Nedelja, 26. jul 2020. godine – Vazduha nema dovoljno u vazduhu
Jutro u Peščari, kišno i sparno. Kiša se cedi sa iglica borova, uzdiše, zemlja, uzdišem ja. Astma ne voli vlagu, planiram bekstvo iz sopstvene kože. Disati mirno, i duboko, to želim.
Za par dana, želeću ponovo da se dokopam Peščare. Ili je nemir, ili je strah… Ima toga u ovom julu 2020. i previše. Jul je premoren i svega mu je dosta.
Izlazimo iz Peščare, vozeći po krivinama kroz šumu, uplovljavamo u ravnicu. Uživam, uvek, u ovom delu puta, sve dok ne ugledam prvu u nizu vetrenjača, one me jako nerviraju. Ovaj vijugavi puteljak sređen je prošle godine za potrebe izgradnje baš tih divovskih postrojenja. Opravdanost postavljanja ovih nakaza usred lepote nacionalnog parka niko normalan ne dovodi u pitanje! Osim poneki nezahvalni namćor kome ne preostaje ništa drugo osim okretanja glave u stranu.
Ceo jul provodim lečeći se u Kovid ambulanti, tačnije, najveći deo vremena, tričavih četiri sata, budem na vazduhu, sedim na klupi u dvorištu ambulante, u Zmajevoj ulici. Broj klupa se povećava, a evo sad su uslovi u čekaonici bitno popravljeni dodavanjem suncobrana. Čekanje pruža jednu posebnu vrstu psihofizičkog umora, tako da bar ostatak dana lako prespavam. Bolje mi je, i sad već počinjem da zaboravljam kako mi je bilo. Umem baš dobro da zaboravljam. Promenimo temu, i to umem, uspešno čak, a politikom se nikad bavila nisam.
Iako liči, ova nedelja nije onako okrugla kako moje nedelje znaju da budu. Fil dokolice nije gladak, zakašljavam se. Vazduha nema dovoljno u vazduhu, pa prazan vazduh pravi mehuriće u pomenutom filu.
Disati ili disuckati, nije to obično pitanje, a nije ni neka bezopasna metafora. Mogao bi to biti naslov jednog prejezovitog žitija u kome bi bio opisan život savremenog čoveka, recimo, u Srbiji.
Nedelju volim da provodim kod kuće, ako je moguće sa porodicom – kuvamo, čitamo Zabavnik, ili šta već ko čita, pa ručamo. Sa nama na ručku nekad su Mičio Kaku ili Di Grejs Tajson, koji nam pričaju o kvarkovima, crvotočinama, supernovoj, dok iz dubina svemira dopire uzbudljiva muzika sfera. Ništa posebno, deca se razdragano ubeđuju ko je poslednji bacio smeće, ko je kad ljuštio krompir, čiji je red da ide u prodavnicu.
U trenucima pre nedeljnog ručka, preciznije, baš kada pozovete decu za postavljen sto, rađaju se najblistavije ideje.Malo se dovikujemo, pa nas troje pojedemo supu, stigne i Acika. Znam i sama za slatkast ukus još samo jednog pročitanog reda, i kad se setim nedeljnih ručkova u svom detinjstvu, uvek prvo čujem moje ili bratovo odzivanje: „Saaaaću!”
Za desert – rasprava, kao i uvek. Što se deserta tiče, postoje samo dva problema, prvi nastaje ako ih/ga nema na stolu, a drugi, ako ih/ga ima. Nekome se jede nešto slatko, a nekome je majka kolačima upropastila celonedeljno odricanje od slatkiša.
U svakom slučaju, neko završava ručak razočarano odlazeći u svoju sobu.
Ponedeljak, 27. jul 2020. godine – Jednostavan život
Budi me lupanje psećeg repa o ivicu kreveta, cviljenje, lupanje, cviljenje. Susretnu nam se pogledi, brzo zažmurim, ne mrdam, ali, gotovo je, provalila me je. Nije fer, ustajem da prošetam Linu.
Godinama uspešno odolevamo Mašinim moljakanjima koja vremenom evoluiraju. Izdržali smo peckanja i prekore, poput onog da će deca naše ćerke, sigurno imati srećnije detinjstvo od njenog. Imaće ono što ona nikada nije dobila, a najviše je želela. Kao i svi bezosećajni roditelji koji ne žele psa u stanu, podneli smo to.
I kako to biva, neke se stvari dešavaju tek da me opomenu, i izbiju mi iz glave ideju da je uopšte moguće da nešto bude nemoguće. Mala Lina je stigla u maju.
Ipak, pre nego što popustite, i vaše vam se uporno dete popne na glavu, preporučujem da ustanete koji put pola sata ranije i prošetate pored zgrade, tako sabajle, pre posla. Pogledajte malo po komšiluku, izbrojte zatim, koliko ste dece sreli u 6 ujutru u šetnji sa svojim voljenim ljubimcima.
A umela sam i ja, u kišnim jutarnjim protrčavanjma kroz grad da se tako sa sažaljenjem zagledam u te sirote vlasnike pasa, koji bauljaju ulicama ogrnuti u neke šuškavce, vukući na povocu svoga psa.
Ne, ne, ne bi smeo čovek nikoga u čijoj koži nije bio da se usudi da osudi.
Istrčavamo u julsko jutro, pravac kej. Ima ljudi, to mi pomalo kvari ambiciju da provedem neko vreme nasamo sa gradom. Tamiš, svetlost, boje, lep jednostavan život. Ima tih nekih trenutaka kad čovek oseti sebe u vremenu sadašnjem, kada se spoje vreme prošlo i vreme buduće. Sad, i ovde, u gradu koji mi nije dao da odem. Moje ostajanje je bilo nešto kao ljubav i inat, ljubav za jedan stih iz naše epike, onaj hajdučki „A kadar sam stići i uteći i na strašnom mestu postojati”. E to postojati na jednom strašnom mestu kakvo je postao ovaj grad i strašnom mestu kakva je Srbija.
Kao u svakom odlučivanju, princip je isti, treba se samo odreći onog što manje vredi, da bi se dobilo ono što više vredi, u životu, kao u šahu.
Volim jutra kao što je ovo kad mirno šetam i mirno dišem, kad mogu da osetim i mirno kažem: „Pančevo sam i ja”.
Utorak, 28. jul 2020. godine – Savršena prisutnost
Ovih dana analiziram mogućnost da su moja deca popila neku tabletu za brzinsko odrastanje. Gledam kako izleću iz gnezda, i vraćaju se kasno noću, a da ja pojma nemam, ni gde, ni sa kim su bili. Dobro, recimo da imam neki uvid, ali to uopšte ne mora ništa da znači, u ostalom, da li sam ja uvek bila tamo gde su moji roditelji mislili da jesam. Brrr!
E sad, ta izletanja su mi i najzanimljivija, pa koristim sve moguće tehnike izmamljivanja razgovora, a opet, mantrično ponavljam onu Andrićevu misao: „Vaša deca niste vi… Vaša deca niste vi…” Jer, kako me je ćerka pre par godina podučila, ja definitivno moram da prihvatim činjenicu da posedujem, nažalost, samo jedan život, i da je to onaj pravi život koji ja treba da živim.
Od življenja tog pravog života još uvek najjače živim u nekim knjigama kojima se vraćam ovih dana, a koje mi pomažu, da gledam u ovaj svet očima koje ponešto i vide.
Poznata kao organizator bez granica, Maša ima sve manje vremena, pita me da prošetamo. Jedini mogući odgovor – „Naravno”. Uvek se držim proverenog recepta, kad me deca pozovu u šetnju, ostavljam sve i krećem. To je kao neka privilegija. Najvažnije veštine u tim našim šetnjama – umeti slušati, dugo ćutati, ni slučajno ne prekidati svoje raspričano dete. Čista savršena prisutnost. U suprotnom, ako nešto propustite, mogli biste biti kažnjeni. A kad vam vaše dete dodeli pravo glasa, važno je da umete da potrefite pravu boju glasa, kao i nijanse tona. Strogo je zabranjeno umanjivanje detetovog postojećeg problema, a opet ni kap ulja ne sme da padne na vatru patnje jednog tinejdžera. Kakve je sve neslućene veštine meni donelo roditeljstvo!
Sreda, 29. jul 2020. godine – Samo par sati za nas
Boba zvoni, ulazi bez najavljivanja. Nema tu priliku u Engleskoj, pa kad dođe, ponaša se kao prijatelj iz vremena pre mobilnih telefona. Volim našu slobodu i nežni apsurd prijateljstva, bolje razumem Vladimira i Estragona. Sa njom je tu naše sporo vreme, vreme kada smo bile dvanaestogodišnjakinje i kada su i sati i ljudi u njima (ili obrnuto) bili sporiji. Gde sve nismo stizale, i kako su naši roditelji mogli da znaju baš tačno gde smo. Skliznemo u to vreme pre nevremena devedesetih. Pre haosa koji nas je iščupao i pobacao kojekuda. Kako nam se desilo da više nismo znali u kojoj je ko priči, i kako je sve postalo narativ koji se otima tumačenju. I taman da nazdravimo, stiže i Ljiška jer su se njih dve već dogovorile gde da se nađu. Čavrljancija počinje, takva kakva samo može da bude kad si u društvu onih koji te poznaju bolje nego što sam sebe nekada možeš da poznaš. Moje kume, devojčice sa kojima sam prvi put otišla na more bez roditelja, i još dve koje puno rade. Korona će nam pružiti da veći deo odmora provedemo zajedno bazajući kao nekad, sad kad su deca porasla. Dobro je imati takve ljude koji ti nikad ništa ne prodaju i kod kojih ti ništa ne prolazi, pa čak ni sitno zakašljavanje. Opominju me šta treba da radim, jedem, pijem. To je isto kao da su mi rod najrođeniji, jer tako o meni brine samo još moj veliki strogi brat i jedna kaomajka Ljilja.
Četvrtak, 30. jul 2020. godine – Kuvane žabe
Vruće je, osećam se kao skuvana žaba. Čuli ste za taj eksperiment. Ako žabu ubacite u posudu sa ključalom vodom, ona iskoči iz te posude, međutim, ako žabu stavite u posudu sa hladnom vodom, pa postepeno zagrevate, povećavajući temperaturu vode, sve do ključanja, desiće se da žaba neće iskočiti iz posude i uspećete da je skuvate.
Idemo do Cake i prolazimo kroz park, tačnije, ne možemo da prođemo kroz park, Cule se nervira što se ja toliko nerviram. „Mi Pančevci smo kuvane žabe, neko nas je skuvao, i sad niko nema snage da iskoči iz kipuće vode, samo krekećemo”. Gledam u onu ogradu, i opet se vraćam na princip – odreći se nečeg manje vrednog i dobiti nešto više vredno. Neko se odrekao tog drveća, tog parka, sigurno da to odricanje ima nekog smisla. Mi, obične kuvane žabe, nemamo snage za vizije lepšeg betoniranog parka. Uostalom, mogu li kuvane žabe uopšte da krekeću, njihovo kreketanje ne čuju vizionari našeg malog grada.
Petak, 31. jul 2020. godine – Penjač
Aca se vraća sa ispita, zadovoljan. Završio se i taj engleski. Priča mi o svojim planovima za naredni alpinistički vikend. Klimam glavom, dok razmišljam kako bih ga najradije istog trenutka zaključala da ceo vikend ne izađe iz kuće. Kad pomislim na fotografije sa poslednjeg penjanja, gutam knedle, baš velike neke knedle. Uvek sam u dilemi kad pošalje na vajber neku sliku, da je ne otvorim, ili da je ipak otvorim i gledam svog jedinca, zenicu oka svoga, kako visi nad stenovitom provalijom. Dok su deca bila mala, obavezni deo našeg leta bio je Kopaonik, pentranje i osvajanje vrhova. Karaman, Pančić, Treska… bili su svakog leta deo naše obavezne planinarske lektira. Ko je očekivao da će mali žgoljavi sin da se tako zaljubi u planine, da počne ozbiljno da trenira penjanje i da nas na kraju još i ubedi da potpišemo dozvolu da kao maloletnik pohađa letnji kurs alpinizma. Obećao mi je jednom da će, kad se bude popeo na Mont Everest, podići zastavu na kojoj će pisati: Majka me nije podržavala!
Subota, 1. avgust 2020. godine – Prodisavanje
Vetrenjače nam ostaju iza leđa, zaranjamo u šumu. Pre nego što stignu gosti, grabim malo tišine. Slušam kako se iglice borova zabadaju u vetar. Jedan bor je sasvim sasušen, pojela ga je imela, trebalo bi se popeti gore i iseći je dok još ima nade za bor. Školski primer biljke parazita, lišće imele je krupno, sveže i zeleno, najela se borovog soka. Ne vidim nigde koren ovog puzećeg korova, kako, odakle se pojavila napast. A siroti bor, obavlja još uvek osnovne funkcije i hrani tog puzećeg tiranina. Ako isečemo korov, mogao bi prodisati. Za avanturu spasavanja potrebne su mi jedne ozbiljne merdevine i pristanak onog alpiniste koga majka nije podržavala.
Subotnje jutro, liči na reč prodisavanje. Dolaze neki dragi ljudi.
Autorka je dobar čitač i neumoran hodač, voli mirno i duboko da diše
