Pustinjski dani, pustinjske noći

Nedelja, 26. avgust 2018. godine

Tek je prošla ponoć. Zvanično je nedelja. Sedim širom otvorenih očiju i radim punom parom. Dobro, trenutno pravim pauzu da bih zabeležio ove redove. Za razliku od većine sugrađana, koji se u ovom nezdravo zdravom planinskom gradu s entuzijazom bude u cik zore da bi stigli na posao pre no što im je nužda, sjurili se biciklom u neki kanjon ili se uzverali na jedan od 600 vulkana u okruženju, ja sam noćna ptica. Oduvek bio i zauvek ću biti. Noću pišem, noću analiziram podatke, noću plivam, noću trčim. Često noću i kuvam. Uživam u tom osećaju da je ceo grad, ako ne i svet, samo moj.

Kolege vole što sam noćna zverka. Rektorka je pucnula bičem i izdala hatišerif da se određeni broj časova ima držati u večernjim satima, a kolege vole da predaju ujutru i još po danu odu kući. U isti mah ispunjavam kvote, odvraćam rektorkino ubitačno svevideće oko i živim tačno kako mi se hoće. Osim u naredna tri i po meseca! Zbog jednog ranijeg pucnja bičem (inicijativa u direktnoj suprotnosti s već opisanom, kako to već biva u montipajtonovski ustrojenim sistemima), ovog semestra imam jedno predavanje ujutru i jedno u rano popodne. Što znači da ću ostatak dana ponedeljkom i sredom biti zombi.

Juče je tu, pola sata niz autoput, u nestvarnom crvenom pejzažu Sedone umro senator Džon Mekejn. Iako mi njegovi politički stavovi nisu bili bliski, on se među retkima u svojoj stranci javno suprotstavio ovoj neprilici u Vašingtonu.

Ponedeljak, 27. avgust 2018. godine

Prvi sati prvog dana nastave. Džedžim i završavam silabuse i slajdove za časove. Obično sam spreman mnogo ranije, ali ovog puta sam dugo odbijao da poverujem da je letu došao kraj.

Početak semestra je ludnica. Orijentacija za nove postdiplomce, pripremanje kurseva i njihovih vebsajtova, početak novog ciklusa u laboratoriji (trenutno imam osoblje od pet istraživača, a pridružuje nam se još četvoro), beskrajna papirologija i sastančenje od jutra do sutra. Stoga ovog vikenda nisam kao obično bio u našem domu u dvesta kilometara udaljenojSonorskoj pustinji, već sam dirinčio ovde među vulkanima i borovima na dva kilometra nadmorske visine. Plaćam ceh za letošnju opuštenciju sa voljenima u Pančevu, Dablinu, Splitu i Torontu i za smucanje po Cirihu i Hvaru. Plaćam i za odluku da, za razliku od bezbroj prethodnih leta, vreme posvetim sebi, a ne karijeri. Sinulo mi da karijera i ja nismo jedno te isto. Bolje ikad nego nikad.

Ovog semestra predajem jedan kurs na dodiplomskim studijama i jedan na postdiplomskim. Dodiplomci, njih devedesetoro, uglavnom su brucoši. U isto vreme im se na licima vidi uzbuđenje i strah od nepoznatog. Trudim se da za katedrom projektujem poruku: „Ništa ne brinite; sve će biti okej.” A neće. Mnogi su pristigli iz srednje škole potpuno nespremni. Ma koliko se ja i asistent trudili da pojednostavimo gradivo, neki će prestati da dolaze na časove nakon prvih ocena i nikad se neće pojaviti na konsultacijama da zatraže pomoć. Postiplomci, troje doktoranata i četvoro magistranata, sasvim su druga priča. Među najboljima u našoj disciplini u celoj zemlji, akademski su jaki, željni su znanja i ne mogu da obuzdaju uzbuđenje što im se pružila prilika da budu ovde.

Utorak, 28. avgust 2018. godine

Da li ste znali da Arizona ima monsun? Ovde na severu države, u visokoj pustinji, to znači da imamo pet godišnjih doba. Proleća su sunčana i vetrovita, a leta topla, sunčana i kratka. Već sredinom jula letu dođe kraj; stižu teški oblaci iz Kalifornijskog zaliva i počinje monsun, koji traje do septembra. To je period drame na nebu i svakodnevnih pljuskova tokom kojih se ulice očas posla pretvore u reke. Neretko se desi da ljudi nastradaju u bujicama ako se zateknu u presušenim rečnim koritima a kiša počne na nekih 20 ili 30 kilometara udaljenosti. Zbog monsuna Arizona ima i takozvani Zakon o glupim vozačima, koji nalaže da svako ko namerno autom uđe u bujicu mora i da plati troškove spasavanja. U subotu sam pokisao do gole kože za nekoliko sekundi koliko mi je trebalo da pretrčim od koleginicine kuće do auta i od auta do prodavnice.

Vlaga koju monsun donese nam je, naravno, preko potrebna. Ona umanjuje verovatnoću šumskih požara, od kojih nam preti konstantna opasnost. U svim gradovima u okolini na javnim mestima stoje indikatori trenutnih šansi da svi budemo reš ispečeni ako se neko malo zanese, kao na primer 1977. ona tinejdžerka što se podžapala s roditeljimapa se uzverala uz planinu Elden da malo zaroštilja i spalila 1900 hektara šume (i možda pokoju pumu). I danas je cela jedna strana planine ogoljena.

Ipak, na moju veliku radost, monsun je krenuo da se stišava. Kiša se ponovo očekuje tek za sedam dana. Uskoro će početi predivna jesen, tokom koje nedeljama nema niti oblačka. Zima je interesantna. Sneg do kolena padne svakih nekoliko nedelja, ali se već sledeći dan istopi pod neumoljivim pustinjskim suncem. Danju u Flagstaffu zna da bude oko pet stepeni, dok je na pola sata vožnje u Sedoni 20, a na dva sata vožnje, u Sonorskoj pustinji 28. Pošto sam reptil, u tomse periodu trudim da što više budem tamo gde je toplije.

Kud mi odlete utorak? Ujutru je majstor drndao tu nešto po kuhinji dok sam mu ja pružao podršku u najfinijoj tradiciji levog smetala. U rano popodne sam došao na posao i prvo odgovorio na tridesetak i-mejlova. Trenutno ih nepročitanih imam oko trista, ali ne mogu danas da brinem o tome. Takođe sam uspeo i da veb-sajtove za kurseve dovedem u pristojno stanje. Ostatak popodneva i večeri je prošao u ćaskanju sa osobljem u laboratoriji i planiranju nastavka jednog od istraživanja koja trenutno sprovodimo. Moramo da završimo do kraja godine, jer tad ističe grant.

Prošlo je osam uveče. Krećem kući, gde ću ostatak večeri provesti čitajući za sutrašnji čas sa postdiplomcima. Ako završim u pristojno vreme, tu su Netflix i Hulu. Trenutno gledam serije Sherlock, The Crown i Broad City. Ipak, čisto sumnjam da ću večeras imati vremena da saznam šta se Šerloku desilo nakon pada s krova.

Sreda, 29. avgust 2018. godine

Ipak sam sinoć sve uspeo da iščitam u nekom pristojnom roku, sprčkam brzu ali pristojnu večeru i pride odgledam jednu epizodu „Šerloka” i jednu Broad City-ja. Sitna zadovoljstva na kraju dana!

Na posao sam krenuo mnogo ranije nego obično. Iako univerzitet zaposlenima debelo naplaćuje godišnje vinjete za parking, to ne znači da parkinga ima! Posebno je teško naći mesto tokom prvih nedelja jesenjeg semestra, kada roditelji s celog Jugozapada pomažu deci da se usele u studentske domove. Gungula. Danas sam se vozao unaokolo pola sata, ugrabio poslednje mesto na nekom zabačenom parkingu i stigao na predavanje bukvalno u poslednjoj sekundi. Vozajući se, govorio sam sâm sa sobom srpski. Sadržaj si dočarajte sami.

Četvrtak, 30. avgust 2018. godine

Danas radim od kuće. Planirao sam zen. Ustati, doručkovati, skuvati kafu. Sesti za trpezarijski sto i u miru i tišini upaliti kompjuter… No, desila se stvarnost. Od prehlade koju imam, glava mi je kao balon. Nakon jutarnjeg virtuelnog sastanka s koleginicama iz Izreala, gde je već bilo veče, rešili smo da ponovo snimimo ključne stimuluse za istraživanje koju upravo započinjemo. S obzirom na to da istraživanje za svakog od mnogobrojnih učesnika traje više dana i da svakom od njih snimamo mozak funkcionalnom magnetskom rezonancom po dva puta, što je i skupo i logistički zahtevno, bitno je da stimulusi budu besprekorni. Cinculirali smo ih dve godine. Skoro su gotovi. Trčim u laboratoriju po opremu koja mi treba. Ali makar ću ipak danas raditi od kuće!

Osim stimulusa, moram danas da preorem nekoliko ari papirologije i da radim na članku koji se doktorant i ja spremamo da pošaljemo. Doktorantkinja je danas predala finalnu verziju članka koji nam je nedavno prihvaćen za publikaciju. Srećnik sam što imam sjajne studente koji su uz to i izvrsni ljudi.

Petak, 31. avgust 2018. godine

Divnog li dana! Bolja Polovina dolazi na planinu na dugi vikend. U ponedeljak je Dan rada, pa, jasno, ne radimo. Imamo tri dana zajedno, a od nedelje ću se najverovatnije vratiti u uobičajeni ritam: pola sedmice na planini, pola među kaktusima. Meni je lakše da putujem jer mogu da radim i od kuće. Brak s poslovima u dva grada na dva sata udaljenosti ima i svojih prednosti i mana. Među prednostima su život u dve vrlo različite klime (pa biraj koja ti trenutno prija), dva doma i prilika da se bude i u gradu od četiri miliona stanovnika i u gradu veličine Pančeva. Takođe, kad niste baš svaki dan sa životnim partnerom, vreme koje provedete zajedno cenite više. Bonus: Imate tu i tamo vremena i za sebe, a i obostrano zvocanje je prepolovljeno. Mane su očigledne: razdvojenost, stalno vozikanje (mada, krajolik je spektakularan) i neprestano pakovanje i raspakivanje. Takođe, svako malo ne možeš da se setiš da li ti mlad lukac treba za ovaj ili onaj frižider!

Trknuo na nekoliko sati do laboratorije da s doktorantom analiziram podatke za dve predstojeće konferencije. Gradimo i razgrađujemo zapetljane statističke modele ne bismo li rastumačili priču koju nam te bezbrojne milisekunde i nule i jedinice nagomilane u beskonačnoj tabeli pripovedaju na svom zamumuljenom jeziku. Na rastanku u polušali pitam koliko treba da podmitim njegovu ženu da bi na sutrašnji piknik donela veganski pad thai.

Primećujem da mi ove nedelje od silne zauzetosti ne fali Toronto. Od kad smo se preselili pre dve godine, neprestano priželjkujem svoj stari život i grad u kome sam proveo petnaest neverovatnih godina života. Nedostaje mi skoro sve, i dobro i loše: dragi ljudi, poznate ulice, vreva, jezero, etnička raznolikost, tolerancija, kosmopolitski pogled na svet, restorani, neefikasni metro, vlaga, smrdljive kante za đubre na letnjoj sparini, javna zdravstvena zaštita, kanadska umerenost i zdrav razum. Ne nedostaju mi jedino duge zime, dani bez sunca, natrontanost i trenutna konzervativna vlada u Ontariju. Gledam seriju Sensitive Skin, snimljenu u Torontu, koja grad slika s beskrajnom nežnošću i ljubavlju. Sva sreća, idem poslom na daleki sever dva puta u naredna dva meseca (u Edmonton i Montreal; u Montrealu ću se videti i sa B., koja kaže da će časkom skoknuti tih 600 km koliko Montreal deli od Toronta). Kanada moja nasušna. Kad god sam u tamo, osećam se kao iscrpljeni kit koji je izronio da udahne vazduh.

Subota, 1. septembar 2018. godine

Piknik u parku sa studentima i kolegama povodom početka nove školske godine. Prilika da se proćaska u opuštenijoj atmosferi, da se upoznaju novi studenti i gostujući istraživači i da se proba hrana iz celog sveta. Pad thai! Nakon piknika trčim do kola da se virtuelno vidim sa roditeljima i bratom, koji je trenutno u Pančevu na odmoru iz Dablina. Popodne provodimo u šetnji prostranim Buffalo Parkom, u samom gradu, a opet u podnožju najviših planina u Arizoni, nastalih davnom eksplozijom ogromnog stratovulkana. Onda omiljena jela u omiljenom tajlandskom restoranu. Veče je rezervisano za kauč, ćebe, zagrljaje, tople napitke i film ili dva. I tako lagano teku pustinjske noći i pustinjski dani.

Autor se vrzma visokom i niskom pustinjom Arizone. U visokoj pustinji se po danu prerušava u docenta i meri brzinu i strukturu nekih procesa u mozgu za koje pošten svet ne haje. U niskoj pustinji uglavnom pluta u bazenu i zvera u kaktuse i palme.