Nedelja, 18. april 2021. godine
U 7:20 me budi moj mali dečak. Prstom pokazuje na vrata, kao tajni znak. Tišina, svi spavaju, i on to poštuje. Tiho se spuštamo dole, nas dvoje smo jutarnji tipovi. Doručkujemo. Bez doručka dan ne počinjem. Pa dobro, može i bez sunca i lepog vremena, mada krajnje je vreme da pukne proleće! Osećaj udobnosti i lakoće, idemooo u novi dan! Velika devojčica i Dušan spavaju.
Svašta danas imamo na repertoaru: pijaca, nabavka, trening, domaći zadaci, crtanje, spremanje stana…
Činjenica da sutra kreće radna nedelja unosi nervozu. Kao da mi uvek treba još jedan dan da se odmorim i pozavršavam sve sto mislim da treba. Svakodnevnica melje, vreme leti. Moraš da smisliš nešto da svaki dan bude bar malo drugačiji.
U 22 časa: Potpuni pečat vikendu daje porodica na okupu, porodični ručak, oblaci i kiša, i epidemiološka situacija koja je sada nepovoljna, ali mere popuštaju, šta god to značilo. Kaže Dušan da „Utisak nedelje” nije zablistao. On to prati, ja u prolazu pa šta čujem. Nekako više ništa od vesti na kraju nedelje ne može da te iznenadi.
Ponedeljak, 19. april 2021. godine
U 6 časova otvaram oči, ne pada kiša, biće lep dan! Danas je tatin rođendan, koji ćemo proslaviti čim se vratim kući sa posla. Jutarnja gužva, sve se rutinski izvršava, redom budim ukućane (svako ima svoje vreme), zna se kad ko ustaje, doručak, oblačenje i off we go! Bake i deke nam puno pomažu, čuvaju decu dok se mi ne vratimo sa posla, i zato im beskrajno hvala. Mislim da tu nesebičnost i dobrotu baka i deka najviše osećaju deca ili će to tek shvatiti kad porastu. Pamtiće to čekanje posle škole, preuzimanje iz vrtića, topao ručak i kolač koji baš najviše vole, sve ušuškano i toplo. Tati sam kupila poklon, njemu naravno ništa ne treba, ali za te stvari se konsultujem sa mamom. Nisam se čula sa mojom Dadom, koja je sada tako blizu, ali zbog epidemiološke situacije opet tako deleko. Zvaćemo je danas preko vibera da zajedno proslavimo tatin rođendan.
Od 8 do 16h na poslu gužva, kao ponedeljkom, svi sve hoće danas i odmah, sve je hitno i bitno. Vakcinacija kao neminovna tema se provlači kroz svaki razgovor. Organizacija kolektivne imunizacije u fabrici. Spiskovi sa željama, anketiranje. Toliko informacija u toku dana prođe na poslu preko mejlova, sastanaka, telefonskih poziva, da kad sam kod kuće želim da se potpuno isključim. Nekad me i zvuk mobilnog posle radnog vremena iritira.
U 17:00 B-day party!
Torta, duvanje svećica, želje, pokloni! Organizaciju proslave i čitav protokol po logici stvari vode unuci! Ovekovečen 74. rođendan fotografijama! Dalje jurimo neko na engleski jezik, neko u nabavku. Sa Dadom sam se čula kasnije, već smo bili kod kuće. Do detalja prenela utiske, poslala fotografije i video snimke. Baš mi nedostaje moja Dada. Ja se sve nadam da ćemo u junu da se vidimo. Mora da se otvori svet i nastavi život!
Utorak, 20. april 2021. godine
U 6:00 časova: Čim svane počinju da rade majstori na okolnim gradilištima. Nije da mi je strana građevinska buka od demontaže oplate i oslonaca, rada beton pumpe, dovikivanja majstora, zvuka mašina kad idu u rikverc. Čak ima dana kad ne znam da li sanjam ili sam na poslu. Niču zgrade. To mi je fascinantno. Ko kupuje tolike stanove? Ko su ti silni ljudi? Urbanistički kriminal. Neuklopljeno. O izgledu gradilišta neću ni da pričam, niti o bezbednosti radnika, koji ni šlem ne nose. Katastrofalno prljavo i nedopustivo za centar grada. Sramota za jedan grad kao što je Pančevo!
Radni dan počinje u osam časova. Mada od momenta kad ustanem, počinjem da razmišljam šta sve treba da uradim, pregledam, odgovorim, ispoštujem sve rokove. Rok je najvažnija stvar, važno je predati zadatak u roku. Vole ljudi da zakazuju sastanke, sad preko Skajpa to sve dobija potpuno novu dimenziju. Kad vidim sastanak na kome prisustvuje 25 zaposlenih, od toga njih 20 prespava, šta reći. Kako vreme prolazi postala sam surovi profesionalac, ništa ne primam lično, i fino plivam!
U 16:30 časova stižem kući tek toliko da da se preobujem, presvučem i idemo dalje. Deca čekaju odmorna i željna akcije. Imamo divno dvorište u zgradi, i šaljem ih da se igraju napolju. Uspeću i da ručam!
Danas je mom ujaku i ujni 40 godina braka. Treba znati čuvati ljubav.
Za kraj dana malo geometrije i Sveta oko nas (u moje vreme je to bila Priroda i društvo). Nisam imala da snage da vratim Dnevnik u 19h i vidim ima li nekog novog skandala, šta se dešava u svetu… Obično tada sednem, pijem kafu (da izvučem snagu do kraja dana) i slušam vesti. Ima dana kad i to preskočim, nije da nešto bitno propustim. Dođe mi više kao ritual, razlog da stanem.
Sreda, 21. april 2021. godine
Od septembra prošle godine sam bila redovna na baletu za odrasle. Vratila se svojoj staroj ljubavi, koju sam pošto sam zaigrala tenis ostavila! Ali telo ne zaboravlja pokret koji je naučen, ponavljan, i to me je potpuno fasciniralo. Klasična muzika i ugođaj je potpun. Sad nikako da se vratim u taj ritam, i baš mi nedostaje. Nedostaje i lepo vreme i odlazak na Sportski centar.
Razgovor i druženje preko Skypa sa mojom Dadom i njenim devojčicama. Ona sa njima isključivo na srpskom jeziku, i naravno sve razumeju. Ali opet vidim kako sve slabije pričaju, dugo se nismo videli. Stigao im je paket iz Srbije. O tome vodi računa moja mama, redovno obraduje unuke poklonima. Mama je redovno provodila po nekoliko meseci godišnje sa njima, sada je to izostalo. Kada jezik ne koristiš svakodnevno kroz razgovor, čitanje i pisanje polako ga zaboravljaš. Jedno vreme sam na poslu koristila engleski jezik svakodnevno, službeni dopisi, sastanci. Bila sam potpuno u materiji. Sada sam posle duže vremena na jednom projektu, gde je zvaničan jezik engleski. I fale stručne reči, samo blokada… Sve je stvar treninga.
Četvrtak, 22. april 2021. godine
Prepodnevna smena nikako ne odgovara mojoj devojčici. Teško ustaje, svako jutro ista priča, tiho buđenje, maženje, glasno dozivanje za kraj. Danas ima mnogo obaveza van škole, ali ona je performer i traži akciju na svim poljima. Mi je pratimo, i sve želje ispunjavamo: engleski, hor, ritmička gimnastika (sada mi prebacuje da je to moja ideja), violina, skijanje, klizanje. Od ovog proleća, obećala sam joj tenis. Ona bi i na plivanje. Ja sam dugo trenirala tenis, ali svoju decu puštam da sami biraju. Uvek mi je zanimljivo kad me ljudi pitaju: „Kako to da ne treniraju tenis?” Važno je samo da neki vid sportske aktivnosti postoji u kontinuitetu.
Danas na poslu organizovana obuka preko Skypa. Prija da se izađe iz svakodnevne rutine na poslu. Učenje. Kompetencije. Učinak. Najviše volim ankete posle obuke. Da li ste nakon obuke (čitaj: od jednog radnog dana) stekli nove veštine i kompetencije koje možete primeniti koliko već sutra na poslu?
Sutra devojčica ima interni čas violine. Danas treba da izabere dve pesmice. A moj dečak prošao testiranje za prvi razred, što bi on rekao: „Pustili me u školu!”
Večernja organizacija sutrašnjeg dana je ključna stvar kod mene. Ko šta radi, oblači, kad je koja obaveza. I da, obećala sam da ću probati voćni šejk koji sprema moja devojčica.
Moja deca imaju neverovatnu potrebu da vreme koje prethodi odlasku na spavanje (večera i kupanje) pretvore u agoniju. Sve traje i nema kraja. Svako bi nešto još da kaže, svira se violina (samo čekam da se požale komšije), rade se jako važne stvari kao što je spremanje stolova, knjiga, rezanje bojica…
Petak, 23. april 2021. godine
Mi obožavamo petak poslepodne. Početak vikenda, vreme kada smo svi kod kuće, zajedno. Danas je bila akcija nabavke žica za violinu. Dušan i ja nismo iz te priče, ne znamo ništa o žicama! Elem, tih koje treba da kupimo nema. Danas smo uspeli da probudimo sve žive iz te branše, ali žica nema. Interni čas na starim žicama. Preživećemo.
Pričamo o zdravoj ishrani. Zaista se trudimo da nam deca jedu zdravo, koliko je to moguće u ovo vreme. Pijaca je zakon, voće, povrće. Ponavljam priču svaki dan u nadi da im to ostaje negde u podsvesti.
Radujem se sutrašnjem danu. Planiramo obilazak Fruške gore i posetu mojoj sestri od tetke koja tamo živi.
Subota, 24. april 2021. godine
Svaki dan nova kombinacija. Zbog solfeđa i takmičenja iz ritmičke gimnastike devojčica ostaje u Pančevu kod moje mame. Njih dve prave plan šta danas rade. Mi se pakujemo i pravac Fruška gora. Promena vizure, kad iz ravnice uđeš u brdovite predele. Čoveče, penjemo se na 500 metara nadmorske visine. Lep dan se smeši. Sunce. Arhitektura šarenolika. Većim delom neuklopiva sa okolinom. Ali, ko te pita, važno da je veliko, da se vidi. Moja sestra živi na rubu Nacionalnog parka, drugi svet. Cvrkut ptica. Sve sami napravili, skrojili po svojoj meri. Uklopljeno u okolinu. Doći ćemo ponovo!
Za kraj obilazak Sremskih Karlovaca, šetnja, razmišljanja na temu da je upravo ovde trebalo da bude smešten Univerzitet kampus (mislimo na Novosadski). Lazareva subota, Vrbica. Dečak koji spava u kolima i zvuk zvončića koji nas je pratio do kuće.
Autorka je mama, Dušanova ljubav, inženjer, zaljubljenik u zdravu hranu, skijanje&planine, more
