Nedelja, 9. avgust 2020. godine
Po prirodi sam ranoranilac, čak imam i blagi zazor od noći, osećam kao da tu ne pripadam. Ipak, ovog sparnog nedeljnog jutra se pitam da li je bilo pametno samoinicijativno izabrati rano jutro vikendom kao udarni termin za posao koji trenutno obavljam. Na to pitanje me navodi očigledna činjenica da mi je bio potreban alarm da bih se probudila u 7:00. Ta prva pomisao na izlazak iz kreveta je najteža, zato nastojim da, onako vojnički, što pre iskočim iz istog i odmah „progutam” najveću žabu! Kako godine prolaze, shvatam da je anticipacija gadna stvar, posebno u mom slučaju. Jako lako sklizne u iščekivanje, a neretko i strah od nečega što se nikada nije ili neće destiti. Tako da, to buđenje u 7:00 subotom nije ni upola strašno kao misao o istom. Nivo serotonina mi najviše podiže uspešno obavljen posao. Od najsitnijih svakodnevnih kućnih zavrzlama, pa sve do posla kao takvog. Samo kvaliteno umoran čovek je za mene srećan čovek. Uz ovaj recept za sreću toplo preporučujem smanjenu konzumaciju dnevno-političkih informacija, to jest, selektivno-propustljivo uho i oko za uporno traženje smisla u besmislu koje mahnito steže obruč oko mrvica zdravog razuma koje su nam preostale. Prekidam ovu misao jer ide u pogrešnom smeru! Govorila sam o nedelji. Počela je radno, taman toliko da se osetim srećno, a nastavila ručkom sa jedim delom naše najmilije porodice. Poslepodne je sledila tradicionalna šetnja mog psa po Narodnoj, samo što ovoga puta to nije bila samo šetnja. Pokisli smo oboje do gole kože i trčećim korakom bežali od grmljavine. Nisam se skoro osećala tako slobodno. A šta je sloboda do stanja svesti!
Ponedeljak, 10. avgust 2020. godine
Mom ponedeljku je oduzeta titula dana koji nosi tup, grčevit bol u želucu, moj ponedeljak se ponosno šepuri titulom prvog u nizu slobodnih dana tokom jedne sedmice. Posebno ga volim onim retkim prilikama kada je i Danilo slobodan, a to je baš ovaj. Mnogo volimo kad smo zajedno, možda baš zato što umemo da budemo zajedno sami. Danilo me je naučio jednu divnu stvar, a to je da su muškarac i žena dva kruga koja se seku u jednom delu, a upravo taj mali deo je ono samo naše, najintimnije, dok svaki krug poseduje svoj deo, nezavistan od onog drugog. Uživamo da radimo različite stvari na istom mestu, ponekad ta blizina govori sama za sebe. Ovo je upravo takav jedan ljubavni ponedeljak…
Utorak, 11. avgust 2020. godine
Utorak je sa sobom doneo onu bezrazložnu nelagodu, onaj osećaj kad ležiš u krevetu i prečešljavaš sopstvene misli pokušavajući da se prisetiš šta to nije u redu i zbog čega ti je baš ta prva jutarnja misao tako nelagodna. Ovog puta nisam ustanovila, mora da je to samo trenutna reakcija na sve što se skupilo u ovako kratkom vremenskom periodu, omaleni disbalans hormona. Spremam svoj omiljeni produženi espreso sa toplim mlekom i dolivam ulje na vatru mahinalno paleći TV. Znam da je mnogima nejasno kako još uvek može, na bilo koji način, da me pomeri ovo pozorište apsurda, ali priznajem da može. Nejaka sam ili možda samo imam preosetljiv želudac. Nisam sigurna ni da bih volela da je drugačije, odbijam da primim terapiju apatije i pomirenja. Dan se kretao skoro istim intezitetom, a nakon ručka sam uspela da ukradem neko vreme za sebe i počnem sa čitanjem romana Normalni ljudi, nakon što sam istoimenu mini-seriju odgledala tri puta u celosti. Ne znam da objasnim zbog čega, ali mi je neverovatno prijala i suptilno uvukla u živopisni irski pejzaž, savršeno oslikavajući svaki lik i lepezu emocija koje doživljavaju. Ono što je jedno od mojih glavnih životnih pravila jeste da svake večeri ležem rasterećena, uprkos dnevnim dešavanjima. Uspevam u tome zahvaljujući upornom vežbanju…
Sreda, 12. avgust 2020. godin
Po (ne tako lepoj) navici hvatam se za telefon još polu-zatvorenih očiju. Na svom Fejsbuk profilu vidim uspomenu na današnji dan, godinu dana ranije. Bob (moj pas) tada štenac od neka tri meseca uči da donosi stvari koje mu bacam. „Genijalna”, kao i uvek, vežbam bacanje svojom jarkonarandžastom birkenštok papučom. Bob, genijalan kao i uvek, donosi papuču, „parkira” je direktno ispod svog trupa, nišani i počinje da obavlja malu nuždu direktno u papuču. Ovaj potez objašnjava kakav je pas baš mene izabrao za cimera i životnog sapAtnika. Lojalan, vanzemaljski privržen, prepametan, razmažen, okretan, lajav i nadasve – neodoljiv. Ova sreda protiče baš u znaku Boba (kao da je drugim danima drukčije). Po stanu se vijamo tokom prepodneva, a popodne imamo randez-vous sa standardnom ekipom iz Narodne. Bob je omiljen u svom psećem društvu, a posebno pogodan za gnjavljenje. Tih sat-dva svakog dana je moja katarza. Vremenom se sve više i bolje razumem sa psima…
Četvrtak, 13. avgust 2020. godine
Četvrtak je neočekivano bio jedan vrlo ispunjen i lagan dan. Silom prilika u kojima se čitav svet našao, odskora se bavim online predavaštvom. Na sopstveno iznenađenje, lako i lepo se prilagođavam novom radnom mestu, tim lakše što su sa druge strane ekrana uglavnom deca. Uživam u njihovoj ogoljenoj iskrenosti, osmesima i lepoj reči, od odraslih sam poprilično umorna. Prvu trećinu četvrtka provodim radno i, taman dok sam očajavajući pokušavala da osmislim današnji meni, pala je odluka da danas „kuvam” u našem omiljenom „Dvorištu”. Čak se i Bob(an) „ogrebao” za delić restoranske kužine. Neizmerno sam poštovala Nebojšu Glogovca. Upravo mi je on, u jednom od svojih mnogobrojnih intervjua, otkrio rečenicu Tomasa Mana: „Zemlja naše nostalgije zapravo je običnost u svim svojim oblicima”. Veliki Nebojša. Bilo bi lepo da ga je Pančevo ostalo dostojno…
Petak, 14. avgust 2020. godine
Petak, a meni tek drugi radni dan u nedelji. Ne žalim se, samo konstatujem. Dan sparan i nesnosan za nas neljubitelje leta. Za sada sjajno istrajavamo u borbi za našu Teslu; borbi za osnovna ljudska prava – pravo na kiseonik, pravo na prirodu, pravo na zdrav razum. Trnci ponosa mi struje celim telom kad pomislim koliko se sjajnih, poštenih ljudi spontano i nepretenciozno sakupilo oko ove inicijative. Dugo nisam nečemu ovoliko verovala. Jer, kako reče veliki Milan Mladenović: „Ovaj grad je nekada bacao svetla daleko, ovaj grad bi mogao mnogo bolje”.
Subota, 15. avgust 2020. godine
Prodorni zvuk alarma mi naglo prekida san kog ne uspevam da se setim do kraja dana. Sledi ritualno pravljenje espresa u najvećoj šolji koju posedujem i gledanje prve polovine osme epizode serije. I sve to u prvih sat vremena. U 8:00 hvatam niski start i sedam u svoj kućni ofis, spremna da narednih pet sati provedem podučavajući malene, radoznale glavice. Nakon uspešno obavljenog posla, vraćam se dnevnim aktivnostima, a mislima sam već u sutrašnjem danu i nadam se lepom odzivu komšija u akciji „Pokazna vežba za gradske službe”. Vodeći se onim kill them with kindness, pokušaćemo da, lepim primerom, objasnimo odgovornima kako bi trebalo obavljati sopstveni posao. Dan se nastavlja uobičajenim tempom i srećna sam jer sam uspela da završim prvu sezonu nemačke serije Dark, na koju sam se opasno „navukla”. Dobar neki vikend…
Autorka je ponosna Pančevka i večiti tragač za čistim dušama u ovom prljavom vremenu…
Pesma nedelje:
