Nedelja, 2. jun 2019. godine
Treba da kupim nove patike, ali odlažem tu torturu jer izgleda da nema kraja ovom odurnom oblačnom vremenu. Ceo dan mi se spava, neubedljivo se opirem, pokušavam da čitam, ali na kraju me ipak savladava popodnevna dremka. I to ona kobna, posle koje ne znaš ni ko si, ni gde si, ni kad si. Treba mi nekoliko sati da se oporavim, ali i dalje ostajem ošamućena.
U takvom stanju odlazim na zatvaranje Ex-Teatar Festa u „Apolo” sa Bojanom i Irinom. Gledamo „Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi” Minje Bogavac. Tema predstave je sudbina Ive Lole Ribara, ali i ostatka njegove porodice, kao i njegove verenice Slobode Trajković. Priznajem da sam vrlo malo znala o njemu pre nego što sam odgledala predstavu, a to je i njena krajnja poruka. Da je neko ko je imao hrabrosti da se bori za slobodu i pristojan život svojih sunarodnika obrisan iz istorijskih udžbenika i gradskih ulica bez poveće muke. I da danas skoro niko nije spreman ni da izgubi posao, a kamoli da umre za ono u šta veruje, ako uopšte u nešto i veruje. Međutim, neko ipak jeste spreman. Savremeno doba je doba drugačijih heroja i antiheroja, ali nije nužno lošije od prošlosti. Razmišljam šta bi Ivo Lola radio u zemljama bivše Jugoslavije 21. veka. Iskreno, nemam pojma, ali neko sigurno ima.
Ponedeljak, 3. jun 2019. godine
Treba da kupim nove patike, ali potpuno zaboravljam na to jer stižu dobre vesti: moj drug sa fakulteta, Andrej Čanji, dobio je Sterijinu nagradu za najbolju pozorišnu kritiku za tekst o Olimpu Jana Fabra! Veći deo dana provodim u lajkovanju svih čestitki koje mu ljudi šalju, dok u međuvremenu čitam i slušam muziku. Sinkane i „Kindness” naizmenično se vrte ukrug.
Uveče odlazim u Klub ljubitelja igara i fantastike d20 na projekciju Netfliksove animirane serije „Love, Death & Robots”. Od 18 kratkih epizoda, beskompromisno su mi se dopale samo dve: jedna o jogurtu koji zavlada Zemljom i druga o alternativnim stvarnostima u kojima je Hitler ubijen pre Drugog svetskog rata. Ostale epizode su manje ili više uspele reciklaže drugih sadržaja. Svim zainteresovanima preporučujem da umesto ovoga pogledaju „Black Mirror” ili „The Animatrix”.
U Klubu d20 se inače svakog ponedeljka od 20 h održava „Pokretna slika ponedeljkom”. Dule kaže da je 10. juna na projektorskom tapetu nova HBO serija „Černobilj” za kojom svi lude. To bi trebalo da bude dobro.
Utorak, 4. jun 2019. godine
Treba da kupim nove patike, ali prepodne provodim u bankama. Uplaćujem pare prodavcima sa Kupinda od kojih sam naručila knjige za jedan ispit. To moje studiranje se tragikomično odužilo, kako to već biva sa (opštom) književnošću. Kada položim poslednji ispit napraviću feštu, iz Beograda ću krenuti na čelu nesvečane povorke, skupljaćemo usput sve i svakog na šta i na koga naiđemo, a u Pančevo ući na tenku, sa trubačima i vatrometom. Helikopteri sa TV ekipama kružiće oko nas i uživo prenositi skandalozni spektakl, a unajmiću i avion koji će na nebu ispisati samo jednu reč: DIPLOMIRALA! Svi će znati o kome se radi, živećemo srećno i berićetno do kraja života i pevati „Kumbaya, my lord, kumbaya“.
Kad god sam u prilici, slušam RadioAparat, a utorkom naročito. Tada se emituju nove epizode Slušaonice 128 i Disko buvljaka. Prvu emisiju uređuju članovi Kluba 128, udruženja studenata opšte književnosti, moji drugari sa fakulteta. Diskutuju o dobrim temama i često imaju zanimljive goste. „Disko buvljak” je muzička emisija i kao što sam naziv kaže, muzika koja se tu može čuti zvuči kao da dolazi sa (pančevačkog starog) buvljaka. Nažalost, danas nema novih epizoda ni jedne ni druge emisije. Čitam, izlazim u kratku šetnju i onda opet malo čitam. Ide sporije nego što bih htela.
Uveče odlazim kod Maje. To je kao da sam i dalje kod svoje kuće jer em živi preko puta mene, em se poznajemo od prvog osnovne, a doživotno drugujemo od petog. Svaki put me mrzi da se penjem peške do četvrtog sprata i svaki put ostanem duže nego što sam mislila. Prepričavamo dogodovštine od poslednjeg puta kad smo se videle (Maja studira klavir na Konzervatorijumu u Sankt Peterburgu). U tome učestvuje i Majina mama, a bogami i Lara. Lara je mešanka koju su udomile pre skoro dve godine i koja ima i energiju i izgled šteneta, iako ima oko četiri godine. Prilikom izlaska iz njihovog stana iznosim i kesu sa đubretom, što takođe radim svaki put, i to sa zadovoljstvom. Lepo kažem, kao kod svoje kuće!
Sreda, 5. jun 2019. godine
Treba da kupim nove patike, ali ko će sad da misli o tome. Do danas je verovatno svako video klip u kome hidraulični bager u Novom Pazaru prenosi gomilu đubreta iz dela reke sa jedne strane mosta u deo reke sa druge strane mosta. Svi su bogzna kako pogođeni tim prizorom. Razmišljam kako se i taj video, i aktuelne poplave usled porasta vodostaja, i masovna seča drveća, i izgradnja mini-hidroelektrana, gondola, fontana, grotesknih spomenika, Beograda na vodi, i kolaps saobraćaja usled rekonstrukcije delova Beograda i sve ostalo dešava samo zato što sam se, kada sam pre šest godina bila u Skoplju, smejala u lice poznanicima odande i maltene vikala na njih u čudu kako su dopustili da im političari unište grad. E, pa, stigla kamata na naplata!
Čitam, tj. trudim se da to radim. Posle podne se nalazim sa Milošem, nismo se videli još od Rukopisa. Pre dve nedelje bila sam u Zagrebu (to bi bio bolji dnevnik, ali avaj!) i Josip mi je dao nekoliko knjiga izdavačke kuće u kojoj radi da prosledim Milošu. Njih dvojica su nedavno preko mene stupili u onlajn kontakt. Prvo je Miloš poslao Josipu svoju zbirku priča, i evo sad Josip njemu šalje više naslova, koje mu konačno uručujem. Drago mi je što su im se književni svetonazori poklopili i što komuniciraju bez moje intervencije, ako izuzmemo momenat transporta dobara à la Konjić Grbonjić. Bratstvo i jedinstvo do Tokija.
Četvrtak, 6. jun 2019. godine
Treba da kupim nove patike, ali danas će poslužiti i stare. Čitam, malo spremam kuću uz novi EP Peggy Gou, pa opet čitam. Koncentracija mi je užasna već jako, jako dugo. Mislim da je ukidanje interneta jedini način za izlazak iz tog vrzinog kola, ali kako živeti u 2019. bez interneta? Već par dana maštam o izbeglištvu u vikend-prirodu gde nema nikoga. Videćemo.
Gledam intervju sa Lanom Nikolić, još jednom drugaricom sa fakulteta. Ona je aktivistkinja i voditeljka Radio Beograda 202, a u ovom videu govori o seksualnosti osoba sa invaliditetom. Budući da to nije tema o kojoj se često razgovara, može se čuti mnogo toga novog. Iako je tematika ozbiljna, razgovor je veoma zabavan, Lana je duhovita, tako da sat i po vremena proleće vrlo brzo.
Petak, 7. jun 2019. godine
Treba da kupim nove patike, ali imam časove. Predajem engleski preko Skajpa, kao i dosta mojih prijatelja i poznanika kojima odgovara „part-time” posao. Kada spremam neki ispit (ili to pokušavam), časove zakazujem samo vikendom. Skoro svi moji učenici su iz Azije, najviše ih je iz Japana. Iskustva su nekad super, a nekad jedva čekam da završim. Tako je valjda sa svakom tezgom.
Sutra se održava Povorka ponosa u Zagrebu. Mislim da baš svi moji prijatelji odande učestvuju svake godine. Volela bih jednom da im se pridružim, ali glupo mi je da šetam tamo, a ovamo ne. Nisam bila ni na jednoj Paradi ponosa u Beogradu jer me podsećaju na Potemkinova sela. Doduše, lako je kritikovati. Možda ove godine odem na BG Pride, pa onda sledeće i na ZG Pride. Valjalo bi posetiti i Festival europske kratke priče koji se uvek dešava negde u tom periodu, ali ne može i jare i pare. Možda se prosto preselim u Zagreb?
Subota, 8. jun 2019. godine
Treba da kupim nove patike, ali zaista koga briga. Društvene mreže bruje o tome kako se Uelbek sinoć nije pojavio na festivalu Krokodil, a organizatori su to objavili tek na samom početku programa. Mene iskreno baš zabole za Uelbeka. Htela sam da idem na Krokodil prvenstveno zbog Rumene Bužarovske i Lane Bastašić, ali na kraju sam ipak odustala jer sam shvatila da nemam vremena. A i promenili su uobičajenu lokaciju zbog najavljene kiše – nije to to bez amfiteatra Muzeja Jugoslavije.
Jedva čekam da završim sa časovima jer danas slavimo četvrti rođendan Kluba d20. Svake godine zajednički kupujemo nove društvene igre za rođendan kluba, a ove godine smo naručili igru sa Kikstartera. Ta porudžbina je zbog prekookeanske poštarine ispala najskuplji poklon do sad, tako da smo organizovali akciju „Kikstarter za Kikstarter”. U prevodu, veći deo para skupili smo tako što sam ja lično ubirala harač i emotivno ucenjivala ljude, ali bitno da je uspelo. Jeca će večeras doneti čuvenu kapri tortu sa jagodama, čokoladom i plazmom, i to je jedino što me zanima. Ako ne pojedem dva parčeta, to je kao da nisam ni došla na rođendan kluba, tako da ću se svim želucem potruditi da ne prekinem tradiciju.
To infinity and beyond!
Autorka još uvek nije kupila patike
