Nedelja, 12. februar 2023. godine – Neradni dan koji to nije
Dan kada Lenka ne ide u vrtić je sve samo ne dan odmora. Lenka ide na rođendan kod drugarice iz vrtića. U 11.00 pre podne. Dakle, opet ustajanje oko 8, pranje kose, (jedino tata zna da opere kosu) spremanje i rasprava da li treba nositi i svoje igračke na rođendan…
Dobra stvar u svemu je dva i po sata blejanja sa ženom u kafiću bez obaveza dok smo čekali da preuzmemo Lenku posle rođendana. Nema priče o poslu, samo planiranje predstojećeg puta u Italiju. Kupili smo kartu za „Potragu za blagom” u Veneciji (hvala Bogu na online poslovanju). Jedan od načina da Lenku motivišemo na beskrajno hodanje i šetnje.
Čovek bi pomislio da će posle dva i po sata jurcanja sa drugarima u igraonici dete biti umorno i mirno. Ali, to nije slučaj sa Lenkom. Samo što sam pokušao da malo odremam posle ručka i da završim seriju sa Netflixa, kad evo je! Da se igramo pogađanja. Proklinjem dan kada sam joj pokazao kvizove na YouTube-u i uz malo umiljavanja pristajem.
Narednih pola sata provodimo u pogađanju muzike iz filmova, asocijacija Emoji-ja iz serije Wednesday, likova iz crtaća… U jednom trenutku dođemo i do kviza sa muzikom iz crtanih i filmova za decu i shvatim da nema pojma. Od 30 pitanja pogodila je samo četiri. I onda mi kaže da je to dosadno, jer ona ne zna te filmove za decu. Zato hara ostalo. Gospodar prstenova, Pirati sa Kariba, Gladijator, Nemoguća misija, Indijana Džons, Gospodari galaksije, Osvetnici… Naravno, zajedno gledamo te filmove pa ih i zna. Pažljivo sam je zamolio da ne priča u vrtiću koje filmove gleda da mi ne bi zakucala socijalna služba. Od sledeće nedelje počinjemo da gledamo dečje filmove.
Nedelja ne može da prođe bez komšije koji ne zna šta će sa sobom. Iako sam uglavnom stalno kod kuće tokom radne nedelje (ako nisam ja, tu mi je supruga), ovaj je odlučio da baš u nedelju popodne dođe da mi donese novac za održavanje higijene zgrade!
Na mene je red da uspavam Lenku. Zapravo to je najbolji deo dana. Čitanje priče, malo golicanja, molitva i spavanje sa najvažnijim bićem na svetu.
Ponedeljak, 13. februar 2023. godine – To je ono kad ne znaš odakle da počneš
Dan počinje na najgori mogući način. Moram da probudim Lenku za vrtić. Spavalica je, ne voli da ustaje rano ako nije posebno motivisana (rođendan ili nešto slično), a odlazak u vrtić sigurno nije taj motiv. Zapravo, to je ono zbog čega najradije i ne bi ustala.
Gledam šta da pišem za naš portal Petface.net i shvatim da mi je muka. Unazad nekoliko godina samo smo mi pisali o bezbrojnim herojstvima i podvizima mnogih službenih pasa. To je i logično jer se portal bavi kućnim ljubimcima i životinjama. Naši štampani mediji nikada nisu bili preterano zainteresovani za takve priče. Od kako se dogodio zemljotres u Turskoj svi srpski mejnstrim mediji su prepuni priča o psima tragačima koji učestvuju u spasavanju postradalih. I šta sad ja da pišem?
Više od 30 godina nemam odmor kakav imaju svi „normalno” zaposleni. Imao sam privilegiju da ne radim u „udruženom radu”. Nisam imao fiksno radno vreme, radio sam uglavnom više nego što rade oni koji rade u bankama, proizvodnji, pravnici, ekonomisti, lekari… Naravno, nekada sam radio i mnogo manje od svih njih. Dobro ili loše – teško je reći, ali misim da u nekoj novoj prilici (koje i neće biti) ne bih ništa menjao. Odmor mi je zbog toga uvek bio problem. Za desetak dana odsustvovanja sa redovnog posla, uvek moram unapred da pripremim sve kao da ću tih desetak dana biti uredno prisutan. I ne samo to, obično i bar još sedam dana posle povratka. To sada znači da zbog puta u Veneciju od pet dana moram da pripremim i pošaljem dve emisije „Klinike vet” na N1, da zakažem objave na Fejsbuku i Instagramu za petface.net, da pripremim i fotografije za objave ostalih klijenata koje bih inače radio sukcesivno, dan za dan.
Pakleni dan. Odlazim i kod stomatologa. Muka i za mene i za njega. Celog života se plašim stomatoloških radova. Ne mogu da objasnim da mene sve boli, a da bol ne podnosim. Svi kažu: pa to ne boli – ma jes’ – mene sve boli. Ali preživeo sam i ovaj put, naravno uz velike količine anestetika.
Utorak, 14. februar 2023. godine – Miran dan
Svi smo se probudili pod utiskom teške porodične svađe koja se dogodila neposredno pred spavanje. Lenku je trebalo da uspava Gaga koja je nedavno operisana. Nije ništa strašno, danas skida konce, sve je, hvala Bogu dobro prošlo… Ja sam Lenki samo rekao da bude pažljiva i nežna prema mami kako je ne bi slučajno udarila po rani. I tada je nastao haos. Lenka je mami počela da prebacuje da ja više volim mamu nego nju, da više pazim mamu i to se posle samo nekoliko minuta pretvorilo u histeriju.
Džaba Gagina priča da mi nju volimo najviše na svetu, da nam je ona najvažnija na svetu, da ćemo mi uvek brinuti o njoj… Umesto u uobičajeno pola deset, zaspala je besna i ljuta tek oko 11.
Računali smo da će se ujutru probuditi bolje raspoložena da će se, kao i pre, izviniti za svoje ružno ponašanje ali – ne. Tvrdoglava mazgica od pet i po godina je i dalje bila „uvređena i povređena”.
Sledila je vožnja do Stare Pazove, da vratim taštu koja je bila nekoliko dana tu dok je Gaga bila u bolnici, a potom odlazak u studio da fotografišem neke proizvode za klijente. Shvatio sam da sam omatorio i da moram da počnem da vežbam kako bih povratio kakvu-takvu kondiciju. Posle dva sata saginjanja, čučanja, naginjanja, nameštanja proizvoda (mrdni malo levo, malo desno, malo gore, malo dole…) bio sam slomljen.
Na kraju, odoh da pokupim Lenku iz vrtića. Ista radost kao i svaki put kad dođem po nju. Od ljutnje i besa od sinoć i jutros ni traga. I onda dilema. Da li da je podsetim na ružno ponašanje i da nekako dobijem njeno objašnjenje kako bi predupredili buduće slične situacije ili da se pravim kao da se ništa nije dogodilo? Odlučim se za ovo prvo i počnem pažljivo da je ispitujem i govorim ono što smo joj objašnjavili kada nas zbog besa i histerije nije ni čula. Pokušavam da nekako dobijem obećanje da se to više neće događati i sve što sam uspeo da postignem je objašnjenje na koje nisam imao odgovor: „Tata, ja ću pokušati da se lepo ponašam, ali ti moraš da shvatiš da su neka deca ovakva, a neka druga drugačija”. Da ne bude zabune, ovo je doslovan citat (što je pleonazam), ali, tako je. Dakle, biće još toga.
Kod kuće, Gaga na seriji konsultacija sa klijentima, a ja sa Lenkom gledao dečji film. Da ispravimo ono što ona ne gleda dečje filmove. Večera, kupanjac, spavanjac. Sve u svemu – miran dan. Sutra će već biti drugačije. Dolazi joj najbolja drugarica da provedu ceo dan zajedno. I to u 8 ujutru!
Sreda, 15. februar 2023. godine – Više se ne slušamo
Danas je praznik. Državni. Neradni dan. Ali samo za neke. Samo u Srbiji, za državni praznik, opet da naglasim – neradni dan, zapravo ne rade samo oni koji su zaposleni u državnim institucijama. Ostali rade. I ne samo to – država koja slavi i ne radi, dala je posebnu dozvolu da svi rade i više nego što im je regularno radno vreme! Lepota.
Vida, Lenkina najbolja drugarica iz vrtića je stigla na vreme. Čak je i Lenka ustala pre 8 sati – bez problema. Danas je za njih dve poseban dan. Biće ceo dan zajedno. Kao da inače u vrtiću nisu zajedno.
Za njih je poseban događaj vožnja GSB-om. Odvezli smo se do centra Zemuna. U gotovo praznom autobusu, dok pokušavam da ih smirim, jedan od putnika me pita: „Koliko imaju?”, misleći na njihov uzrast. Ja mu odgovorim: „Pet i pet i po”. A on mrtav hladan: „Aaa, bliznakinje znači!” WTF!!!! Jel moguće? Jel sam ja toliko mutav da me nije dobro čuo ili je on gluv ko top? Ili… Shvatim da me nije ni slušao šta sam odgovorio. I shvatam da nam je to najveći problem. Više se ne slušamo. Ne slušamo šta nam drugi ljudi govore. Nije nam važno. Važno nam je ono što mi sami mislimo, važno nam je samo ono kako mi vidimo neke stvari. Ovom saputniku (ne sumnjam u njegovu dobronamernost) nije uopšte bilo važno šta sam mu odgovorio. On je već stvorio svoju sliku, svoje mišljenje i stav. Realnost… ma koga briga.
Šetnja je nastavljena kroz uličice i više nego strme stepenice koje vode na Gardoš. Prvih deset stepenika smo se trkali, a onda su na moju sreću, odustale. Ostao sam bez daha. Na moju nesreću, htele su da se popnu i na samu kulu. Opet uz stepenice, male, strme, spiralne…
Odlučio sam da ih potpuno izmorim, pa smo se kući vratili peške. Popadale su od umora. Lenka je čak i odspavala jedno pola sata, a Vida je ležala i odmarala se. Ekstra. Poseban dan je došao kraju kada je Vida otišla kući, a Lenka bez prevelike priče otišla na spavanje već u 9 sati.
Četvrtak, 16. februar 2023. godine – Idemo na odmor, eto… šta se može!
Dan pred put. Isplanirano je pakovanje. Doduše, Lenka se već spakovala. Ona i njena drugarica Vida su još juče spakovale Lenkin kofer. Nakrcan je igračkama. Kako obično biva, spakovaćemo se u poslednjih sat vremena pred polazak. I naravno, tek kasnije ćemo shvatiti šta smo sve zaboravili.
Ceo dan smo radili. Zakazivanje postova, montaža „Klinike Vet”… Lenka uživa u danu bez vrtića. Za mene je to uporno smaranje da joj dam telefon.
Predveče, poslednja nabavka pred put. Lenka je kasirki objasnila da idemo na odmor uz rečenicu: „Eto, šta se može…” Gaga je samo prokomentarisala: „Kakva si ti ‘tetka’”.
Da bi bila mirna tokom puta i ne bi već od prvog semafora postavljala pitanje „Da li smo stigli?” ili „Kad ćemo da stignemo?”, nećemo joj dati da spava do polaska. Dok spava u kolima sve je u redu i super podnosi put.
Pakovanje je završeno. Ostalo je da se još malo odmorim pred put, ali to je teško kad Lenka ima stalno neka pitanja. Pred polazak sam shvatio da nisam poslao emisiju na N1. Vrhunac „Marfija” nastaje kada se pojavi obaveštenje da će „dizanje” na njihov server trajati oko pet sati. Uobičajeno traje petnaestak minuta, ali sada postoji neki problem. S obzirom na to da krećemo za dva sata pitanje je šta će se dogoditi…
Petak, 17. februar 2023. godine – Trst je naš!
Za divno čudo krenuli smo samo sa oko 30 minuta zakašnjenja u odnosu na plan. Nismo ni stigli do autoputa, a Lenka je zaspala. Plan je uspeo.
Do granice sa Hrvatskom pustara. Pretekli smo tri kamiona i to je sve od saobraćaja prema prvim susedima. Na samoj granici još gore. Mi jedini. Zbunjeni i naš policajac i njihov. Ali, s druge strane, kolaps u najavi. Kamioni u koloni dugoj bar dva km. Stoje i čekaju…
Naravno, kada putujete noću nema gužve i sve je lako. Ali i dosadno. Moja Gaga kaže (pomalo zabrinuto) „Po Guglu, stižemo za sedam sati”, misleći da smo prerano krenuli.
Pomalo je sve čudno. Granice između Hrvatske i Slovenije nema. Samo jedna mala tabla ukazuje da smo sada u Sloveniji. Isto tako i Slovenija – Italija. Zapravo, jedina razlika između Hrvatske i Slovenije je čistoća. U Sloveniji je sve nerealno čisto. Put, okolina, kuće, domaćinstva, mesta… I da, naravno, sam autoput. Razlika između slovenačkog i hrvatskog je kao nekada (pre 15 godina) između hrvatskog i našeg.
Stigli smi u Trst. Gaga nikada nije bila u ovom gradu koji je za malo bio naš (ne srpski, nego jugoslovenski). Ja sam bio nebrojeno puta. Poslednji put pre 31 godine. Ni tada Trst nije bio onakav kakvog ga pamtim, a danas… Nema veze sa onim vremenima kada je bio centar švercerske trgovine farmerkama, kafom, garderobom, svime i svačim čega nije bilo u Jugoslaviji.
Ali Trst je izgleda ponovo naš. Koliko se na ulicama čuje italijanski, čuje se i neki od jezika iz bivše Jugoslavije, srpski, hrvatski, slovenački, bosanski. Čudo. Što bi rekli, na svakom koraku „naši”. Ponte Rosso ne radi, ali je Trst izgleda i dalje atraktivan za sve sa ovih podneblja.
Put za Veneciju smo nastavili starim putem. Taj mi se put oduvek više sviđao nego sam autoput. Nažalost, nisam imao ideju koliko se sve promenilo za poslednjih 30 godina. U međuvremu jesmo išli za Italiju, ali avionom, pa mnoge stvari nisam ispratio. Nekada simpatičan put kroz mala, zanimljiva i živopisna mesta između Trsta i Venecije sada je iseckan bezbrojnim kružnim tokovima, uz industrijska postrojenja, fabrike, stovarišta. Tek kada se dođe u blizinu Venecije mogu da se vide bukvalno nepregleda polja zasada vinove loze. I to je to.
Ova odluka je naravno produžila i samo putovanje, pa je Google-ovih sedam sati na kraju ispalo oko 11 sati.
Smestili smo se u hotel u Mestreu i moja Gaga je još jednom pokazala svoju genijalnost da pronađe smeštaj na idealnom mestu, više nego komforan i nadasve vrlo povoljan po ceni. Vrlo brzo smo otišli da vidimo Veneciju koja je bila u potpunoj magli.
Čim smo prešli prvi, stakleni most i sačuvali žive glave jer je zbog vlage ceo most jedno veliko klizalište, Lenka je videla kostimirane ljude koji idu na karneval. A onda sve ostalo… brodove, čamce, gondole, maske na svakom koraku. Pošto je bila preuzbuđena i preoduševljena, Gaga i ja smo se dogovorili da je pustimo da se izduva pa da onda krenemo u šetnju. U narednih pola sata je probala jedno 200 maski, ušla u svaku prodavnicu nakita, igračaka, slatkiša… prešli smo jedva 20 metara. Najzad je prihvatila objašnjenje da što idemo više ka centru (Trg Sv. Marka) da će maske biti još lepše pa smo najzad mogli da nastavimo šetnju.
Pao je već mrak pa smo odlučili da se vratimo, a da nismo prešli ni pola puta i to je bila odlična odluka. Zaspala je gotovo odmah pošto smo se vratili u hotel.
Subota, 18. februar 2023. godine – Komercijalizovana i Julija. Kuda ide ovaj svet?
Danas idemo u Veronu i u Padovu. Nije hladno, ali je maglovito. Srećom samo pola sata pošto smo započeli šetnju po Veroni, magla se digla i zasjalo je sunce. Verona je… ne vredi opisivati. Treba otići i videti. Hteli smo da vidimo Julijinu kuću. Pre mnogo godina sam je video (i balkon na kome je stajala dok joj se Romeo udvarao). Tako bar tvrde. Bilo je to jedno prilično obično dvorište i jedan balkon kakvih je Verona prepuna. Doduše, bila je statua Julije (tako bar tvrde). Ulazilo se normalno, prolaziš ulicom i svratiš… Danas, čeka se jedno sat i po da kupiš kartu (ulaz 10 Eur) i još oko sat vremena da uđeš u dvorište! Čekati sa Lenkom – nemoguća misija. Uostalom, cela priča joj nije baš najjasnija. Preskočili smo Julijinu kuću. Zato je bila oduševljena Arenom koja se nalazi u samoj pešačkoj zoni.
U Padovi smo doživeli šok. Mali lepi gradić je izgledao kao da su svi stanovnici Padove i isto toliko turista nagrnuli u centar. Da ne pričam da smo gotovo sat vremena tražili mesto za parkiranje. Svi parkinzi puni, na ulicama ograničenje na 60 minuta a i nema praznih mesta. Na trgovima krkljanac. Pijace rade i posle podne. Nekada su pijace na prelepim trgovima radile samo do podne, a onda su počinjali da rade restorani i kafići. Sad, sve stalno radi, ne vidi se trg, ne vide se prelepe građevine od tendi, šatora i svega i svačega čime su prekrivene tezge.
Ipak, oseća se i dalje duh Italije. Ljudi su i dalje šmekerski obučeni, svuda vode ljubimce, uživaju u baštama restorana i kafea čak i po prilično hladnom vremenu. U prodavnicima i restoranima, svi govore engleski. Doduše, mnoge poslove obavljaju stranci, a ne Italijani.
Vratili smo se u Mestre i pokušali da pronađemo mesto za večeru. U gradu su organizovane brojne manifestacije vezane za karneval i pošteno smo se namučili da dobijemo mesto u restoranu jer je sve bilo unapred rezervisano. Lenka je uživala u lazanji za koju je rekla da je „top”. Prema Gaginom meraču koraka danas smo prepešačili više od deset kilometara.
Sutra idemo u obilazak Murana i Burana. I da se Lenka najzad vozi brodovima.
Autor je, zvanično, posle raznih reformi školstva, dipl. radijski producent. Nakon toliko godina, sve teže mu je da napiše CV. Predugo bi trajalo da nabraja. Trenutno, ima najlepše zanimanje koje sam mogao da zamislim: Lenkin je tata
