Put oko sveta za sedam dana

Nedelja, 6. januar 2019. godine

Njujork. Financial District tj. FiDi kako ga Njujorčani zovu. Moj omiljeni deo grada nedeljom jer ima malo turista, a sa obzirom na to da se nedeljom ne radi na Wall Street-u, mali je broj ljudi generalno. Nekako je spokojno, a i ne volim mnogo ljude tako da mi to prija. Budim se oko 9 ujutru i dalje u mamuran od jet leg-a, ali i velike kolicine alokohola koji smo kum Vukašin i ja popili sinoć. Volimo da se nađemo u „dive bar”-u „Iron Horse”. Bar je u prizemlju jedne stare oronule zgrade koja podeća na cvjećarnicu iz „Alana Forda”. Ovo mesto je zaista specificno jer u njemu sedi ekipa od Hedge fund menadžera do beskućnika koji su skupili lovu za pivo, a kad je happy hour uz pivo ide i free burger koji nikada nismo imali hrabrosti da probamo. Tu se najbolje vidi presek Njujorka. Često se napravi dobra atmosfera i uvek se nađe neki pijani gost koji zavrti čuveni wheal of misfortune, a zatim sledi prosipanje viskija po šanku, paljenje istog i vožnja na ljuljašci iznad šanka. Posle nekoliko piva nastavljamo dalje u China town tačnije 35 Canal Street u malo pristojniji bar „Clandestino”. Tamo nas čeka Goran, naš školski drug gde nastavljamo do kasno u noć. Njujorški barovi su specifični jer su uglavnom uski i dugački i imaju dugačak šank gde se ljudi druže i bez blama pričaju jedni sa drugima. Ostatak dana protiče u lečenju mamurluka.

Ponedeljak, 7. januar 2019. godine

Njujork. Božić. Srećan sam jer iz godine u godinu je sve manje kriptovanih SMS poruka iskucanih latinicom, ali u ćirilicnom tumačenju kao i haiku stihova na temu zdravlja i sreće. Spakovali smo se i krećemo na aerodrom na vreme. Air Serbia. Sedmi krug pakla – nasilnici. Državni low cost. Često razmišljam da li bi i neka druga država uspela da uprpasti nacionalnu avio kompaniju da bi napravila novu i ponovo je upropastila za koju godinu negativnom selekcijom partijskih kadrova. Iako me je na check-in šalteru dočekao Srđan koji je station manager i zaista pravi profesionalac spreman da reši svaki problem na jednostavan način u avionu je druga priča. Osoblje je uvek bezobrazno bez ikakvnog razloga i generalno bez osnovnog obrazovanja. Čast ponekim izuzecima. Jako puno putujem i nažalost zbog protekcije Vlade prema Air Srbiji osuđen sam da letim sa njima jer mali broj stranih aviokompanija može da priušti cene aerodroma u Beogradu. U avionu nas na svim monitorima i zvučnicima dočekuje muzika i spot sa početka karijere Air Srbije, autora Sanje Ilića pod nazivom „Soul Food”. Osim što se vidi da nasmejani glumci koji izigravaju putnike krkaju sarme, punjene paprike itd. spot je zaista veliko mučenje kako u audio tako i u vizuelnom obliku. Uvek imam osećaj kao da sam ušao u tursku seriju jer je kompozitor svojim neznanjem srpskog folklora iskomponovao turski melos… Jeftina produkcija i lažna slika neke vesele Srbije koja postoji samo na sada već velikom broju režimskih TV stanica. Dva jako vesela para ili četiri prijatelja (nisam uspeo da shvatim) putuju od Subotice do Pirota i jedu raznu hranu po kojoj je svaki kraj poseban uz zvuke mučenja električne gitare, harmonike i još nekog neodređenog instrumenta za koji kompozitor ima utisak da ume da ga svira. Svojim usiljenim osmesima, koji nikako ne pristaju toj genetskoj strukturi lobanje, pokušavaju da prikazu kako im je neverovatno lepo i vesele se do kasno u noć koja se završava na nekom novobeogradskom splavu uz vatromet. Jebote, ja onako pucam od sreće što se tamo vraćam i gledam kako sa horizonta polako nestaju obrisi Njujorka. Naravno sva mesta za ručni prtljag su popunjena, ali s obzirom na to da smo u prvom redu iza potpuno prazne business klase posle duže rasprave ipak ih ubeđujem da naš ručni prtljag smeste tamo, a ne na kraj aviona. Kažu dobili su direktivu „od gore” da to ne može. Direktiva od gore. Velika srpska misterija. I da, naravno, troje potpuno divlje dece sede sa dvoje nesposobnih roditelja pored nas. Dok deca manično udaraju u sedište i urlaju majka govori „Nemoj Milane, nemoj Vuče” na šta joj jedan govori „Ti si govno, kurvo”. Otac mirno gleda film nezainteresovan. Kapiram da su od njega čuli da je keva govno i kurva. Troje jebote. Ne dvoje. Troje. Koliko god da sam pokušavao da budem smiren u jednom momentu sam morao da ga pitam da li ima u planu i četvrto? Ipak, šta bi planeta bez tog neverovatnog genetskog koda. Iza nas sedi par koji se tek upoznao i ne prestaju da pričaju kroz noć… Jako sam srećan zbog njih.

Utorak, 8. januar 2019. godine

Pančevo. Sleteli smo oko 6 ujutru i stigli kući oko 7.30. I dalje zvoni glava od vrištanja nevaspitane dece i roditelja. U Pančevu je ledeno doba, ali naših četvoro četvoronožaca ne mari za hladnoću i krećemo u jutarnju šetnju. Ivana i ja nemamo decu, ali imamo jedno drugo i četiri psa koja smo spasili sa ulice. Ostatak dana je prošao u tumaranju između kreveta, sofe i kuhinje.

Sreda, 9. januar 2019. godine

Beograd. S obzirom na to da nije gužva na poslu do sledeće nedelje, a imam poziciju koja mi omogućava da mogu da organizujem svoje vreme dokle god „job is getting done” odlučujem da do kraja nedelje provedem što više vremena u svom hobiju – letenju. Zovem dispečara jedne male avio-taxi kompanije u kojoj letim kada imam vremena da vidim šta ima od letova. Imam sreće. Beograd-London-Gdanjsk, sa spavanjem u Gdanjsku. Često sam bio u Poljskoj, ali nikada u Gdanjsku. Uskoro sam na aerodromu i posle pripreme za let i brifinga sa kapetanom odlučujemo da ja letim prvi let Beograd-London. Na osnovu proračuna temperature, težine aviona, nadmorske visine aerodroma i dužine piste podešavam snagu motora na 83 odsto i naša Cessna Citation Bravo počinje da rula po pisti. Posle nekoliko sekundi postižemo brzinu odluke V1 zatim brzinu rotacije VR, positive rate, gear up, lights recognition, yaw dumper engaged. Standardno. Temperatura je veoma niska i vazduh je gust što nam pomaže da za nekih 20 minuta postignemo visinu krstarenja od 40.000 feet-a. Let je prošao standardno. Ostavljamo putnike i krećemo za Gdansk gde slećemo posle dva sata. Već na prvi pogled vidim da je to ozbiljan grad. Potpuno nova ogromna aerodromska zgrada i bezbroj aviona. Preko puta aerodroma veliki biznis park, u kojem se ističe ogromno zdanje Intela. Razmišljam kako je to mogao da bude Niš, da smo imali pameti umesto što motamo kablove za Kineze. Postali smo jeftinija radna snaga od Kineza. Majstorski nema šta.

Četvrtak, 10. januar 2019. godine

Gdanjsk. Baltičko more. Najveća luka u Poljskoj. Rodno mesto radničkog pokreta „Solidarnost”, koji je utabao put padu komunizma u Evropi. Prelepo sunčano jutro i prelep pogled iz hotelske sobe. Brzinski doručak i krećem u obilazak grada. Prelep grad koji me arhitekturom podseća na Kopenhagen. Ponovo shvatam koliko je Poljska ozbiljna država u kojoj građani drže do sebe.Veliki stari grad, divne fasade, lepe radnje, mnoštvo muzeja i šarenolika istorija čine ovaj grad posebnim. Povratak u hotel po stvari pa pravac aerodrom. Ostavljamo putnike u Beogradu i nastavljamo za Istanbul. To je grad koji zaista iskreno ne volim tj. mrzim ga iz dna duše. Svaki put kada sam u Turskoj shvatim koliko je jak bio uticaj i koliko sve što mi smeta u Srbiji vuče korene odatle. Ako niste bili u Turskoj nema potrebe ni da idete. Razne priče o malim ulicama, radnjicama i turskom gostoprimstvu pričaju uglavnom ljudi koji su bili samo u Turskoj i eventualno u Segedinu. Isto kao i Antalija, grad je ogroman, prljav, ljudi su neljubazni, nevaspitani, ljudska prava kao i prava žena vidno ugrožena i sve u svemu mučenje za gledati. Ako vas to baš loži lakše je da odete u Novi Pazar.

Petak, 11. januar 2019. godine

Istanbul. Budimo se rano i krećemo na aerodrom. Letimo u Astrakhan. Grad na kaspijskom moru u Rusiji na granici sa Gruzijom. Ako ste mislili da je Istanbul pakao tek ovo da vidite. Posle tri sata leta stižemo. Ništa ružnije nisam video i nikad mi nije bilo hladnije u životu. Nepregledni blokovi betonskih zgrada, centar grada izgleda kao zrenjaninski put između Borče i Ovče. Napuštene fabrike iz doba SSSR-a, ali se oseća SSSR na svakom koraku. S obzirom na to da smo ostali da spavamo dobijamo i jednog iz službe bezbednosti u šinjelu koji nas prati do hotela.

Subota, 12. januar 2019. godine

Astrakhan. Stigli na aerodrom i posle tri kontrolna punkta i detaljnog pretresa konačno stižemo do aviona. Polećemo glavom bez obzira u zapadnom kursu. Posle tri sata konačno se javljamo beogradskoj kontroli letenja. Radimo prilaz za pistu 30 preko Pančeva i Avale. Inače, brojevi za oznake pista se određuju prema kursu u kome je pista. U Beogradu je pista 30 u kursu 298, skoro pa 300, tako da je oznaka 30. Posle Avale stavljamo flaps approach i na sedmoj milji izbacujemo točkove. Prilaz je stabilan i na tri milje izbacujemo flaps za sletanje. Prelećem prag piste, oduzimam snagu motora i polako ravnam letelicu. Cessna Citation Bravo se lepi za pistu i u meni kao i svaki put budi neverovatan osećaj koji ne može da se poredi ni sa čim meni poznatim. Iako piloti kažu da je najbolje ono sletanje posle koga možete da odete iz aviona, ipak svi volimo ona koja kod putnika izazovu aplauz.

Tri kontinenta u sedam dana i pređenih 20.000 km. Nije loše. Zaslužio sam pivo. Kao i svake subote u kafani me čekaju Coka i Deki, a nedostaje nam Coca…

Autor je pilot, entrepreneur, ljubitelj džeza i fanka, borac za zaštitu napuštenih životinja, Pančevac