Nedelja, 24. februar 2019. godine
Ventilator ne uspeva da nas rashladi. Vrata od terase koja smo svake noći zatvarali kako ne bi ušli insekti i gušteri su ovog puta ostala otvorena i kroz njih dopire umirujuć zvuk šuštanja talasa. Ponoć je. Alarm nas podseća da je vreme za polazak.Odmor je gotov, počinje jedan dugačak i naporan dan.
Do aerodroma putujemo autobusom. Vožnja kroz Afriku je posebno iskustvo. Asfaltirani su samo glavni putevi dok su ostali zemljani, dakle truckavi. Međutim, to vozače ne sprečava da voze brzo i izuzetno rizično pretiču druga vozila. Sirena se čuje svakih par minuta. Znam da ste pomislili „Pa tako je i u Srbiji”. E pa nije, stvarno nije. Pešačke staze i prelazi ne postoje uprkos velikom broju pešaka na ulicama. Kad vide autobus pun belaca, prolaznici uglavnom puknu od smeha, prstima upiru u nas i dozivaju ljude oko sebe da obrate pažnju. Neki nas gledaju nepoverljivo, neki ljutito. Neki nam mašu i smeju se. Međutim sada je noć, ljudi na ulicama gotovo da nema, kao ni vozila. Osvetljenje ne postoji pa se kroz prozor jedva naziru obrisi niskih kuća i visokih palmi. Naš vozač iznenada staje i obaveštava nas da mora malo da odspava. Ćutimo u neverici. Tako prolazi pet minuta i put se nastavlja.
Sa prljavog i sklepanog aerodroma u Zanzibaru, na kom radi jedan šalter, stižemo na aerodrom „Ataturk” u Istanbulu koji je prošle godine primio 210 miliona putnika, 210 miliona, šta uopšte znači taj broj? Gužva je, ali sve savršeno funkcioniše. Iz Istanbula dolazimo u Beograd. Službenik je hteo da me odvoji sa strane kad sam rekla da dolazim iz Afrike, ali je odustao kad je čuo da nas ima dvadesetoro u grupi.
U kolima na putu do kuće razgledam Beograd sa divljenjem.
Ponedeljak, 25. februar 2019. godine
Odmorni smo. Odlazimo na pijacu po med sa Tare i voće iz Afrike ili Turske. Razgovaramo sa prodavcima. Ja ne umem da vodim neobavezne razgovore sa njima. Trudim se. Možda misle da sam uobražena, a zapravo, verovatno ne misle ništa. Ovih dana učim sebe da drugi ljudi malo ili nimalo misle o meni, kao što i ja, malo ili nimalo mislim o drugim ljudima. Ta pomisao je oslobađajuća.
Ostatak dana provodim u planiranju radne nedelje. Pokušavam da zavedem neki red u glavi i prenesem ga na poslovni segment života. Odmor je očigledno bio veoma uspešan jer sam uspela da zaboravim sve planove i obaveze koje sam imala pre njega.
Javljam se roditeljima i prijateljima da sam stigla. Biće ovo nedelja posvećena druženju i baš joj se radujem, te su mi omiljene.
Utorak, 26. februar 2019. godine
Ustajem rano. Vuk i ja odlazimo sa Dendijem u šetnju po naselju koje, kao ni Afrika, nema pešačke staze i prelaze. Danas mi to ne smeta. Uživamo u tišini jutra i razgovoru, a zatim sama odlazim do studija u kome treniram, koji se nalazi na tridesetak minuta hoda od naše kuće. Jutarnji trening je najbolja navika koju sam stekla u 2018. To je deo dana koji u miru posvećujem samo sebi i koji mi daje energiju da se sa pažnjom posvetim poslovnim obavezama koje dolaze.
Uveče se viđam sa D. u „Pogonu”. Prepiričavam joj utiske sa putovanja, gledamo fotografije, smejemo se. Obožavam vreme koje provedemo zajedno. Kao da smo i dalje one dve devojčice iz Gimnazije, a zapravo, sve je drugačije. S njom je sve lagano, čak i teške priče nekako postaju lakše za prihvatiti i razumeti, i život je lep. Kasno dolazim kući.
Sreda, 27. februar 2019. godine
Obećala sam Vuku odlazak na bazen, ali ne mogu da se probudim. On odlazi dok ja jutro provodim u razgovoru sa drugaricom koju sam upoznala u gimnaziji i naše prijateljstvo traje otad. Nakon uspešno završenih osnovnih i master studija, nije uspela da nađe posao u zemlji koja je finansirala njeno školovanje tako da je otišla u inostrantvo i predaje engleski. Ta situacija me nervira ponajviše jer nije logična. Ali, ko je rekao da život mora biti logičan. Divim se njenoj hrabrosti da potpuno sama ode u zemlju čiji jezik ne govori, i korak po korak hoda ka nekom boljem životu. Mnogo mojih prijatelja više ne živi ovde, a još više njih planira ili želi da ode. Sa većinom sam izgubila kontakt, ali sa M, iako se čujemo jednom u par nedelja, osećam bliskost koja se godinama oblikovala i sada je ni hiljade kilometara udaljenosti niti meseci razdvojenosti ne mogu ugroziti. Nadam se da je tako.
Četvrtak, 28. februar 2019. godine
Odlazim na trening pa u kupovinu i zatim se posvećujem poslu. Sporo se vraćam radnoj atmosferi, mozak je i dalje na plaži i govori pole pole (light motiv našeg putovanja. Na svahili jeziku znači polako polako).Trudim se da ne zaostajem kad su hitne stvari u pitanju.
Veče provodim kod sestre. Pijuckamo vino, jedemo salatu i priči nikad kraja. Vuk je u Beogradu na izložbi. Opet se kasno vraćam kući.
Petak, 1. mart 2019. godine
Danas nema izgovora. Vuk i ja odlazimo na bazen. Ja zapravo učim da plivam. Mislim, znam ja da plivam i volim da plivam, ali to nema veze sa životom kad je tehnika u pitanju. Plivanje nikad nisam smatrala delom treninga, već eto tako… blejica u vodi.
Jutro je i bazen je prazan, samo Vuk i ja. Kakva divota. Vuk daje sve od sebe da mi do detalja pokaže svaki pokret i otkrije skrivenu filozofiju plivanja. Pokušavam da sinhronizujem disanje, ruka grabi što dalje, druga je sustiže, pazim da lakat bude opušten, da mi noge ne tonu, da mi glava ne tone… onda malo zaboravinm na disanje. Pauza. Idemo ponovo. I tako… prolazi 45 minuta, odlučujem da je dosta za danas. Vuk kaže da sam bila dobra. Srećna sam.
Pravimo gozbu za doručak i nakon toga počinjemo sa radnim danom.
U 7 sati nam dolaze roditelji i braća. Pravimo fondi sa sirom. Imamo vremena da natenane, još jednom, proživimo putovanje. Zanimljivo mi je da čujem Vukovu priču. Neke delove sam zaboravila, neke sam i ja identično doživela, drugih se i ne sećam, kao da nisam bila tu. Roditelji nam postavljaju gomilu pitanja. Najveće oduševljenje izazivaju fotografije sa safarija koji je trajao dva dana. Vozili smo se džipom sa otvorenim krovom i prilazili smo jako blizu životinja pa smo uspeli da napravimo fotografije vredne konkursa za National Geographic. Objašnjavamo im kako, na naše ogromno iznenađenje, u nacionalnim parkovima životinja ima na svakom koraku i kako se ne plaše ljudi i džipova.
Subota, 2. mart 2019. godine
Aleluja! Konačno metereološki uslovi dozvoljavaju vožnju bicikla. Ne postoje reči koje bi mogle da opišu koliko to olakšava stvari u mom životu na Misi. Znam da me razumeju komšije koje nemaju položen vozački ispit. Uspešno odbijam da krenem na vožnju, uprkos gomili koja mi objašnjava da je u današnje vreme to neophodno. Priznajem, mnogi od navedenih razloga jesu tačni, ali osim straha da da ću napraviti neko s, imam par dobrih argumenata protiv cele stvari. Za početak, tu je činjenica da su svi vozači razmaženi do zla boga i idu kolima čak i kad nema potrebe za to. Tu razmaženost bih verovatno i ja usvojila, a posledica toga je manje hodanja, manje vožnje bicikla, dakle, nezdraviji život. Drugi, možda bolji razlog je priroda. Jedan vozač više, znači i jedna limena kanta više koja sagoreva otrove svud oko nas. Zato, mislim da je dobra odluka sačekati tehnologiju i finansije pa kupiti automobil bez vozača, na struju. Videćemo da li ću dočekati J.
Dan teče lagano. Uveče imamo zakazano druženje sa drugarima. I oni su zimu proveli u toplim krajevima, ali na drugom kraju planete, u Meksiku. Jedva čekamo da čujemo šta su radili i kakvi su im utisci. Niko mi do sad nije pričao o Meksiku. Frižider punimo vinima i spremo laganu večeru. Veče možda završimo u „Apolu”, drugari organizuju ASAP.
Autorka postoji i prisutna je, sve ostalo je manje sigurno
