Nedelja, 3. oktobar 2021. godine
Alarm je zvonio u 3:20. Ne ustajem svakog jutra ovako rano, mada bi možda trebalo. U ovo doba dana čovek može da dobije nekoliko sati neprikosnovenog mira, za koji je uskraćen kad se ceo svet probudi. U 4:00 me je čekao taksi naručen prethodnog dana. Vožnja do aerodroma Wien Schwechat je trajala oko pola sata. Svi pokušaji započinjanja razgovora o svetskim ekonomskim zaverama njih protiv nas su završavali neuspešno u startu jer sam ja odgovarao veoma škrto, pokušavajući da se koncentrišem na to da ostanem budan. Prvi put letim otkako je počeo ovaj haos. Prija mi, mada ne osećam neko posebno ushićenje. Sve je isto kao i inače, osim što sad ne vidim lica ljudi. Avion za Amsterdam je poleteo i sleteo na vreme. Uvek kad mogu, uzmem sedište do prozora, da bih mogao da gledam dole. Tako i ovaj put, s tim što sad nisam mogao da vidim ništa osim sivila. Čitava Zapadna Evropa je pod jednim ogromnim oblakom. Let za Aalborg je takođe počeo i završio se na vreme. Za ovaj relativno mali grad na severu Danske pre tri godine nisam ni znao da postoji, a sad sam, eto, već treći put u njemu. Prva dva puta sam bio na Guitar N.E.R.D. seminaru, a za ovu priliku me Kwella, jedan od profesora sa konzervatorijuma, takođe gitarista, pozvao na nekoliko dana. Planirano je da održim nekoliko predavanja (ovo zvuči veoma ozbiljno, ali u suštini će to biti manje više časovi gitare), a i trebalo bi da imamo dva koncerta.
Uzeo sam autobus do grada. Niko ne nosi masku! U početku mi je bilo neobično, ali brzo sam se navikao. U Danskoj su skoro sve mere ukinute, što mi je potvrdila i recepcionerka u hotelu. Oni su svoju slobodu skupo platili: 75% vakcinisanih. Pitam se da li će i drugi narodi biti spremni da podnesu takvu žrtvu. U svakom slučaju, lepo je opet ući u zatvorenu prostoriju bez pokrivanja nosa i usta.
Malo sam prošetao gradom. Centar mi je već relativno poznat i osećam se u njemu skoro kao domaći. Postao mi je drag ovaj grad. Lepe zgrade, tipične za ovaj deo sveta, ali neobične za mene. Aalborg je na moru, mada to more ovde izgleda kao reka. Pada kiša, ali ovde niko ne nosi kišobran. Nisam hteo da budem upadljiv pa ga ni ja nisam raširio. Kad sam shvatio da su oni ipak potomci Vikinga, a ja samo Lala/Slavonac, stavio sam makar kapu na glavu, da se ne prehladim. Bojim se da neće da me puste nazad kući ako imam simptome prehlade.
Popodne sam odspavao, nadoknadio propušteno od jutros. Predveče prošetao još malo, kiša još nije prestala.
Ponedeljak, 4. oktobar 2021. godine
Oko 9 sam došao na konzervatorijum da uzmem gitaru. Dočekao me jedan student pošto Kwella još nije stigao u grad. Konzervatorijum se inače nalazi na samom keju, u zgradi u kojoj su takođe univerzitet i simfonijski orkestar. Nisam video preterano mnogo muzičkih škola iznutra, ali ova je definitivno jedna od najboljih i najmodernije opremljenih. Izabrao sam gitaru i vratio se u hotel. Nakon jedno sat vremena ponovo sam se vratio u školu da provežbam repertoar za koncert. Sviraćemo Kwelline i moje kompozicije. Malo iza podne sam se sreo sa Kwellom, otišli smo na ručak, ćaskali, a o čemu drugom nego o gitarama i gitaristima. Nakon toga smo otišli u Centar za istoriju danskog džeza, gde ćemo održimo koncert. Vrlo simpatično mesto sa ogromnom količinom ploča, CD-ova i knjiga. Prvo smo nas dvojica prosvirali sve stvari, a potom su nam se pridružili basista i bubnjar. Kad je završila proba, već sam bio spreman za krevet od umora.
Svirka je počela malo posle 19:30. Što se džez koncerata tiče, ja smatram da su uspeli kad je u publici više ljudi nego u bendu. Mogu da kažem da je ova svirka bila uspešna. Koliko uspešna, ne želim da kvantifikujem. Mi smo, čini mi se, dobro svirali. Čak i da nismo, bilo je zabavno.
Utorak, 5. oktobar 2021. godine
Dan sam započeo prijatnom šetnjom do škole pored morereke.
U 10 su krenula predavanja. Prva na redu je bila devojka na master studijama za harfu. Iz Nemačke je, ovde će biti godinu dana, u programu Erasmus razmene studenata. Šta ja znam o harfi? Ništa. Nisam nikad dao čas nekoj harfistkinji, nisam ni imao pojma šta bismo mogli da radimo. Objasnila mi je kako instrument funkcioniše i odsvirala mi bluz kompoziciju sa varijacijama, napisanu za harfu. Ona je studirala klasiku, a džezom je tek nedavno počela da se bavi. Pričali smo o mogućnostima za improvizaciju preko bluz forme u džez kontekstu.
Sledeća je bila kontrabasistkinja iz Rusije koja studira u Nürnberg-u, a ovde je, takođe preko Erasmusa, na godinu dana. Svirali smo Have You Met Miss Jones, poznati džez standard.
Zatim je stigao Italijan, Erasmus student. Tada sam se već zapitao da li ova škola ima i vlastite studente ili svi dođu sa strane na godinu dana. Ispostavilo se da ima, ostala trojica su bili lokalci. Jedan od njih je veoma mlad, dvadeset i nešto, a već svira kao odrastao. Svaka generacija, kad malo ostari, kaže kako klinci danas razvaljuju kako sviraju. To važi i za ovu moju, malo ostarelu.
Nakon predavanja sam se vratio u hotel da malo odmorim. Volim da šetam ulicama ovog grada i posmatram ljude. Ovde su čak i muškarci lepi, a o ženama da ne govorim. Svi odišu nekim spokojom, kao da im je u životu sve potaman. I bogati i lepi i pametni. Nadam se da im barem nešto fali, jer bi u suprotnom to bilo strašno nepravedno prema nama ostalima. Možda nisu zdravi? Ne izgledaju nezdravo, mada se nezdravo hrane. Čovek bi očekivao da, pošto žive na moru, konzumiraju ribu i morske plodove. Međutim, oni se ponašaju kao da su nasred Panonije. Svinja, krava, krava, svinja. Viršle i burgeri. Na jednom trgu sam nabrojao pet, šest burger restorana. Jedan od njih sam posetio i probao neki fensi burger. Nije bio loš, ali meni, kao, pretpostavljam, i većini pripadnika mog naroda, kod burgera smeta to što nije pljeskavica.
Oko 5 popodne sam krenuo sa Kwellom za Aarhus, grad koji leži stotinjak kilometara južno od Aalborg-a. Grad na pravom moru, otvorenom. Svirali smo u klubu koji se nalazi veoma blizu mora. Od istog sam video samo lučki kran, izdaleka.
Ovaj put je svirka zaista bila uspešna, i po mojim, i po realnim standardima. Klub je bio pun, i publici se, makar po reakcijama, svidela muzika. I mi smo uživali dok smo svirali. Otprilike na sredini drugog seta, u klub su ušetala dvojica mladića u radničkim uniformama, pravo sa gradilišta. Obuzelo me čuđenje i ushićenje jer nikad nisam doživeo da radnici svraćaju u džez klub. Ovo ne kažem ni najmanje sa stanovišta elitizma ili neke slične budalaštine. Baš naprotiv, izuzetno sam srećan što su svratili, i voleo bih kada bi se takve stvari češće dešavale. Tada ne bih imao osećaj da sviramo samo za kolege muzičare, studente filozofije, i malobrojne zaluđenike koji poseduju kompletnu diskografiju Miles Davis-a na vinilu. Momci su naručili svoje pivo, pomno nas slušali, uspostavljali kontakt očima, bodrili aplauzima. Kad su popili pivo, izašli su, srdačno nas pozdravljajući. Posle sam pričao sa Kwellom o njima, rekao mi je da je i u Danskoj takva situacija neuobičajena. Svejedno, što se mene i moje statistike tiče, bauštelci u Danskoj dolaze na minimum 50% džez svirki.
U Aalborg smo se vratili malo pre ponoći. Preumoran i prepun utisaka, pao sam u krevet.
Sreda, 6. oktobar 2021. godine
Drugi dan predavanja započeo sam sa basistom i bubnjarom. Obojica prvi semestar, obojica sviraju odlično. Mladi, ludi i brzi. I u prstima i u glavi. Svirali smo nekoliko džez standarda kao i jednu kompoziciju bubnjara, koju smo potom analizirali. Ima jedan vic koji kaže da su najbolji prijatelji muzičara bubnjari. Objašnjenje za one koji nemaju iskustva sa muzičarskim vicevima: generalno se smatra da bubnjari ne znaju ništa o notama, melodiji i harmoniji. Na ovog mladića taj vic definitivno nije primenljiv. Pored bubnjeva, ume veoma dobro da svira i klavir.
Sledeća tri časa sam proveo sa pijanistom, basistom i gitaristom. Nalaze se na različitim sviračkim nivoima i interesuju ih različiti muzički pravci, ali sva trojica su prilično motivisani.
Naposletku sam imao grupni čas kompozicije. Neke studente sam već upoznao u toku ova dva dana, neke sam video prvi put. Pošto nije bilo vremena za neko ozbiljnije predavanje (a, istini za volju, nisam ništa ni spremio), slušali smo neke moje kompozicije i ukratko ih analizirali. Stekao sam utisak da im je bilo zanimljivo. Meni je svakako bilo zanimljivo da čujem neke svoje snimke koje godinama nisam čuo. Kod preslušavanja svojih starih snimaka uvek imam osećaj kao da sam zagrizao slatko-kiselu jabuku. S jedne strane postoje detalji na koje sam ponosan i za koje se pitam kako sam umeo da napišem i odsviram tako, a nekih drugih detalja se prilično postidim i pitam se kako sam samo mogao da ostavim tako. Na kraju časa sam im podelio sve CD-ove koje sam poneo sa sobom, u nadi da ću ih prodati na svirkama. Ponekad mi je vlastita naivnost prilično simpatična.
I tako se i ovo moje gostovanje na Det Jyske Musikkonservatorium-u, koje je omogućeno Erasmus programom (pored studentskih programa razmene, postoje i programi razmene za profesore, a pošto ja predajem na JAM MUSIC LAB Private University Vienna, imam pravo da učestvujem), završilo. Nakon svega ostaje nekoliko novih poznanstava, usudio bih se reći jedno novo prijateljstvo, prijatan osećaj i lepe uspomene.
Ostao sam još malo u školi i vežbao gitaru. Još uvek vežbam vrlo rado, iako to možda nije baš uobičajeno za moje godine. Muzika i gitara me i dalje ispunjavaju, uzbuđuju i usrećuju. Znam da zvuči pomalo klinački (ovo je idealna prilika za još jedan vic: mali Perica je izjavio da želi da postane muzičar kad odraste, na šta mu je mama odgovorila da ne može i jedno i drugo), ali ja drugačije niti umem niti želim da zamislim.
Veče sam proveo u hotelu, sređujući utiske, pišući dnevnik, prateći novonastalu političku situaciju u Austriji (kancelar je osumnjičen za proneveru državnog novca, korupciju, lažiranje rezultata ispitivanja javnog mnjenja, zvuči poznato, zar ne?), i pričajući sa mojim devojkama. Strašno mi nedostaju moje devojke, jedva čekam da ih vidim i zagrlim. Sutra idem kući pa će biti vremena i za to.
Četvrtak, 7. oktobar 2021. godine
Već oko 9:30 sam krenuo na aerodrom jer treba stići bar dva sata pre poletanja aviona. Možda to važi za velike aerodrome, ali za ovaj alborški definitivno ne. Prošao sam sve kontrole za otprilike pet minuta i našao mirno mesto da sačekam avion. Ovoga puta je nebo bilo malo prijateljskije raspoloženo, tj. nije bilo potpuno prekriveno oblacima. Uspeo sam čak da vidim i more! Konačno. U Amsterdamu sam čekao oko sat vremena. Povratak u Beč je značio i povratak u realnost. Na izlazu mi je vojnik (!) pregledao pasoš i potvrdu o vakcinaciji. Pod FFP-2 maskom, naravno. Istovremeno se čipovani Danci šepure demaskirani po robnim kućama. Budale!
Obožavam ovaj grad i srećan sam što živim u njemu već šesnaest godina. Za mene nema lepšeg i boljeg na svetu. Pun je kontradikcija; moderan, a spor, socijalan, a bogat, mrzi promene, a prati trendove. Bečlije, sa svojim smislom za crni humor i prepotentnim dijalektom, posebno su mi dragi.
Susret sa mojom trogodišnjom ćerkom Emilijom je bio veoma emotivan. Još u hodniku zgrade, kad me čula, vrisnula je od ushićenja i pojurila mi u zagrljaj. Ja sam se, naravno, istopio kao sladoled, iako je bilo oko 13 stepeni. Ostatak večeri smo proveli igrajući se i otvarajući poklone koje sam kupio njoj i njenoj mami, tj. mojoj ženi, Emanueli. Lepo je biti kod kuće!
Petak, 8. oktobar 2021. godine
Pošto smo svi legli kasnije nego uobičajeno, ustajanje i spremanje za obdanište je bilo prilično problematično. Ipak, nekako smo uspeli da zakasnimo „samo” deset minuta. Kćer nam je krenula u vrtić u septembru, pre toga je bila kod tzv. „dnevne majke”, žene koja čuva do petoro dece u svom stanu. Još uvek je u fazi navikavanja na vrtić pa ni rastanak nije baš išao kako treba. Ipak, nekako smo oboje uspeli bez suza.
Ubrzo sam krenuo za Brunn am Gebirge, gradić u neposrednoj blizini Beča, gde radim u muzičkoj školi. Imali smo nastavničku sednicu, razgovarali o planiranim koncertima i ansamblima za tekuću školsku godinu. Dok vozim tamo, razmišljam o predstojećim nedeljama gde ću, pored regularne nastave, morati da nadoknadim i onu propuštenu zbog puta. Kad sam bio mali, uvek sam maštao da ću, kad se jednom oslobodim škole, raditi dva dana, a odmarati pet. Nisam uspeo ni u jednom ni u drugom: škole ne da se nisam oslobodio nego imam dve, a moram da radim tri dana. Dva od tri dana predajem skoro dvanaest sati. Mogao bih da podelim te sate na više dana, ali draže mi je da ostatak nedelje imam za druge stvari.
Popodne sam pokupio kćer iz vrtića. Otišli smo u Türkenschanzpark, naš omiljeni parkić, u kraju gde živimo. U njemu se nalaze čak tri igrališta za decu pa nikad nije dosadno. Pored toga ima i nekoliko malih jezera, jedan veštački vodopad, restoran, pruga lokalnog voza, puno manjih i većih livada, kao i nekoliko terena za grupne sportove.
Subota, 9. oktobar 2021. godine
Prvi dan nakon dugo vremena nisam navio sat i spavao do otprilike osam. U deset je došao privatni učenik, Aldo. Iz Italije je, a prvi put je došao u Austriju na muzički workshop koji sam organizovao letos. Nekoliko meseci nakon toga je odlučio da dođe ovde na neko vreme. Pošto je po profesiji programer, može da radi preko interneta. Digitalni nomad, što bi se reklo, zvuči veoma primamljivo. Dok je u Beču, želi da uzme nekoliko časova. Svira veoma lepo, pogotovo uzimajući u obzir to da se muzikom ne bavi profesionalno.
Nakon časa sam sa ćerkom opet otišao u naš omiljeni parkić. Posle ručka smo se još malo igrali, a zatim smo bili u prodavnici da kupimo namirnice za predstojeću nedelju.
Dan se polako privodi kraju i, dok me obuzima miris mini pica, koje se peku u rerni, završavam polako ovaj dnevnik, ispravljam greške i radujem se obilnoj večeri.
Autor je nostalgični verovatelj u budućnost
