigurno par sati provela tražeći na internetu kolica za pijacu. Ovo je prvi put da ću ih kupiti i smejem se samoj sebi. To sam vezivala za pomoćnika penzionera koji ne žureci vuku za sobom kolica sa pijace. Ali je došao red i na mene da poručim ovaj magični izum. Nema šanse da iz Maxija vučem veliku torbu punu vode i hrane. Došao je kraj tome. Uz mog magičnog pomoćnika, gospodski ću da vučem svoje namirnice. Sada kada razmislim, mislim da nikada nisam videla „mlađe” ljude sa tim kolicima. Šteta, baš je korisan predmet. Moraju da budu teget boje, kao i većina stvari koje posedujem.
Ponedeljak, 11. april 2022. godine
Moja skorašnja odluka da radnom nedeljom ustajem u 6 kreće od danas. Lepo sam pročitala da poprilično lako naš mozak i telo možemo istrenirati svakodnevnim ustajanjem u isto vreme. Nadam se da će to biti i slučaj kod mene. Nisam jedina koja je poranila, jer zajedno sa mojim buđenjem majstori dolaze i zgrada preko puta mene kreće s gradnjom. Svakodnevno lupanje mora da je neki izazov. Ili kazna. Nije dovoljno što čujem komsije kada svakog puta jače lupe tušem dok se kupaju, kao i neprekidno renoviranje verovatno svakog stana u zgradi. Ponovo pomislim u sebi koliko su ljudi koji žive u kućama srećni. Ili, ako nisu srećni, mora da su u miru. Danas je na redu generalno spremanje stana. Iznova me začudi sposobnost prašine da se tako lako nakupi svuda. Sada kada je krenulo cvetanje, krenula je i moja alergija. Lekovi specijalno ne pomažu. Bolje je da pređem na neko „prirodno” rešenje.
Utorak, 12. april 2022. godine
Iako nisam ljubitelj sunčanog i „lepog vremena” ove godine je u meni probudilo želju da sredim sve nedovršene stvari. Dalo mi je motivaciju, koja mi je čini mi se baš dugi period nedostajala. Drugi mi je dan generalnog čišćenja stana pa sam se bacila na posao što pre. Shvatam da sam i dalje zaljubljena u čuveni „minimalizam”. Nije laž kada kažu da boje utiču na raspoloženje osobe, i shvatam da sve više težim da oko sebe imam sivu i golubije plavu boju. Pogotovo u smislu nameštaja. Što manje suvišnih predmeta imam oko sebe, brže mogu da spremim, što je još jedna odlična korist ovog načina života. Obožavam da iznova i iznova izbacujem suvišne stvari, garderobu i predmete. Sam proces čišćenja deluje na mene opuštajuće, naravno kada se nateram da sve sredim od A do Š.
Sreda, 13. april 2022. godine
Ovo vođenje dnevnika je zaista došlo u pravom trenutku. Upala mišića je tu, što mi govori da je pravi trenutak da se posvetim nekom vežbanju što odugovlačim baš baš dugo. Umor me je stigao, iako, gledajući mlade mame po jutjubu, ili čak devojke mojih godina, uvek imam utisak da obave mnogo više od mene u toku dana, ili da su bolje organizovane.
Dan provodim lenja, gledajući po milioniti put seriju Sluškinjina priča, čekajući tako da izađe naredna sezona. Pročitala sam i knjigu, ali čini mi se da je ovo prvi put da mi se serija neuporedivo više dopala nego knjiga. Neuspešno sam je hvalila i „terala” drugarice da je gledaju. Možda uspem barem ovde nekoga da zainteresujem za nju.
Četvrtak, 14. april 2022. godine
Izgleda da nema bežanja ove nedelje od suočavanja sa sobom. Došao je na red ozbiljno razrađivanje plana oko mog čuvenog studiranja. Dogovorila sam se sa sobom da do sledeće jeseni moram da završim ono što sam započela, i to započela iz najveće ljubavi na svetu prema turskom jeziku. Mnogo se stvari izdešavalo u periodu kada sam mislila da ću se slikati sa diplomom ispred fakulteta, srećna i ponosna, kao što sam to viđala na slikama mojih prijatelja. Taj dan se nije desio još, a večito ubeđujem sebe da se neću kriviti zbog toga, nego da mi fokus bude u planu prilagođenom meni. Setila sam se reči moje prijateljice koja je rekla: „Da je trebalo tada, desilo bi se”. I zaista ima velikog smisla. Ponekad ozbiljno verujem u onu čuvenu „ko zna zašto je to dobro”. A nekada mi ta izreka zvuči kao laganje sebe i lažna uteha. Ali, možda je to deo nekog većeg plana… Svakako osoba koja je ponosno uzela index kao budući student, i osoba koja ga sada završava su dve najrazličitije devojke ikada. Pauza od studiranja me je promenila, ali ljubav prema jeziku ostala je ista. Najviše me raduje što ovu trku trčim sa dve „koleginice” za koje sam presrećna što ih imam u životu. Uzbuđena sam što ćemo opet piti kafu nakon ispita, i zajedno ići ka starom cilju.
Pišući o ovome, vraća mi se osmeh na lice, i iako sam baš dugo negativno gledala na celu ovu situaciju, shvatam da je sigurno bilo preuveličano. Što više nešto odlaže čovek, ili izbegava, sve veći otpor i strah se rađaju. Shvatam da je sve, ali baš sve do mene, i mog pogleda na to. Ako kažem mogu – u pravu sam. Ako kažem ne mogu – takođe sam u pravu.
Petak, 15. april 2022. godine
Nevoljno gledajući na današnje obaveze krenula sam do grada. Psihički se pripremila na red u pošti, kao i na sitnice koje uvek fale i treba da se kupe za kuću. Dan je proleteo u takoreći nebitnim stvarima. Ostatak dana sam provela spremajući veliki ispit do kasno u noć. Kasnije noću, ekipa momaka i devojaka se okupila u parkiću ispred moje zgrade. Puštali su muziku, glasno se smejali i uživali u petku noću. Iskreno sam im pozavidela, dok sam ja obnavljala suvoparnu gramatiku iznova i iznova. Setila sam se gimnazijskih dana, i neizostavnih izlazaka sa drugaricama. Silno sam poželala da je danas jedan od onih vikenda gde je samo važno da se zabavimo i gde ne postoje obaveze. Osetila sam se starija nego što jesam. Verovatno je to samo moj neki osećaj, ili sam konačno ozbiljno shvatila ovaj ispit koji odlažem u nedogled. Vraćam se njemu, dok i dalje čujem muziku koja se ori sa njihovog telefona.
Subota, 16. april 2022. godine
Subota je moj omiljeni dan još otkako sam bila mala. Nedelju nikada nisam volela jer me je asocirala na užurbanost i pripremu za čuveni ponedeljak, domaće zadatke, kao i rani odlazak u krevet. Dan sam provela zaista odmarajući se. Toplije vreme je krenulo, tako da sam mogla da sedim na terasi i posmatram park koji je kao preko noći ozeleneo. Kada bi samo vazduh bio čistiji, koliko bi ceo taj doživljaj bio prijatniji. Deca su se igrala u parku i pravila ogromnu buku, ali mi nije smetalo. Razmišljala sam o tome kako ceo život živim u stanu, i kako nikada nisam živela u kući. Otkako je krenuo karantin pre dve godine, javila mi se velika želja da živim u kući. Baš nekako želim da imam dvorište iza gde bih mogla na miru i neometano da provodim slobodno vreme. Osećam da stan počinje malo da me guši, i da mi nedostaje priroda. Ranije nisam toliko davala tome na značaju, ali sada mi tako nekako ishitreno dođe da se preselim. Možda i da ne ponesem ništa sa sobom.
Nastavljam da posmatram miran dan i da pokušam da živim u trenutku bez da nešto planiram i zapisujem. Gledajući decu, znam da mogu mnogo da naučim od njih. Zaista žive u trenutku, jureći se po igralištu, slobodni i srećni. Nedostaju mi ti dani baš mnogo.
Autorka je studentkinja turskog jezika na Filološkom fakultetu, zaljubljenik u filmove i serije, novopečeni minimalista
