Perđite preko

Nedelja, 21. oktobar 2018. godine

Dragi dnevniče,

Ima već osam meseci kako me glavni urednik Nenad Živković motiviše da napišem ovaj dnevnik za njegov sajt i evo, konačno me ujurio. Ali, u najglupljem mogućem trenutku u mom uzbudljivom životu, kada sam bez posla i u nedelji bez nekih zanimljivih dešavanja, bar se meni tako čini.

Ova nedelja počela je u ponoć koju sam dočekala sa prijateljicom Marinom. Slušale smo bosanske hitove Jala Brat i ortak mu Buba, pridružio nam se i Senko, drugar. Neko slobodan, neko u komplikovanim odnosima, a jedan od prisutnih čak ima i vezu. Tema večeri – muško-ženski odnosi, pelinkovac i šiš-ćevap. Zaključak večeri, ko se zaljubi – naj.b.o je. Lomimo hoćemo-nećemo u grad. Ja naravno neću – a nisam ta što je u vezi he-he. Do dvojke se raziđosmo. Dolazim kući, a na vratima prelepa dva oka, dva dugmeta, igraju od sreće što me vide. To je prava, iskrena ljubav i jedini verni muški primerak koji me još uvek nije izdao. Ironija života! A ja njega jesam, i to dva puta. Jednom kad sam morala da ga napustim zbog razvoda, a drugog puta proletos, kad sam otišla u Francusku. Spavamo zagrljeni! Negde oko 8 ujutro, osetim njegov brk na mom licu. Fuuuuj, frkće mi u facu, hoće napolje.

Izađem i pomislim: „Ej bre, Živkoviću, pa zar ovo da mi bude prvi dan dnevnika?! Juče 25 stepeni, danas kiša, vetar, tu je negde do 10 stepeni. Nema žive duše. Tek posle 10 minuta, iz pravca lokalne radnje, vidim ima živih, komšinica Milijana, osamdeset i kusur ljeta, čim me ugleda povika: „Mačke na ulici nema. A ja krenula bez kape.” Ženo, mislim se, skafander smo zaboravile. Nedelja, blagdan, za film, knjigu, ručak kod mame i stresno spremanje stana, večeru sa mojom Bibom i njenom porodicom, a onda, kupanje dece, provera domaćeg, pakovanja za školu, vožnja do tate i setni pogled na Tamiš u mraku, uz jedan duboki uzdah koji znači spava mi se, ponoć je!

Ponedeljak, 22. oktobar 2018. godine

Ponedeljak je čudan neki dan, isti je za sve i koji rade i koji ne rade. Moj pas kao da je ponedeljkom navijen na sedam. Frkće mi u facu, ljubi nos, moli da ustanem. Bacam pogledam na telefon, vidim neki imejl. Otvorim, kad naslov: „Tužio me Branko Malović”, poslao Nenad Živković. Traži pola miliona dinara jer je dobio različite epitete u Živkovićevom textu. Eto ti ironije. Pa, Televizija Pančevo poslednjih nekoliko godina lepi epitete, a upravo je i Živković „epitetiran“ nedavno. Pa samo htedoh da mu predložim da tuži TV Pančevo, traži pola miliona za ukaljan ugled i duševni bol, a potom ih preusmeri na Malovićev račun i eto rešenja. Hmm, teoretski moguće je, u praksi budmo vidli! Vratiću se na epitete. Profesionalizam mi nikada nije dozvolio da ni u sprdnji dodajem epitete u svojim textovima, prilozima, emisijama… Mogu da govorim o delima pojedinaca, ističem činjenice o njihovim delima, dobrim, lošim, ali epiteti… nikako! Novinarska etika, drugovi, novinarska etika! Jer ako počnemo isto kao i „oni”, izgubićemo bitku pošto nismo dovoljno loši… Hvala bogu! Uveče smo moja Matilda i ja gledale njenog Leona kod Mašana Lekića. Od Lekićevih emisija gledala sam samo onu u kojoj je gore pomenuti Leon bio prošle godine i serijal „Krvavi Balkan”. Ne bih da se trujem, ali ovo sada moram jer Matildin tata, profesionalac, opet je u akciji. Bože, kako je ponosna! Rekla mi je kad poraste biće tajni agent, a to je bolje od tate inspektora. Hmm… baš čudno, više ne želi da bude beli nindža!

Utorak, 23. oktobar 2018. godine

Posle jutarnje kafe sa mojom Šaškom, koja pravi najdivniji espreso na svetu, nakon šetanja psa ranoranioca, idem po dete u školu. Trči moja duša njoj, a njena mojoj. Ima svašta da mi ispriča, ali prvo loše vesti – bio iznenadni kontrolni iz sveta oko nas, i nije uradila baš najbolje. Ja kao malo izigravam strogoću, a mislim se – ne brini, i predsednici i ministri imaju kupljene diplome, kamoli ti, bebo moja sa tom inteligencijom hercegovacko-crnogorskom, ma pet će mama da ti kupi! No, to pomislim, a izgovaram „Trebalo je više da učiš!” A misli idu dalje „…da imaš platu 40.000 kad diplomiraš!” Nosi dete 15 kila na leđima, kao kornjačica, sav taj trud dugogodišnji, a posle će onaj što nije mario za školu da joj bude direktor, ministar, predsednik. Dok radi dete domaći iz matematike, bacam pogled samo da li je sve tačno izračunala. Ne kapiram taj nov sistem sabiranja i oduzimanja, razlaganja na desetice… Glupost! Zar nije bilo najlakše sistemom podvučeš, jedan pamtiš… Šta je bre ovo, ja ništa ne kapiram, kamoli deca. Pakuj knjige, na spavanje! Od ponoći sam malo sanjarila… ne dugo… ali lepo! O snovima ne pričam… da ni oni mene ne izdaju!

Sreda, 24. oktobar 2018. godine

Ustajem rano, dolazi mi učenica na čas engleskog u 9, a pre toga gomila istih svakodnevnih obaveza od šetnje psa, preko kupovine, do kafe u „Maxu”… Znam, znam, ne radim pa može mi se kafe, šetnje… Pada kiša, ali to odavno ne utiče na moje raspoloženje. Nedavno sam stigla iz Francuske gde sam otišla u potrazi za boljim životom… Azurna obala, divota jedna. Ne bih da detaljišem oko povratka, ali dete više voli Srbiju. Ne slušajte decu, ne znaju šta rade! Ipak, opcija otvorena, videćemo. Sutra imam važan razgovor za posao, velika avio-kompanija, posao na engleskom, imam iskustva u tom poslu… nadam se najboljem, inšalah što bi rekli u svetu odakle je kompanija. Otvaram Fejs posle časa, vidim bivša koleginica objavila sliku, verovatno iz javnog prevoza, postavljenog znaka žute boje u Balkanskoj ulici u Beogradu, na kome crnim slovima piše: „Pešaci, pERđite na drugu stranu”! I pitanje u komentarima takođe nekadašnjeg kolege sa televizije: „I, je l’ si PERŠLA?” U momentu se setim vica o dve plavuše jedna s jedne strane obale, druga s druge i jedna zove drugu da pErđe preko, ova kaže: „Pa ja sam već preko!” Nasmejem se, ali mi osmeh ubrzo isčezne jer shvatim da su svi moji najbolji prijatelji i kolege već PERŠLI preko – pomenuti kolega Kengur piše komentare sa Kariba (jedan od one trojice sa čuvene slike „VUČIĆU, IZVINI”), Crni je u Kanadi, Žana i Arsić u Švedskoj, Tamara u Australiji, Điki u Engleskoj, Sandra u Francuskoj, a evo i Jela se sprema za Ameriku, Saška za Kanadu, Ilija čeka papire za Nemačku, Kojke je takođe na brodu, Milica u Dubaiju, Marina razmišlja o Austriji i tako redom… Svi su već PERŠLI PREKO ili će! Nije to samo odliv mozgova, to je i odliv dobrih ljudi. Ako svi dobri odoše, da l’ je jasno ko će ostati?!? Sve je u redu, kad ne radiš, i petak je u sredu, što bi rekao moj FB prijatelj, prvak u bodibildingu, kome je TV PA takođe dodelilo epitet – „ispuvani”. Ali jasno je da nije ispuvan, naprotiv! Pola miliona za gospodina, moliću!

Foto: Ivana Đokić Milićević

Četvrtak, 25. oktobar 2018. godine

Ah, jutro hladno, samo šest stepeni, ali ima sunca što je dobar znak. Krećem za Beograd na intervju za posao, a u glavi mi non-stop pesma „Ring, Ring” by Jax Jones i kako to uvek biva baš naiđem na nju na Radio As-u u kolima. „Hello, Are you there?“ što me opet vraća na prijatelje koji nisu ovde, jer su PERŠLI! Ako dobijem ovaj posao, što neću saznati tokom ovih sedam dana dnevnika, neću PERĆI preko za sada. U suprotnom će neko i moj poziv čekati u Srbiji… ring, ring. Kasnim na intervju, na Pančevcu kreće gužva koja se završava posle Brankovog mosta… OK, nema greške, to je dobar znak, sve što mi krene loše dobro se uglavnom završi. Zanimljiv razgovor na engleskom sa dve mlade intelektualke. Ah, kako volim pametne ljude. Nekako me hvata klaustrofobija kad osetim male, skučene umove. Sjajno je videti tako mlade, pametne ljude, ali je tuga saznanje da bi bili daaaaleeeeekoooo plaćeniji negde preko. Sigurna sam da će to shvatiti, ako već i nisu! Vraćam se iz Beograda i odlazim pravo kod drugarice Marine u butik da joj izreferišem kako je bilo, u međuvremenu brat, moji prijatelji Brankica, Saška, Jela, Ilija, Jaca zovu da čuju kako je bilo. Divno je voleti i biti voljen, veliki broj prijatelja je odraz dobrog čoveka. O sebi mislim sledeće – dobre duše, britke pameti, ali dugog jezika. Ono treće uglavnom škodi okolini. Što se mene tiče, zahvaljujući tome, intervju je prošao sjajno. Dalje je sve u rukama Boga, Univerzuma, Karme ili neke druge više sile.

Petak, 26. oktobar 2018. godine

Budim se u pet do 9, nit pas prošetan, nit dete ustalo, a meni učenica na interfonu. Užas, opet mi se nije punio telefon tokom noći te nisam čula sat, a i moj šicu se uspavao za divno čudo. Petak, dan koji ništa ne znači kad ne radiš. Vidim imejl, još jedan intervju za posao, američka firma, posao na engleskom… again. OK, večeras na Skajpu u pola 11. Čas završen, dete u školi, dolazim kod Saške u „Max” na kafu, naravno. Pridružuje nam se Raša i ja hvatam trenutak u kojem ćutimo i gledamo u telefone. Pogledam okolo, sede gosti, piju kafu i čitaju novine. Pa ja novine ne čitam več tri godine, od kada ne radim kao novinar. A tada sam izbrisala sve aplikacije tipa „Blic”, „Kurir”, „B92”… I mogu da se pohvalim da mi je život lepši. Vidim da su uglavnom naslovi „horor” i „monstruozno”, tako da mi je lepše kad to preskočim, a iskreno uopšte me ne zanima politika, nikad i nije, plus danas svako ko zna dve da sastavi ajmouuuuu da budeš novinar. Nemam više vremena da se nerviram zbog gluposti i stvari koje ne mogu da promenim. Neka policija traži manijaka iz busa, neka babe idu u „Lidl” po piletinu, neka reality zvezda otvara Sajam knjiga, neka pevači voze 200 na sat, ali prežive, neka neka neka… Nije baš da sam neobaveštena, jer da se zaključiti da mnogo vremena provodim na društvenim mrežama. U gomili tih informacija na FB ugledam sliku Borisa Trivana i neke tužne smajliće i shvatim da je Bog ponovo uzeo najbolje primerke za sebe. Inteligentan tip, duhovit! Aka Pokojna Mileva, tužne li ironije. Dopao mi se odavno njegov tvit ili post u kome kaže da smo nesrećni jer ljubimo koga ne volimo, radimo šta ne volimo – a ne zbog Srbije… tu je bio u pravu, jer tu nije do Srbije! U međuvremenu, pročitah da je i on PERŠAO preko i da se nesrećan slučaj tamo i dogodio negde u Nemačkoj, otkud znam. Hmm, izgleda da je ipak do Srbije bilo! Negde tokom dana dobijem poruku: „Draganić, kako ide pisanije?“ Jao, bre, Živkoviću, ide dobro, ali nema šanse u 9000 karaktera, znaš da sam logoreična… ali to samo pomislim, a kažem: „Super, dobijaš text sutra”.

U tačno pola 11 zove Dajana iz američke kompanije. Fin intervju, lagan, opušten. Ne gledamo se, samo se čujemo. Ona provera moj engleski, a ja njenu kompaniju i naravno platu. Obe smo se složile da bih mogla da radim taj posao jer umem da hendlujem situacije sa nezgodnim mušterijama. Mislim se, nauči se sve, gospodžo. U početku, na prethodnom poslu, nakon „fu..ing” i „bloody bustards” bila sam u fazonu „Ma sad ću da ti dođem u Mančester i da te iznabadam”, ali kasnije sam sa osmehom govorila: „U pravu ste, gospodine, ja se zaista izvinjavam”. Lako je, kao sa muškarcima: „Da, da, u pravu si ljubavi!”. U pravu si – to je pola zdravlja!

Subota, 27. oktobar 2018. godine

Teško mi oči da otvorim, ali pršte poljupci dragog mi šicua, prekrivam se preko glave i pomislim šta je meni sve ovo trebalo: dete hoće psa, a sad mama ima obavezu. On pokušava da me otkrije šapicom i veselo laje. Pogledam u dva dugmića i pomislim „Ma ništa mi ipak nije teško, ljubav je bezuslovna to”. Mesecima nismo bili zajedno, ja sam PERŠLA preko bez njega, ali tad i nikad više. Čim sam se vratila, rešila sam mu pasoš. Sad samo zajedno ili nikako. Dok ovo pišem, lete mi dve smrdibube i tri bubamare oko glave. Nema veze, lepše je u društvu, ne vidim dramu oko ovih malih, dosadnih pa i smrdljivih bića poreklom iz Kine. A tu ne mislim na šicua, on je smrdljivko, ali sa Tibeta. Elem, silazimo u šetnju i gle sunca, ima bar 18 stepeni, neverovatno. Najviša dnevna dostigla je kasnije 24 podeok. Krenuh po hrono hleb, a ispred pekare stoji uredno začešljana, sa dve šnalice u kosi, komšinica Milijana, znate ona iz prvog dana mog dnevnika. I još nisam ni rekla dobro jutro, ona me preduhitrila: „Danas je Sveta Petka!”. Ja kažem „Je l’?”, a ona nastavlja: „Meni se odavno prikazala, pa sam decu krstila”. Ja kažem da je to stvarno divno i nesvakidašnje iskustvo. Pitala za mišljenje da li da ide taksijem ili pešaka do crkve, ali videvši njen štap i osamdeset kusur ljeta hod, posavetujem je da zove taksi. Dobro se drži, ali poslušala me. Moj Lumpi i ja smo imali dugu šetnju po keju i kao i svakog jutra, završili smo je na Saškinoj kafi, sa Rašom. Zaista lep oktobarski dan, a ja imam posla po kući. „Nikako”, kaže Saška, „danas je svetac”. „Je l’?”, pitam i zaključim da sve što mogu danas odložem za sutra, za nedelju. A ne, sutra nikako, jer nedelja je dan za odmor. Onda, let there be… rest, reče Bog. Lumpi je prespavao dan, ja i smrdibube presedesmo za kompom. Nakon završetka ove rečenice odgledaću moj omiljeni film „Leon, profesionalac”! Moja Matilda je kod njenog Leona do sutra. Odoh da PERĐEM na drugu stranu, ali jave. Možda mi se posreći da i večeras sanjam. Utisak dana – Vulin priča engleski! Ajme mene! Ako ga neko poznaje lično, nek mu poruči – ima časove za dž kod mene! Sve za ugled moje države! Heh, to bi bila prava žrtva za domovinu! Laku noć!

Autorka je novinarka, radio i TV voditeljka, profesorka engleskog i anarhistkinja