Nedelja, 24. april 2022. godine
Na relaciji Pančevo – Zvornik, Tamiš – Drina, omiljen mi je Jadran. Šalim se, naravno! I reke su delovi večnosti. Lepo je živeti u gradu koji ima reku. Još je lepše živeti na selu koje ima more. Pretpostavljam.
Elem, kad smo kod beskraja i njegovih delova – danas je Vaskrs.
Ako večnost može stati u jedan dan – neka to bude nedelja. Ali i nedelje su postale škrte i nedovoljne. Ustvari – ne teče reka, nego voda, ne prolazi vreme već mi (to je voleo često da spomene jedan od mojih omiljenih nastavnika iz osnovne škole. Iako je predavao meni manje omiljen predmet). Teško je prihvatiti tu odgovornost prolaska. Zato – hajde da krivimo vreme!
Dakle, večnost ćemo ipak ostaviti u ljusci uskršnjeg jajeta. Tamo joj je i mesto.
Ustali smo rano. Za doručak zna se – deca su porazbijala skoro sva jaja sa stola, pa su sada sve večnosti sveta na našoj trpezi. Ćaskamo neobavezno, bez teških tema, sve može. Tata, mogu li da ti skačem po tvom stomaku (posle doručka)? Može! Trambulina, baš je fina! Peva Sofija i skače kao na federima. Inače, zaista se kaže trambulina, baš kao i karniša, pantofle i sl. To znaju ljudi koji imaju dve kume sa Filološkog.
Na kraju dana sav taj mukotrpni rad od petka pretvorio se u gomilu šarenih ljuspica koje ćemo još dugo pronalaziti na neočekivanim mestima. I baš kada iz detaljno usisanog i i dva puta opranog tepiha, tamo oko Nove godine, naiđem na delić i 15 minuta se pitam od čega je, a onda mi sine. Uskršnje jaje – eto to je večnost. Kao i pronalaženje sebe svuda oko sebe. Čak i na ne baš lepim mestima. Ali, gle čuda – u tome je lepota.
Ponedeljak, 25. april 2022. godine
Drugi dan Vaskrsa – trudimo se da održimo praznično raspoloženje. Da ne mislimo na posao, da se još malo divimo šarenilu, ali nije to ta bezbrižnost. Već razmišljamo šta će biti sa svim raznobojnim jajima koja nisu doživela slom još za nedeljnim doručkom. Bolje da jesu – to im je svrha.
Dan provodimo napolju, tu su i sva deca iz komšiluka, čini mi se da su svi mirisi prolećnog behara završili baš u našoj ulici. Prolazimo pored košnica, Sofija tvrdi da je roj pčela juče pobegao. I da mora najbrže da se trči kada hoćemo da prestignemo pčele. Ne znam ništa o pčelarstvu, pa se slažem sa Sofijom – da su se dve najspretnije izvukle i sakrile na Aninu majicu i žele tu da ostanu. Nećemo ih vratiti, to su sada naše pčele. Poznato je da deca vole da dele. I naravno nikada ne prisvajaju tuđe stvari koje im se dopadaju.
Volim dane provedene na selu, kod baka Mitre. Podseti me na moje detinjstvo, iako je selo moje bake bez ijednog uzvišenja. Marko se smejao kad sam mu pričala kako kretanje pod ručnom učimo na nizbrdici iz podzemne garaže. A ja sam se pitala kako su oni vozili rolere po brdu, nije to to. Elem, približili smo brda i ravnice, te smo često na putu. Važno je održati jedinstvo. Napravili smo jednu fotku pred polazak kući, u znak sećanja na naše odrastanje. Da li i vas podseća?
Utorak, 26. april 2022. godine
Gledam fotografije pred spavanje. Odvajam one za dečje albume i radosnice. Gledam onu od juče, koja me podseća na mnoga leta provedena kod babe i dede na selu. Nema više tog duha. Sada je novo vreme. Možda su generacije do 2000-ih imale još neke ostatke tog doba. Ali nadalje se pravila odgajanja značajno menjaju. Razvoj govora, fine motorike, empatije, rad na fokusu i održavanju pažnje, lekcije o ličnoj higijeni, navika čitanja, razumevanje pročitanog, zdrava ishrana i što maštovitiji načini za izbegavanje slatkiša. Priprema zdravih slatkiša kao zamena. Sve su to teme o kojima mislim i čitam i zaista su mi interesantne. Prilično se uživim u štivo. Sprovodim u delo. Neretko vidim rezultate. A onda ova fotka.
Kao da čujem tetku kako govori – ostala je jedna prazna fotografija na filmu. Od letovanja. Ajde brzo, poređajte se po starini. Škljoc, samo jednom. To je to. Idemo da razvijemo film. I uvek nas iznenadi neka fotografija glave u krupnom planu (preteča selfija).
A sve ove teme o kojima naširoko čitamo? Za šta smo ostali uskraćeni kada to nije bilo u modi? Kako smo uspeli da progovorimo, naučimo dva pisma, jedan ili dva jezika pride, položimo prijemne i ostale ispite? Kad smo po cele raspuste provodili na selu, malo na moru, po cele dane napolju, sa životinjama, u baštama, sa krpeljima, poderanim kolenima, sa stotinama krofni sa džemom, palačinkama, uštipcima i prženim krompirom za ručak. Danas nedopustivo. I ma koliko bile primamljive uspomene, glasam za današnje metode. Zato što je to, za nas odrasle, teži put. Moramo i mi da zapnemo, da poradimo na sebi. Da se preispitujemo. Da proširimo polje razumevanja. Da konačno ispoštujemo sve razvojne faze, da ih uvažavamo i pre svega da ih volimo. Teško, ali višestruko korisno. Preporučujem.
Sreda, 26. maj 2022. godine
Dan za papazijaniju. Kao i Pekićevo Zlatno runo. Istorija i mitologija, bogovi i duhovi, mašta i realnost, sadašnjost i prošlost, život i smrt. Za neke ni život, ni smrt, već nešto između. Kažu, ko nije stvarno živeo, ne može stvarno ni da mre. Elem, obećala sam da ću pročitati svih sedam tomova. Nekom drugom sam obećala malo više nego sebi. A sad, dok mi pred očima izlazi sopstveni doživljaj tek načetog kapitalnog dela naše književnosti, obećavam i sebi. Pročitaću Zlatno runo.
Kod nas u poslednje vreme važi – ko nije stvarno spavao, ne može stvarno ni da se probudi. Alarm koji niko nije podesio na 3h ujutu besprekorno se javlja. Doduše kulturno, tiho se meškolji, slatko se smeška, pa ako pomislimo da na tome može ostati – lako upadamo u zamku, jer je podešen na postupno pojačavanje u slučaju ignorisanja. A ko još želi da probudi komšiluk. Ili Sofiju. Ukoliko se to kojim slučajem desi, da se Sofija probudi, e onda onaj normalni alarm u 6h niko neće čuti. I bićemo sasvim sigurni da smo svi čvrsto zaspali i prespavali odlazak u vrtić i jutarnju vizitu. Kad jutro počne naglavačke, odmah odustajem od svega. Dan provodimo napolju, bebu nosim, Sofija vežba skakanje. Sve je u redu. Beba mirno spava, Sofi je presrećna, obara sopstvene rekorde u skoku u dalj. Svet je prepun sitnica koje zavređuju beskrajnu pažnju i divljenje. I to obožavam kod nje. Tera me da se vratim detaljima, da pomirišem cveće, da pričam o proleću, o Uskrsu, o dugi, o kontinentima. O divovima iz Irske i Gorskom caru iz Skandinavije. U tom trenutku tražim odgovor na samo jedno pitanje – kako rasteretiti svakodnevnicu? Kako se vratiti svim tim važnim dešavanjima, kao što je proleće. Proleće nije samo godišnje doba. To je događaj. Buđenje, razvoj, početak. Život u malom. A svima nam se dešava proleće. Zašto smo ga zanemarili? I kako da ga vratimo sebi?
Četvrtak, 28. april 2022. godine
Biti hirurg nije lako. Težak je to razvojni put. Dođeš kao dečak, izađeš kao čovek. Moraš verovati sebi, svojim rukama i svojim kolegama. Moraš doneti kući nedoumice. Ali i ponos. Danas je bio uspešan dan. Vredno je jednog malog slavlja. Biti internista je još teže, ali o tome drugi put. Kad tema bude – kome je u životu teže, pa kad krenemo da nabrajamo i da se žalimo. A na kraju mora jedna flaša vina da se otvori, pa da nam bude lakše!
Danas shvatam da volim rutine. Rutina znači da je sve uredu. Da su svi zdravi, obroci redovni, da smo išli napolje, naučili nešto novo, puno se grlili i možda uspeli nešto za sebe – da pročitamo, pogledamo neku emisiju ili film (to ne spada u rutinu ali dogodi se sporadično.)
Čak i kada negde odemo neplanirano, rutina ide sa nama. Veoma retko, iz nekog razloga može se urušiti. To znači razdražljivost. Nervoza. Strah od neizvesnosti. Tako da, volite svoje rutine, one su znak da sve ide baš kako treba.
Na poslu, koji je trenutno u drugom planu, nema rutine. Dežurstva, prepune ambulante i velika očekivanja. Razmenim po koju poruku sa kolegama, prisetim se tih neizvesnosti, dobrih i loših ishoda. Slušam šta se dešava, kakve se bitke vode. I moram reći, umesto tog podrazumevanja svega što imamo, bolje da se što pre prisetimo – nema na svetu dva ista petka, dve iste nedelje, dve iste srede. Ma koliko ličile jedna na drugu. Tvrdim to baš danas, u četvrtak.
Petak, 29. april 2022. godine
Petak, uvek omiljeni dan! Čak i kad ne idem na posao, po navici se radujem vikendu. Poranile smo, krenule do prodavnice, zavredele komplimente od bakica koje smo usput sretale. Kao da je stvarno čudno u današnje vreme ići u kupovinu sa dvoje male dece. Sofija na kasi pita šta je to Maksim. Kažem joj da je to muško ime. Onda smo mama ti i ja Maksimice. Ne insistiram na rodnoj ravnopravnosti, iako o tome razmišljam, preispitujem sa sobom sve te moderne teme. Nekad ne znam ni sama šta da mislim. Previše je svega. Vreme je da nađemo način da pojednostavimo stvari.
Elem, Sofija dobija čokoladu na kasi samo zato što je nasmejala ljude koji čekaju. Međutim, Sofija izgovara: „Ali ne mogu, danas sam jela puno slatkiša”.
Iako je izmislila, srećna sam što bar ima svest da ne treba preterivati.
Danas tata sprema ručak, Sofija mu pomaže. Danas je običan dan, bez ikakve filozofije. Samo muzika, dobra hrana i mnooogoo poljubaca. Lepo je!
Subota, 30. april 2022. godine
Dan za babe i dede i njihove savete. Uvek tu nešto može malo bolje, iako generalno nije loše. Ali bolje bi bilo naterati je da jede voće, bolje bi bilo kada bi danas uspela ranije da spava, pa da odete malo van grada, bolje bi bilo peglati i kuhinjske krpe, peškire i čarape. Bolje bi bilo da idete malo više peške, a ne stalno bicikl da vozite. Ortopedske cipelice do leta minimum da nosi. I tako uz kafu i roštilj klimamo glavom i baš smo srećni što smo na okupu!
Imati babu i dedu u životu i na raspolaganju je neprocenjivo! Da posavetuju i kad ne tražiš, ali i da bespogovorno dolete. Kad treba da se ode u pozorište, da se malo duže odspava ili da se spremi ručak jer smo se zadržali napolju. Ipak, to nisu samo njihove babe i dede već i naši roditelji. Koji su dočekali svojih pet minuta i na delu gledaju ostvarenje te, milion puta ponovljene pretnje – videćemo vas kad budete imali svoju decu!
