Nedelja, 29. novembar 2020. godine
Hmm, već je 23:41 i ja sam upravo završila video poziv sa mojom drugaricom Jovanom koja je na studijama u Nemačkoj. Nakon svakog našeg razgovora ona mi nedostaje sve više, nismo se videle već godinu dana… Korona je poremetila sve naše planove ove godine pa što ne bi poremetila i njen dolazak. Ali ne želim da sebe bedačim na kraju ovako interesantnog dana. Jutros sam poprilično kasno ustala jer sam učila skoro cele noći. Došao je period kada noći provodim nad knjigom umesto na nekoj dobroj žurci. Mada, verujem da će se nekad sve ove neprospavane noći isplatiti pa se ni ne žalim. Što bi stari Rimljani rekli Non scholae, sed vitae discimus – Ne učimo za školu već za život. Nakon ručka sam otišla do tržnog centra da iskoristim poslednji dan nedelje popusta i kupim neke stvari za sobu jer je istoj sledio potpuni razmeštaj. Čak sam srela i neko društvo i pao je super dogovor za druženje narednih dana. To me je mnogo obradovalo jer me hvata panika kada sam kod kuće duže od dva dana. Ne volim samoću i poprilično sam ekstrovertna. Kada sam se vratila kući pustila sam Queen greatest hits i nakon par sati moja soba je bila neprepoznatljiva. Doduše uz malo bakine pomoći. Nekako se mislim, kada već ne mogu da sredim haos u glavi barem mogu u sobi. Uspela sam i da završim sa čitanjem knjige Zapisi iz podzemlja. Ali sada je već prošla ponoć a mene čeka lekcija o promeni subjekata u obligaciji. Biće ovo duga noć.
Ponedeljak, 30. novembar 2020. godine
Noćas sam baš loše spavala. Dugo sam učila a kada sam legla, po običaju su počele mi naviru neke loše misli. Nakon ustajanja sam otvorila prozor i samo sam posmatrala ulicu. Napolju je previše hladno, previše tmurno, dan mi deluje mrtav. Ceo dan sam razmišljala o promenama. Želim neku promenu. Treba mi neka promena. Možda nova boja kose ili samo neki zeleni ili roze ombre, nova tetovaža (mama i tata, molim vas dozvolite još jednu!) ili još jedna u nizu minđuša na ušima… Kapiram da promene svima prijaju. Ja sam u poslednjih nekoliko godina dva puta promenila prebivalište i x puta promenila boju kose i uvek sam se mnogo dobro osećala nakon toga. Pre izvesnog vremena zapala sam u emotivnu krizu i želela da promenim fakultet. Na svu sreću ljudi oko mene su mi objasnili da je to samo proizvod moje histerije i pada na ispitu. Znam da nisam jedina koja je prošla kroz to. Debelo bih se pokajala da sam to uradila, a i ne znam kud bih onda? Šta bih onda? Nije da ne volim svoj fakultet.
Izašla sam da prošetam sa drugaricom, trebalo mi je malo vazduha, ceo dan sam učila i čistila kuću. Dok smo tako sedele stigla mi je lančana poruka od jedne starije rođake, i tu smo se zapitale da li još uvek ima ljudi koji veruju u to?! Da li to predstavlja neku nadu u ovim vremenima? Ali onda smo shvatile da se nas apsolutno ne tiče da li neko veruje u to i zato šalje ili eto, fore radi. Niti nas zanimaju njihovi životi, imamo mi dosta muka sa našima… Podelile smo limenku Banjalučkog piva koju mi je dao drugaricin brat. Dopalo nam se.
Utorak, 1. decembar 2020. godine
Od jutros sam provela četiri sata nad knjigom da bih izvukla sve bitne pojmove i reči koje će mi trebati sutra za predavanje, pa sam još to i učila tako da me je baš izmorilo. Posle podne sam išla do grada da se konačno učlanim u Gradsku biblioteku. Volim knjige i volim da čitam, na žalost do završetka ispitnih rokova moraću malo sebi to da uskratim jer klasici svetske književnosti definitivno ne spadaju u gradivo koje se uči na mom fakultetu.
U međuvremenu kako listam Instagram vidim previše objava poput Welcome december, New year is coming i sličnih citata. Nisam uopšte euforična povodom dolaska praznika, previše buke i cimanja oko nečega što se završi za dva dana. I ova godina je stvarno bila iz fazona sve se desilo iako se ništa ne dešava, ali mi je uzela jednu jako važnu osobu. Valjda zato i ne želim da slavim praznike ove godine.
Ostatak dana sam provela sa svojom sestrom u neobaveznom blejanju. Baš volim kad imamo vremena da budemo zajedno. Najviše na svetu volim tog malog stvora. Provele smo malo vremena i sa bakom slušajući priče iz mladosti i impresije o novoj seriji koju prati.
Sada bih trebalo da legnem da spavam. Iako znam da je to nemoguća misija ali sutra ustajem rano.
Sreda, 2. decembar 2020. godine
Mrzim jutra. Mrzim zvuk alarma. Uopšte nisam jutarnja osoba. U ranim časovima i disanje i treptanje za mene predstavlja napor. Lakše mi je da ostanem budna do osam ujutro nego da tada ustanem, ali morala sam da idem na fakultet. Iako je većina profesora svoju nastavu prebacila na online, moj profesor nije jedan od njih, tako da sam ja danas bila na višečasovnom predavanju. Lično mi to ne predstavlja problem jer voli da blejim sa ekipom s fakulteta. Danas smo dobili temu o kojoj ćemo voditi javnu debatu sledećeg časa i rekao je da ako se stanje ne pogorša vodiće nas krajem decembra na Zlatibor. Nakon toga sam uspela da se vidim sa drugaricama, nismo se baš dugo videle. Jednu od njih nisam videla čak osam meseci. Dugo smo se grlile. Taj dan kada su proglasili vanredno stanje razišle smo se kao da ćemo se videti nakon nedelju dana, a nismo ni slutile kakav period sledi i šta će se sve izdešavati. Zamolili su nas da napustimo lokal u 18h zbog zatvaranja, ali nema veze, dogovorile smo druženje za vikend. Posle sam prošetala sama do kuće, prijala mi je šetnja da mi se malo slegnu neke stvari. Dok sam šetala slušala sam Lanu Del Rey i razmišljala koliko bi bilo lepo da se iznad mene nadvije Van Goghovo Zvezdano nebo.
Uveče sam iz nekog razloga čačkala po bakinom ormaru i našla teget mantil iz njene mladosti. Lepo mi stoji. Mislim da ću ga nositi na proleće.
Četvrtak, 3. decembar 2020. godine
Opet sam učila do kasno, oduvek mi je koncentracija bila bolja noću. Jutros sam morala da izvadim krv. A danas konačno i radim. Ove nedelje imam puno obaveza tako da mi odgovara da radim samo danas. Promoterka sam za jednu humanitarnu organizaciju. Na svu sreću mogu sama da odlučim koliko dana i kojim danima u nedelji ću raditi. Tržni centar u kojem sam danas bila je bio neobično prazan za ovo doba godine. Par njih je stalo da popriča sa nama. Želeli su da pomognu. Posle toga sam odmah otišla kući. Ionako se sve zatvorilo. Dok sam se vraćala, posmatrala sam sve one izloge zatvorenih lokala i ljude sa maskama na licu, počinjem da shvatam koliko nas ovo sve ograničava i otuđuje. Kao da dobijamo sve, ali samo na kašičicu. Možda je to samo moj subjektivni osećaj, ali plašim se da ponovo ne budemo zatvoreni kao ptičice u kavezu. Previše je tenzije oko nas, nedostaje mi sloboda.
Kad sam došla kući malo sam čitala. Primetila sam da me sve više bole oči, moraću da proverim dioptriju.
Petak, 4. decembar 2020. godine
Jutros mi se nije izlazilo iz kreveta, bila sam tako lepo ušuškana i ugrejana. Počela sam da se pokrivam nekim jorganom od sto kila, baka kaže da se to zove dunja. Ja prvi put čujem za taj naziv, čula sam za voće dunju, za ime Dunja, ali za ovo još nisam… Mada, meni je važno samo da je udobno i toplo.
Druga polovina je bila namenjena učenju i gledanju crno-belog filma 12 Angry Man, gde jedan član porote treba da ubedi ostalih jedanaest kako moraju da oslobode momka koji je opravdano osumnjičen za ubistvo oca. Trebalo mi je dosta vremena da sagledam sve činjenice kako bi u ponedeljak mogla da učestvujem u debati na fakultetu. Mnogo mi je čudno što danas nemam ni jednu obavezu izvan kuće. Obično svaki dan negde idem ili se sa nekim vidim.
Uveče sam pričala sa drugaricom preko video poziva. Ona studira u Slovačkoj, trebalo bi da dođe krajem meseca. Radujem se tome.
Subota, 5. decembar 2020. godine
Jutros mi je drugarica rekla da ima upalu pluća, mnogo sam se zabrinula. Ne mogu da joj pomognem a volela bih. Ona je mnogo dobra devojka. Pozvaću je kasnije.
Sestra je pustila muziku i pravi kolače. Zamirisala je celu kuću. Zna da ne bi trebalo da pušta glasno muziku da mi ne bi ometala i ovako poljuljanu koncentraciju dok učim. Poštuje taj dogovor. Posle podne kada završim sa učenjem, počeću da čitam knjigu Frankenštajn ili novi Prometej.
Nedostaju mi izlasci. Uveče idem kod Milice. Možda ćemo gledati neki film ili igrati karte.
Autorka ima zelene oči i jedva čeka leto
