Nedelja, 15. mart 2020. godine
Dan koji se odnosi na virus, na vanredno stanje, na užas koji nas je zadesio…
Ponedeljak, 16. mart 2020. godine
Dan je predivan. Sunčan, topao, zavodljiv.
Nisam uplašena, samo sam besna.
Nismo obratili pažnju šta se dešava u okruženju kao da nas neće.
Razumem ljude koji prave zalihe. Nemaju kome da veruju i pokušavaju da se spreme za gore.
Drago mi je samo što nismo samo mi takvi. Gledam slike iz sveta i vidim paniku i pustoš. Strah je ljudski.
Izlazim da se prošetam.
Imam rukavice, ali ne i masku. Koristim rolku da se zaštitim ukoliko naiđem na nekog.
Vešto izbegavam ljude. Iako sam u Zemunu na „zimovanju”, dobro poznajem ovaj kraj, jer sam dolazila od malena kod babe i tetke, sada sestre, i znam sve. Poznajem čak i neke komšije.
Šteta je ne iskoristiti ovo prelepo vreme. Šetam i razmišljam kako je zlo lepo, zavodljivo… kako obećava, mami, miluje…
Strašno. Ali već viđeno.
Tako je bilo i za vreme bombardovanja.
Da li je mart ZLO?
To mi je palo na pamet.
Sve ružno se desilo upravo u martu, i uvek je bio lep.
Razmišljaću posle. Šetam još malo i uživam.
Vraćam se kući. Čekaju me mama i mačak da ručamo.
Oni ne izlaze iz stana. Mama jer je 65+ (85), a Petko, mačak, jer nije njegova teritorija i plašim se da ga pustim. Petko je u karantinu već dva meseca.
Pričam kako je napolju i čudimo se da sve radi iako je uvedeno vanredno stanje.
Popodne provodim na terasi ćaskajući s prijateljima koji su rasuri po svetu (malo Bajage nije loše).
Baterija se prazni i ja prelazim na planiranje vremena u DOBA KORONE I VANREDNOG STANJA.
Laka mi noć.
Utorak, 17. mart 2020. godine
Jutro je osvanulo lepše nego juče.
Vesti gore nego juče. Izveštaji govore o rastu obolelih i nedisciplini.
Italija peva i bori se s napašću koja ih kosi.
Veliki vođa moli, preti…
Prebacujem se na kanal s muzikom.
Napravila sam izbor knjiga za čitanje. Izbor su dela koja sam čitala u ranoj mladosti.
Jako me interesuje kako ću ih sad doživeti.
Primam i šaljem gomilu šaljivih postova.
Tapšem i gledam seriju.
Prolazi još jedan dan.
Šta nam donosi novo jutro?
Laka mi noć.
Laka noć svima.
Sreda, 18. mart 2020. godine
Iako znam da će se Nenad ljutiti što svaki dan počinjem isto, ali prosto moram.
Fascinirana sam lepim i zlim vremenom.
Opet je divno jutro.
Opet narod ne sluša.
Opet su loše vesti.
Dolaze naši iz dijaspore.Vraćaju se matici, majci, ocu, kući, svojim najmilijima koje ne vole. Baš ne vole. Bahato se šetaju, iako dolaze iz zaraženih područja, iako su zaraženi (malo njih, ali i malo je mnogo)…
Neću o njima.
Dopisujem se sa našima koji žive van Srbije. Stižu mi prelepe slike sa Malte, poruke iz Moskve, Njujorka.
Stižu mi i razni smešni postovi, koje ja šaljem dalje.
Pronašla sam sebi zabavu.
Knjige, filmovi, poruke…
Laku noć.
Četvrtak, 19. mart 2020. godine
Povećava se broj obolelih.
Pratim onlajn nastavu na RTS-u i dolazim do poražavajućeg zaključka da sam matematiku zaboravila. Na nivou sam četvrtog razreda osnovne škole.
Prijatelji mi šalju slike dece koja uče. Vrlo ozbiljno uče. Ustaju i u pidžamicama spremno čekaju početak nastave. To su vrlo ozbiljni prvaci i vrlo malo stariji.
Oni malo stariji spavaju i „beže sa časova”. Iz Zagreba mi je stigao post:
SUTRA KONTROLNI – BEŽIMO!
Deca kao deca. I mi smo bezali, mada malo manje.
Čas je gotov i ja izlazim.
Idem po hleb i burek.
Primećujem da se narod disciplinovao. Stoje u redu na dozvoljenoj udaljenosti bez nervoze.
Jako je toplo.
Prošetala sam izbegavajući ljude i uživajući u divnim bojama proleća.
Kupila sam cveće i vratila se.
Mama i Petko su mi se obradovali, kao da me nije bilo danima.
Pijemo kafu i pričamo. Pokušavamo da pronađemo način kako da se njih dvoje vrate kući.
Popodne uz knjigu, telefon i vesti lagano prolazi.
Večeras ću ostati duže uz televizor. Na programu su sjajni filmovi.
Pre policijskog časa nosim životinjama hranu, u osam tapšem i posle toga pravac prvi red ispred TV-a, mislim, pravac krevet.
Petak, 20. mart 2020. godine
Imam sve. Ne izlazim.
Pisala sam u Hag prijatelju da pokuša da pomogne studentima zarobljenim na aerodromu u Amsterdamu.
Taman kad smo se dogovorili šta i kako vidim da Vlada šalje avion.
Osećala sam se predivno. Posebno mi je bilo drago što Danijel Apostolović nije zaboravio odakle je i hteo da pomogne. Hvala mu što mogu na njega da računam na pomoć ako zatreba.
Dan prolazi.
Obruč se steže.
Disciplina je i dalje loša.
Ukinute su međugradske linije.
Ja sam u dilemi kako da vratim mamu i Petka u Pančevo. Pokušavam da saznam kako da dobijem dozvolu da je izvedem.
Ovo zlo će potrajati.
Sedim na terasi i uzivam dok šaljem smešne postove.
Knjiga me čeka. Danas Remark. Stari dobri Remark i noć s dobrim filmovima.
Nije mi loše.
Subota, 21. mart 2020. godine
Ponovo sam sebe izvela u šetnju.
Da ugrabim još malo lepog vremena i pozdravim proleće.
Došlo je i već sutra će se vreme pokvariti.
Tako kažu meteorolozi.
Malo sam prošetala i imala osećaj kao da je praznik. Ulice puste. Jedva prođe po neki automobil, ljudi malo na ulici.
Radnje pune robe. U mom kraju ima puno malih piljara i pekara. Uživam u bojama voća i povrća.
Vraćam se kući napunjenih baterija.
Vesti. Loše. Ipak i jedna dobra. Studenti su noćas bezbedno stigli kući.
NA ZAPADU NIŠTA NOVO pisao je Remark. Rat. Druga vrsta, ali sve isto. Mrtvi, bolesni, uplašeni…
Danas isto. Nevidljivi neprijatelj za sada dobija bitku.
Ipak verujem da ćemo i ovaj put izaći kao pobednici.
Veliki V grmi.
Preti.
Ukinuo je gradski saobraćaj, zatvorio (konačno) kafee, tržne centre, nabavio maske i respiratore, produžio policijski čas…
Noćas neću da legnem kasno. Moram malo i da se odmorim
Laka nam noć.
Nedelja, 22. mart 2020. godine
Konačno se vreme pokvarilo.
Nova nevolja pogodila Zagreb. Zemljotres. Strašno. Da li je moglo nešto gore da se desi.
Jako sam tužna.
Telefon briše sve što napišem.
Memorija je prepuna.
Pokušavam da ga restartujem i da nešto izbrišem, ali mrka kapa.
Samo da završim ovo pa ću da vidim šta mu je.
Nova pretnja.
Mora li baš tako?
Zašto gubi živce?
Nije vreme ni za bahatost ni za nedisciplinu.
Nek nam je Bog u pomoći (kažem ja, zakleti agnostik).
Nadam se da Nenad nije izgubio živce čekajući me.
Nadam se i da će ovo što sam pisala prečicama stići tamo gde treba.
Neka nam je Bog u pomoći (uh).
Autorka je penzionerka iz Pančeva
Noseća fotografija: Željka Dimić
