Nedelja, 3. maj 2020. godine – Njegovo veličanstvo – bicikl
U svakoj krizi je šansa za pozitivnu promenu. Usmerite se na ono što je moguće u datoj situaciji, što je konstruktivno i što od vas zavisi. Reči koje često upućujem klijentima, dosledno primenjujem na sebi. U doba korone to je, za mene i moju porodicu, značilo „ponovno otkriće” bicikla. Počelo je od mog petogodišnjeg deteta koga je trebalo animirati svakodnevno, u vreme kad je sve zatvoreno, ali su nam različiti parkovi i priroda bili dostupni – doduše uz zaključana igrališta. Onda je moj suprug, koji nije mogao da radi u ovom periodu, otkrio novu strast – skoro svakodnevnu vožnju biciklom oko 40 km. Meni, uz nepromenjeni obim posla i bez vrtića, ostaje manje vremena, ali ipak dovoljno za rekreativnu vožnju. Usledilo je ushićenje kad sam otkrila, za mene još neistraženo, bogatstvo Beča i okoline u pogledu nebrojenih biciklističkih staza i tura. Nedelja je postala dan za porodični izlet biciklom. Nadam se da će tako i ostati kad vremenske prilike dozvole. Nekih 660 km dalje, u mom rodnom Pančevu, i moji roditelji penzioneri su počeli redovno da voze bicikl, ali sobni – u skladu sa mogućnostima.
Ponedeljak, 4. maj 2020. godine – Radni dan na „našem”
Danas sam ceo dan radila online psihoterapiju na „našem” jeziku, koji se u Austriji zvanično zove BKS. Mi međusobno ne koristimo taj izraz. Za nas je to jednostavno „naš” jezik, inkluzivni naziv za jezik koji smo nekada zvali srpsko-hrvatski. „Naš” jezik tako ne povređuje nikoga, čak ni nehotice. Od uvođenja mera socijalnog distanciranja, prešli smo na online terapiju bez većih problema. Poneko je izabrao da sačeka normalizaciju, većina je prihvatila novonastale prilike, a pojavili su se i neki novi klijenti, oni kojima je koronavirus „poklonio” više vremena da se pozabave sobom. Nemoguće je ne komentarisati kako se živi u trenutnoj situaciji i/ili kako su njihovi bližnji „dole” (još jedan inkluzivni izraz za bilo koju republiku bivše Jugoslavije). Svi su uglavnom zahvalni za razumne i dobro organizovane mere u Austriji. Osećaju se sigurno. I onda nastavimo da se bavimo ličnim razlozima koji su ih doveli na psihoterapiju. Opet, ti lični razlozi su neraskidivo vezani za odrastanje „dole”, ili za roditelje koji su „dole” odrastali, ili ostali, ili se vratili i za različite stepene snalaženja i uklapanja „ovde”, odnosno za život koji postaje nešto između. Danas se ipak značajno oseća početak normalizacije opšte situacije, i svi bi radije da od sledeće nedelje dolaze na termin „uživo”, jer od danas mogu da biraju.
Utorak, 5. maj 2020. godine – Povratak u vrtić „malim koracima”
Nakon sedam nedelja, dete mi je opet u vrtiću, doduše, na kratko. Postepeni povratak je predviđen za predškolsku decu, za decu čija oba roditelja trenutno aktivno rade i za jedince. Za jedince, očigledno, iz pedagoških razloga, jer su im potrebni vršnjaci – na sve su mislili. U našem rasporedu je samo utorak i četvrtak, po četiri sata. Grupe moraju da budu male. Moj sin je ushićeno krenuo, poneo ispunjene zadatke, koje smo dobijali preko WhatsApp grupe, da ih priloži svojoj „portfolio mapi” u vrtiću. Vratio se malo razočaran. Bilo ih je samo troje, nije video svoje „najbolje” drugare i ručali su pojedinačno. Pomešana su mi osećanja o toj skici „nove normalnosti”. Zahvalna sam što se kreativno pridržavaju mere socijalnog distanciranja, ali se pitam koliko je to realno održivo. Ujedno, otvorena su igrališta u parkovima, a ljudi nisu nagrnuli, bar za sada. Većina stručnjaka predstavlja borbu protiv pandemije kao maraton od bar godinu i po, nakon koje će svet biti radikalno drugačiji, ali ne zna se kako drugačiji. U potrazi za odgovorima, moje već intenzivno praćenje domaće, regionalne i svetske politike i analiza dobija na ubrzanju.
Sreda, 6. maj 2020. godine – „Od srca zahvaljujem građanima…”
Galupovo istraživanje je pokazalo da je neverovatnih 95 odsto stanovništva Austrije zadovoljno radom Vlade na početku uvođenja opštih mera zaustavljanja pandemije. I ja sam među njima. Naravno, ima i kritika i nezadovoljnih, ima onih koji ne poštuju baš sve preporuke, ali to ne umanjuje značajno opšti pozitivni utisak. Kancelar Kurc je započinjao konferencije zahvaljivanjem građanima na iskazanoj odgovornosti za sebe i druge. Nastavljale su se timski, sa konkretnim i dobro promišljenim merama ekspertskih radnih grupa za različite segmente društva. Uz mantru „košta koliko je potrebno”, pružani su jasni odgovori na „zašto” i „kako”. Fokus na solidarnost se odrazila i na, po prirodi kompetitivnu, tržišnu ekonomiju. Supermarketi, koji su svo vreme bili otvoreni, zamoljeni su da ne prodaju ništa osim prehrambenih proizvoda. Tako su druge kompanije dobile prostor da online prodaju svoje proizvode. Osvanuli su portali sa online prodajom domaćih firmi da bi se smanjila dominacija Amazona, koji ne plaća porez Austriji. Vlada Austrije se odrekla svoje mesečne plate u znak solidarnosti sa građanima! Kontinuirano se sprovode i objavljaju razna istraživanja kao osnova za praćenje i modifikovanje odluka u skladu sa realnim razvojem situacije. I pri tome se, koliko god je to moguće, a moguće je, misli na svakog pojedinca. I zadovoljnog i nezadovoljnog, i poslušnog i neposlušnog, i zdravog i zaraženog. A kod nas predsednik slobodnom procenom izjavljuje da to samo 5-6 odsto nezadovoljnog stanovištva lupa u šerpe.
Četvrtak, 7. maj 2020. godine – „Mauthausen nije pao sa neba”
Često se porede razmere sadašnje globalne krize sa Drugim svetskim ratom. I baš ove nedelje se obeležava 75 godina od njegovog kraja u Evropi. Predsednik Van der Belen je i ove godine ponovio da mlade generacije ne mogu snositi krivicu za najveću „živu ranu austrijske istorije”. Ali moraju preuzeti odgovornost. Jer, najveći austrijski konclogor Mathauzen „nije pao s neba!” On je Austrijancima opomena da tolerancija prema rasizmu, antisemitizmu i ekstremnom nacionalizmu nije dopustiva. A na prostorima bivše SFRJ još uvek nismo uspeli da se dogovorimo o broju žrtava u Drugom ratu. O onom potonjem, onom od pre 25 godina, tek nema ni reči. A u procesu preuzimanja bilo kakve odgovornosti, sa bilo čije strane, svakog dana smo sve dalje. Možda zato što su u svim novonastalim državama još uvek na vlasti oni koji su vlast imali i devedesetih godina? Njihovu vlast upravo održava to nesuočavanje sa prošlošću i neprihvatanje odgovornosti, a nas čini taocima nedorečene istorije. Kao u psihoterapiji, potrebno je sagledati i prihvatiti greške iz prošlosti, preraditi potisnute emocije i krenuti svesnije i progresivnije u bolju budućnost.
Petak, 8. maj 2020. godine – Moj svet u malom
Još uvek se ne zna kad će se i kako univerziteti vratiti na normalan rad. Predavanja, još uvek, držim online. Moji internacionalni studenti mahom su ostali u Beču i svi smo se „preko noći” preorganizovali na rad na daljinu. Nisam se usudila da pitam kako su njihovi bližnji, tamo daleko, a jako me zanima. Kako je kući tamo u Italiji, Iranu, Kini, na Filipinima, u Venecueli, Rusiji, Ukrajini, Južnoafričkoj Republici, tamo u Americi… Bojala sam se da nam ne ode ceo blok časova na razmenu iskustava. Plan i program ipak mora da se ispuni. A za predmet „Kvalitativne metode istraživanja u psihoterapiji” već sam morala da žrtvujem osnovni koncept grupnog istraživačkog projekta, jer se kosi sa merama socijalnog distanciranja. Umesto toga, pozvala sam ih da izrade individualni nacrt istraživanja. Po mogućstvu u skladu sa transformativnom istraživačkom paradigmom, koja eksplicitno ističe pitanja socijalne (ne)pravde i političke agende na kreiranje znanja i pozicija moći. Danas smo diskutovali o inicijalnim idejama. Između ostalog: „Transgeneracijska trauma i uticaj na vaspitne stilove u Albaniji”. Bam – pravo u metu! Bravo za studente.
Subota, 9. maj 2020. godine – San o svetu posle korone
Za evoluciju čovečanstva koronavirus je jedinstvena šansa. Globalni, zajednički, nevidljivi, opaki neprijatelj ljudskih bića. Ne interesuje ga rasa, nacija, veroispovest, ne interesuje ga pol, ekonomski status, ništa… I ne jednog dana, kakav je slučaj sa klimatskim promenama, već odmah i sada, tu je među nama, neodložan, neosporan. Kao skener ogoljava i pojačava nedostatke svakog društva. Nijedan lanac nije jači od svoje najslabije karike – a one pucaju pred našim očima. Da, autoritarne vlasti pojačavaju svoju kontrolu u pravcu totalitarnih diktatura. Možda neke u početnoj fazi borbe sa virusom deluju efikasno, ali, hoću da verujem da su to samo besni, zadnji trzaji ranjene zveri pred umiranjem. Nema mogućnosti za uobičajene metode. Nema izmišljanja žrtvenog jarca i svaljivanja krivice na različite grupacije protiv kojih se mobiliše narod da bi se zamaglila prava priroda stvari i krađe iza kulisa. Ne postoji sukob kultura, nacija, religija, ni civilizacija. Nikada nije ni postojao! To su uvek bili samo sukobi ljudi u ime različitih interesa, koje su u stilu „zavadi pa vladaj” plasirali različiti maligni narcisi i sociopate koje istorija beleži i pamti. Ne pomaže besmisleno naoružanje i nuklearni arsenali. Postavljanje nestručnih, partijskih ljudi na rukovodeća mesta u ovoj kompleksnoj situaciji uzima svoj danak i na duži rok vodi u kolaps. Mikromenadžment je jednostavno neodrživ u simultanim sistemskim promenama i reflektori su jasno uprti u vođu i organizaciju društva. Ne mislim da će otići sami, ni da će borba biti laka, ni kratka. Ali, verujem da će im doći kraj.
S druge strane, u nekim drugačijim demokratijama, sve su glasniji zahtevi da ovaj put ekonomski ceh plate bogati – ultrabogataši, korporacije, države. To bi umanjilo socijalne nejednakosti. Ima država koje su se efikasnije postavile i biće to još jasnije u narednoj, kompleksnijoj fazi borbe sa virusom. I to su mahom socijalne demokratije. U njima se mobilišu potrebna naučna rešenja, kompetentnost, kreativnost, solidarnost, pojedinačna i kolektivna odgovornost, u njima se unapređuje socijalna pravda i blagostanje građana. A za njihovo uspostavljanje i održavanje, iz ugla moje struke, krucijalno dugoročno rešenje je, zapravo, veoma jednostavno: pored postojećih kriterijuma u pogledu predsedničkih i drugih važnih političkih kandidata, uvesti psihološko veštačenje. Najveća pošast čovečanstva kroz istoriju su maligni narcisi i sociopate na vlasti, a ne virusi. Možda nam ovaj virus pomogne da ih iskorenimo?!
Autorka je psihoterapeut u privatnoj praksi i predavač na „Sigmund Frojd” Univerzitetu u Beču, koja je otišla, ali kao i da nije, jer svakodnevno radi sa onima koji pokušavaju da prevaziđu naše balkanske traume i uobliče neke progresivne ideje…
