Nedelja, 12. januar 2020. godine
Današnji dan započinjem laganim buđenjem jer nedelja je dan za usporiti.
Zapravo to ne mora biti nedelja, može biti bilo koji dan po izboru. Ili dva, tri, nedelju dana, koliko god je potrebno zapravo.
Nakon jutarnjeg izležavanja, polako ustajem i pripremam sebi čaj.
Kamilica. Njen miris me podseća na detinjstvo i zato ga baš volim. Biram svoju omiljenju šolju sa Rudolfom čiji nos postaje crven kada se u nju sipa vruć napitak.
Mnogo volim zimu i jedva sam čekala da prođu one vrućine koje su se bogami poprilično otegle. Iskreno, razočarana sam što nema snega.
Lagano ispijam čaj i puštam da mi misli lutaju kuda žele.
Niksen. Interesantan danski koncept. Bukvalan prevod: ne raditi ništa. Bivati.
Sesti na stolicu i posmatrati, slušati muziku, blenuti u prazno, kako god je volja. Bivati i opažati.
Bez nekog cilja da nešto postignemo ili dostignemo ili budemo produktivni.
Preplavljenost informacijama, vestima, dešavanjima zaista ume da bude iscrpljujuća. Svaki dan mozak mi je, svesno ili nesvesno, bombardovan tolikom količinom podataka da ne stiže adekvatno da ih obradi.
Baš zato, čini mi se da ovaj niksen ima smisla.
Danas je dan za niksen, dan za ne raditi ništa. Uživam u tome.
Ponedeljak, 13. januar 2020. godine
OK, kad pre ovaj alarm.
Snooze please.
Budim se rano, po sopstvenim standardima. Oko 7h. Napolju je i dalje polumrak.
I magla. I smog. Otvaram prozor kako bi „svež” vazduh ušao u prostoriju , ali nakon par minuta skontam da to baš i nije bila najpametnijia ideja. Miris dima se već uvukao u sobu i tera me da se nakašljem. Razočarano zatvaram prozor. Pa dobro, nije strašno. Nije da mi baš treba vazduh.
Na brzinu doručkujem. Nadam se da će mi danas stići one knjige što sam pre neki dan poručila. Željno ih isčekujem od momenta kada mi je stigao mail potvrde porudžbine.
Sedam za komp i započinjem četvorosatnu turu časova engleskog.
Prva dva časa rezervisana, čitamo „Game of Thrones”. Komentarišemo knjige i seriju. I još neke knjige, i serije. Pričamo o društvenim igrama. Pedeset minuta mi proleti.
Sledeći čas. Ljubazna Japanka me pita za srpsku Novu godinu. Je li to praznik kod vas? Kako se proslavlja? Da li imam neke planove za doček?
Nemam nikakve planove. Osim onog da ga prespavam.
Naredni čas mi se mlada učenica žali kako uči po ceo dan. Svaki dan joj sledi škola nakon škole kako bi se što bolje pripremila za predstojeće prijemne ispite. Objašnjava mi kako baš ne voli što mora u cram school, ali mora. Upasti u dobru srednju školu a kasnije i fakultet je u Japanu prava pomama. Nekako pitanje statusa. Ali nekako mi je besmislena.
Razmišljam o sistemu obrazovanja kod nas. Zaključak: daleko od onoga kako bih volela da bude. Emocija: nezadovoljstvo.
Poslednji čas rezervisao je jedan ljubazni dekica. Objašnjava mi japanski sistem oslovljavanja. San. Kun. Chan.
Pita da li da me oslovljava san ili chan. Šta preferiram.
Iva-san. Iva-chan. Kako god. Preferiram da ručam uskoro. I da udahnem svež vazduh.
Utorak, 14. januar 2020. godine
Da li će danas da mi stignu knjige? Nadam se da hoće.
Pošto su prošli praznici, odlučujem da je vreme da raskitim jelku. Oh baš ne volim to da radim. Da mogu držala bih jelku cele godine tako.
Krećem polako da skidam ukrase sa jelke. Šljokićave kugle, svetlucave trake, šarene sijalice.
Sve u kutiju. Pa u orman.
Shvatam koliko plastike je to. Zaboga. Previše. Više mi nije toliko lepo i šljokićavo.
Šta bi mogla biti neka više eco-friendly alternativa, razmišljam se.
Kasnije u toku dana šaljem prijavu za ChibiCon, konvenciju japanske pop kulture koja se održava krajem meseca. Želim da izlažem na prodajnom sajmu. Za tu priliku prebiram po fotkama na kompu ne bi li našla nešto adekvatno. Totoro medaljoni, origami ogrlice, štapići za kosu i još svašta nešto.
Prijava poslata. Osećam leptiriće u stomaku. Baš bih volela da bude prihvaćena. Fingers crossed!
Sreda, 15. januar 2020. godine
Kako volim ovaj stari rokovnik iz 2000 i neke. Ima neku čudnu boju. Plava sa malim rozim šljokama. Piskaram neke misli i domaći za današnju seansu.
Teško mi ide ovaj domaći. Blenem nad praznim papirom. U momentu dobijam inspiraciju i ispisujem čitavu stranicu mislima.
Odlično.
Imam još fore do seanse. Možda neki čaj. Zeleni, sa jasminom. U šoljici na tufne.
Nakon sat vremena online psihoterapije osećam se umorno, ali i zadovoljno.
„Pričajmo o tome” je jedan divan projekat koji pruža besplatno online savetovanje studentima. Slučajno sam naletela na njihovu FB stranicu i počela da ih pratim. U međuvremenu sam skontala čime se zapravo bave i odlučila da se javim jednom od savetnika.
Ne postoje reči kojima bih preporučila svim studentima/studentikinjama koji, iz bilo kog razloga, osećaju potrebu za ovakvim vidom podrške – da im se jave.
Knjige, jesu li stigle? Pitam roditelje. Nisu još. Možda sutra.
Odlazim u second hand. Kontam treba mi majica. Onda kontam ipak mi ne treba zaista. Pamuk koji čini veći deo naše garderobe, čak oko 40 odsto, predstavlja jednu veoma „zahtevnu biljku”. Da li ste znali da je za proizvodnju jedne najobičnije pamučne majice potrebno više od 2.800 litara vode? To je jednako količini vode koju prosečna osoba popije za tri godine. Prisećam se članka koji sam pre par godina pisala za Monopollist, časopis Ekonomskog fakulteta. Definitivno mi majica ne treba.
Četvrtak, 16. januar 2020. godine
Nakon završenih časova i nakon jedva čekanja da ustanem, žurno se oblačim i izazim iz stana.
Ulazim u bus za Beograd. Cela ulica kod faxa je prokopana te bus ide zaobilaznim putem. Nakon par dana u magli, blagi sunčevi zraci se probijaju i bivam oduševljena. Međutim to kratko traje. Nakon nekog vremena magla se vraća i to gušća nego ranije.
Na faxu brdo ljudi. Svi nešto piskaraju. Ponavljaju iz skripti. Komentarišu kako je profesor pitao ovo i ono. Kako ne razumeju zašto ih je oborio. Pričaju telefonom kako su presrećni jer su položili.
Kupujem komplet dokumenata u knjižari, popunjavam ih i odlazim do sobe za diplome. Prošlog meseca sam diplomirala i sada je red da se, nakon euforije, sredi sva dokumentacija. Ljubazna teta uzima papire i kaže da dođem sledeće nedelje. A po diplomu, ko zna kada, možda za godinu, godinu i po. No, to sada nije ni bitno. Bitno je da su svi ispiti položeni, konačno. Osećam olakšanje povodom te pomisli.
Mada, iako je već prošlo par nedelja od diplomiranja, i dalje ne mogu da se otresem osećaja anksoznosti povodom učenja.
Kad planiram šta bih želela da radim, pa pomislim da treba i da učim, zaigra mi stomak. Međutim, onda se setim – e da da, pa ne moram da učim! Uživam u tom osećaju trenutno.
Pošto sam se smrzla napolju, jedva čekam da stignem toplome domu i spremim sebi čaj. Nana. Rinfuzna jer prelepo miriše. Šolja sa Rudolfom.
Knjige još uvek nisu stigle. Hmm. Nadam se da će sutra konačno.
Uveče igram neke društvene igre. Davim se u kokicama. Bukvalno. Nikola me spasava. Hvala Nikola.
Petak, 17. januar 2020. godine
Budim se u 10 do 6 i u roku od nekoliko minuta sam već napolju.
Znači kakav mrak. Veliki broj uličnih svetiljki su ugašene. Bukvalno imam osećaj da je sred noći.
Sviđa mi se, međutim, što je sve tiho. Obavljam par obaveza u gradu. Svraćam do pekare i kupujem hleb. Mmm, prelepo miriše.
Korica je baš divna, hrskava.
Toliko sam se smrzla napolju da odlučujem da se ušuškam u krevet i pokrijem ćebetom.
Uzbuđenje mi raste kada na ekranu telefona vidim nepoznat broj. Knjige su konačno tu!
Otvorivši paket zabijam nosu među stranice. Mmm. Taj miris! Božanstveno!
Popodne provodim s drugaricom zujeći po gradu u potrazi za poklonom.
Uveče odlazim na rođendan. Čokoladniju tortu nikad nisam jela. Zaista!
Subota, 18. januar 2020. godine
Budim se nakon trećeg alarma. Baš mi se spava. Napolju nema magle.
Čitavo prepodne provodim držeći časove.
Prvi učenik se toliko raspričao, ja sam samo klimala glavom i slušala. Od hrane u Srbiji i o tome kako nije zdravo jesti meso svaki dan, do Ničea i Šopenhauera. Tri putam čitam članak o predstojećim Olimpijskim igrama u Tokiju.
Bacam pogled kroz prozor i na moje iznenađenje vidim kako sija sunce.
Jedva čekam neki niksen. Osećam se pospano. Prijao bi mi neki čaj sada. Možda kamilica i čitanje onih dugo isčekivanih knjiga koje su juče napokon stigle.
Zvuči kao dobar plan za sutra.
Autorka je online teacherka, ljubiteljka čaja i fotografije
