Nedelja, 23. maj 2021. godine
Sa šoljom crne, gorče kafe išunjam se u dvorište. Za mnom će uskoro i Đorđe. Unutra klinci gledaju neke spooky/scary crtaće, još nisu provalili da smo napolju.
Pokušaću da objasnim taj ritual koji mi radni dan redovno uskraćuje (kme, kme!). Dakle, zajedno sa šoljom gnjezdim se na divan od paleta. Od kako imamo Tobija (a to je od baš skoro), prati me u stopu, pa eto i njega, zavlači se ispod palete. Čitavo dvorište prošarano je treperavim senkama kako se jutarnji zraci probijaju kroz breze i jelke. Priznajem, poprilično smo zarasli poslednjih godina, svaku novogodišnju jelku posadimo u dvorište, a ja posle ne dam ni grana da im se odseče.
Uživam dakle, u apsolutnoj tišini, stanju opuštenosti i momentalnog spokoja koje imam samo na moru (o moru mogu nadugačko, kad god hoćete) i ovde, u našem dvorištu. Nema neprirodnih zvukova, niko u komšiluku ništa ne seče, ne kuje, ne kosi – rano je još za to. Preleću jedino gugutke i klepeću krilima u krošnjama, gde su im gnezda. Tih oko pola sata ukrademo za uživanciju u kafenisanju, dok ovi mali ne izađu. Čim se pojave, kreće ubrzanje. Kupili smo onu ljuljašku u Lidlu, što izdržava 150 kg, i sada se pola ulice ljulja i uživa u našem „drugom” dvorištu. Ekipa se rano okuplja i kasno rastaje. Tako nam je inače, ali jutros zbog zakazanog treninga na sportskom za par sati odlažu druženje.
Oko podne se pakujemo za trening. Dan će, čini se, biti baš topao. Sportski je pun, svako tamo ima svoje mesto, sasvim mali klinci su na igralištu, stariji na terenima kod česme, a veterani su na zasluženom pivcetu kod kapije. Somborski bus na parkingu najavljuje da se igra i važna neka utakmica. Tek sutradan saznam da ih je, evo citata: „’dizelka’ isprašila sa čak 5:2“.
Kod kuće se bacamo na domaći. Učiteljica traži referat o Prvom svetskom ratu. Naravno, odmah se poseže za Wikipediom i Guglom. Za mene, koja sam se načitala literature tokom svih ovih godina školovanja, to predstavlja totalnu jeres. Nakon kratkog objašnjavanja na temu izvora, moj đak je u potpunosti promenio taktiku. Pristupa se vrlo ozbiljno, vidim, shvata, traži, čita, bira fotke, slaže pasuse. Opa, biće nešto…
Ponedeljak, 24. maj 2021. godine
Poslednjih nekoliko meseci moj život je karikatura ☺
Zapravo, kad bolje razmislim, poslednjih malo više od decenije je u njenom znaku. U Muzeju je trenutno u toku moja izložba o liku seljaka u Ježevoj karikaturi. Njome se zapravo, kroz prikupljanje građe, pisanje disertacije, njenu odbranu i pripremu izložbe, tačno toliko dugo bavim. Opčinile su me njena forma, pitkost i lakoća kojom se „čita”, kao i univerzalnost i bezvremenost poruke koju šalje. Evo jedne, iz tridesetih godina prošlog veka. Njen autor je Đorđe Lobačev Strip, koji je tih godina živeo baš u našem Pančevu. Koliko je aktuelna, procenite sami.
Na poslu uobičajeno prolazi dan. Plan za večeras je galerija Singidunum gde se otvara izložba sjajnog slikara i karikaturiste Mira Stefanovića. Dolazimo Đorđe i ja, a autoru dovodimo lokal patriotsku podršku iz njegove Inđije. Meni je Miro važan, jer je zapravo jedan od retkih živih autora karikature koji su crtali u Ježu tokom osamdesetih. U kontaktu smo već neko vreme, zaista je poseban, puno mi je pomogao, radili smo kod njega u Beškoj intervju o „bockavim” Ježevim godinama, i ujedno dogovorili dalje korake: u subotu će držati radionicu u Muzeju. Biće zaista privilegija povlačiti prve poteze u karikaturi pod njegovim budnim okom. Can’t wait!
Utorak, 25. maj 2021. godine
Oko osmice krenem po mamu koja mi čuva klince. Naravno, ne možeš da izađeš iz komšijske ulice. Naravno, zida se. U ulici u kojoj ni biciklom ne možeš da okružiš, osvanuće Pr+5+PS. Ona grdosija koja sipa cement ili šta već, potpuno je blokirala deo ulice (i to, naravno, bez ikakve prethodne najave, čak ni znaka da je prolaz u narednih par sati nemoguć). Svašta bih ja sad još rekla, ali neću. Može mi se.
Đak se javlja da je referat prošao odlično. Inače se ne mešam, ali sam sinoć dala predlog da docrta i jedan pištolj i ono stripovsko BANG! tamo pored Gavrila Principa. Da malo „smekša” tu kombinaciju ozbiljnog teksta i fotki. Deca se oduševila, a đak doneo peticu k’o vrata.
P. S. Sasvim slučajno, ja baš čitam Jergovića. Nažalost, već mesecima, nekako mi ne ide, ali isteraću. Razlog je verovatno što imam neki bug, pa uvek čitam više knjiga paralelno. Nemam živaca za jednu. U dahu pročitah Bljuzgu u podne, za njom dve Velmar-Janković, sjajnu Kuću Ivane Đilas i manje sjajnog Vidojkovića, ali Gavrilo me nezemaljski muči.
Sreda, 26. maj 2021. godine
Jutros vozim drugim putem, pa se kao ne nerviram oko radnika i gradilišta.
Krećemo na posao. Nema neke preterane gužve, usput ćaskamo i slušamo radio, na Naxiju vrte novi Džibin singl, Kiša. Tu smo Đorđe i ja apsolutno saglasni, čim najavi koncert, verovatno u deželi, eto nas! On mi fali i njegov vibe.
Evo nas, već smo i na mostu. Beograd sa Dunava mi je uvek lep, tu negde sa sredine mosta uvek jasno vidim zgradu mog Muzeja, nižu se crkva svetog Marka, Beograđanka, na vidiku je i BW, i tamo sasvim desno čarobni Gardoš…
Pored brojnih aktivnosti oko izložbe, u toku je planiranje tribine o karikaturi. Dogovaram organizaciju i učesnike sa Bojičićem, sadašnjim urednikom Ježa, čovekom sa toliko duha i pozitive da mu se iznova i iznova divim. Plan je da pozovemo Jugoslava Vlahovića i još neke saradnike i da linkom uključimo kolege iz regiona. Tema: malo o prošlim ošišanim vremenima, malo o sadašnjim prilikama u regionu kao i o perspektivi ovog žanra.
Posle podne se šetamo po kraju, danas nema kiše, pa Nika i ja lunjamo po igralištima na Kotežu. Omiljeno mi je ono na kome je između ljuljaški onaj betonski bazenčić za pesak. Takvo još uvek ima na mojoj Tesli. Zapravo, sva ta stara (čitaj: planski projektovana i građena) naselja imala su između ljuljaški i klackalica i taj pesak. Na biki se vozimo od jednog do drugog, na svakom se pomalo poljuljamo, penjemo, srećemo poznate drugare, upoznajemo nove…
Četvrtak, 27. maj 2021. godine
Jutros me na terasi sačeka očupano drvo života. Tobi je, čovek legao u saksiju i pregrizao i oglodao mi sve pelcere. Ne znam kako, ali najveće stablo je preživelo.
Malo kukam, al’ to je to. Važno da mi nije dirao filadendron ☺ Od februara me uhvatilo neko ludilo, kupujem filadendrone, monsteru isključivo, ali imam i jedan Xanadu. Ukućani kažu da počinjemo da ličimo na džunglu. Kamo elektromagnetno zračenje? Kamo formaldehidi?
Na poslu hit. Dobijem mail, piše Dado Topić. Mislim, kako da se ne nasmejem? Koliko puta se desi da ti iz inboxa izađe Dado Topić. Prepričavam to posle mladoj koleginici, piletu od nekih 25, i ona naravno, ne zna ko je taj šmeker. U to ime poslušajte, gde, inače, Slađana izgleda vrh!
Jasno je, je l’ da, da mi se nije javio TAJ Dado?
Predveče padaju jedne iznenadne palačinke. Ukusnije su kad se doda par kašika heljde. Đorđe kaže, on će da peče. To nam je večera u dvorištu. Dok klinci cupkaju i čekaju one sa kremom, ljuljuškam se u našoj ogromnoj ljuljašci i gledam, kako se, dok se smrkava, jedan za drugim pale lampioni po dvorištu.
Petak, 28. maj 2021. godine
Pre desetak dana javila mi se kostimografkinja sa, ajde da kažem, neobičnim zahtevom. Snima se serija, pa je zanima odevanje muslimanki od pre 30 godina. Ufff, baš teško, obično se jave za „daleku” prošlost, kao Medenica za Nečistu krv ili Ravnu goru, ali za tako blizak period, i još je u pitanju lokalitet u Bosni. Predmeta naravno nema, a ni literature, pa sam kontaktirala kolege iz Muzeja u Semberiji i uspeli smo da napravimo neku rekonstrukciju. Jutros po dogovoru, šaljem fotke na mail. Čujemo se i pojašnjavam joj detalje, na čemu veoma zahvaljuje. Onda neobavezno, ženski, ćaskamo, glumci, produkcija, snimanja, deca, škola, aktuelne serije na TV-u. Shvatam, pa ja uopšte ne znam ove mlade glumce, ostala sam otprilike na Đuričku.
Posle podne, kod kuće, ajmo onu našu slatku fantaziju, kanelbullar. Omiljeni nam švedski kolačići, pravim ja to često, ali sad smo ih se nešto uželeli. Problem je dok taj kvasac naraste i dok ih napravim, onda mi nekako nisu zgodni radnim danom, pa ostanu za vikende. Nika ih obožava, zove ih cimetići. Ta divota ne može se opisati, mora se probati. Pa, izvol’te recept.
Nestali u sekundi!
Subota, 29. maj 2021.
Jutro započinje onako easy. Ranimo, jer uvek ranimo, onda doručak, jer mi jedemo sad i odmah. Ide redom, kafa, pijaca, sve odrađujemo lagano. Oko 11 krećemo na Mirovu radionicu. Đak i ja ostajemo u Muzeju da crtamo, Nika i Đorđe su u parku ispred, na igralištu.
Miro briljira. Zahvaljuje mi posle na pozivu, znam da mu znači, meni je veoma drago da smo ovom izložbom oživeli tu priču o Ošišanom ježu, da publika ima priliku da ponovo vidi velika imena i podseti se na te vrhunske umetnike. Karikatura je sve, samo ne naivna stvar i zahvalna sam joj jer je mnogo ispričala o seljaku kroz vreme, o moćnoj i teškoj simbolici kape koju je nosio.
Vraćamo se kući, Nika odlazi na spavanje.
Popodne, idemo bahato – pravimo novu turu cimetića. Duplu!
Svi se muvamo oko šporeta, Vadim treći pleh, hladim za Niku. Moj đak i ja grabimo par još vrućih komada i trkamo se do ljuljaške. Uvaljujemo se, gurkamo i sa uživanjem sladimo.
Autorka živi gde zvezde tkaju sag od srebra
