Put oko sveta za sedmicu dana

Nedelja, 5. decembar 2021. godine

Od početka ove koronske pošasti, moje jedino, ali omiljeno mesto za boravak u prirodi i na čistom vazduhu je Fruška Gora. Trenutno je napolju prilično sumorno, ipak daleko prijatnije nego u gradu. Šta da kažem, može mi se, i žao mi je što mnogi ne mogu, zbog posla ili drugih obaveza, ali, evo, dozvolite meni da vas povedem na jednosedmično putovanje, i to ne samo na Frušku Goru.

Sinoć sam imala goste na večeri. Napolju uveliko mrak, mada je tek pola sedam uveče. U kuhinji stari dobri smederevac greje, a za stolom meni dragi ljudi. Dok postavljam hranu na sto, kroz prozor gledam osvetljen Novi Sad, kao na dlanu sa 230 m nadmorske visine. Ne znam da li je lepši ovako uveče, ili preko dana pod svetlom sunca, ali neka to bude tema za neki drugi put.

Ovog puta idemo u Keniju na safari. Masai Mara nacionalni park. Pet nezaboravnih dana obilaska afričke savane, uspešne potrage za velikom petorkom (lav, slon, nosorog, bizon i leopard) i usputnog upoznavanja sa mnogobrojnim životinjama koje se tuda motaju i jedna drugu vijaju. Naučila sam da treba da zaključavamo šator zato što babuni vole da kradu. To mi na Fruškoj ne znači mnogo, jer ovde nema babuna. Ipak, zaključavam kuću, za svaki slučaj.

Šetala sam sa žirafama (definitivo imaju najlepše oči na svetu) i slonovima, bila veoma blizu ženke nosoroga koja je izvela svoju bebu na pašu. Divila sam se kralju svih životinja sa ne tako velike udaljenosti – i krišom sam ga uslikala, mada nije mario, činilo mi se čak da pozira. Uveče smo uz pratnju išli na večeru kroz krdo nilskih konja koji samo noću izlaze da jedu. Posetila sam i selo plemena Masai i uradila i videla još gomilu toga tokom tih pet dana, ali najlepše u svemu je da sam osetila Afriku, iz bliza, baš kako treba…

Šta spaja Frušku Goru i Novi Sad sa Afrikom i safarijem, pitate se. Jedan veoma običan mali slanik na stolu u kući na Fruškoj Gori za koji je moja draga prijateljica prokomentarisala da je „mnogo sladak”. Suvenir sa tog putovanja, tačnije iz aviona za Dohu, mesta koje nam je bilo neka vrsta odskočne daske za put oko pola sveta za 79 dana. Da ne bude zabune, slanik nisam „ukrala” – uredno sam najavila stjuardesi da ću ga zadržati.

Ponedeljak, 6. decembar 2021. godine

Kad nisam u dragom mi gradu Pančevu, dani su mi prilično blizanački (znate šta hoću da kažem?), osim ponedeljka. Mnogi ne vole ponedeljke, ne znam zašto. Ja ih volim. Podsećaju me na početke, na nešto novo. Novu sedmicu, na primer. Verovatno se neće mnogo toga promeniti u ovoj sedmici, biće vrlo slična prethodnoj i onima pre nje, jer su, bar meni, od kako je proglašena pandemija sve sedmice nalik jedna drugoj. Da nije pandemije, i da je moj Fin, moj životni partner i saputnik, još sa nama, sada bih vam verovatno pisala iz Norveške ili sa Floride, ili iz nekog trećeg kraja sveta. Ovo vam pišem sa Fruške Gore, iz kuće koja je ispunjena uspomenama sa tih putovanja, a bilo ih je za dva života. Gde god se okrenem nešto me podseti na neki udaljeni deo sveta koji sam imala sreće da posetim. Mnogo mi je drago što je tako i mnogo sam srećna što imam kuda da pobegnem od ove sumorne statistike, mada sam prošlog meseca i sama bila deo te statistike… bilo, ne povratilo se, rekla bih kad bih mogla, ali ta pošast još traje i Bog sveti zna koliko će još trajati. Najteže mi pada što smo se otuđili. Plašimo se zagrljaja, plašimo se blizine. Hoćemo li umeti da budemo kao pre – srdačni i bliski? Možda sam i došla na Frušku Goru zato što ovde zimi nema puno sveta, pa se zavaravam da se, u stvari, ne plašim blizine ljudi, nego ih jednostavno nema. Ma, nije tačno, skoro celo leto sam ovde provela, svakodnevno se družila s ljudima i uživala u svakom trenutku.

Utorak, 7. decembar 2021. godine

Ako postoji neki dan koji mi baš nije drag, onda je to utorak. Nekako je ni tamo, ni ovamo, ali ovaj utorak je skroz u redu. Verovatno zato što se ovo moje brdo lepo zabeleleo. Kako kaže ona pesma koju moja generacija pamti: Zatvori vrata, upali vatru, pada prvi sneg… E, kod mene vatrica uveliko plamti u starom dobrom smederevcu, a ja se osvrćem oko sebe, gledam fotografije na zidovima i magnete na frižideru (tipično, zar ne?) i prisećam se nekih, ne tako davnih, decembara koje sam provodila u toplijim krajevima.

Najsvežije sećanje Havaji’i i Perl Harbor i Vaikiki plaža, snimanje serije Havaji’i 5 O po ulicama grada, hula plesači noću na plaži, prilično neposredna blizina aktivnog vulkana.

Nekada mi se činilo da mogu samo da sanjam da ću ikad sve to videti i doživeti, ali, eto, da l’ je to sudbina, il’ ko zna šta li je, pre četiri godine imala sam priliku koja se pruža jednom u životu, da obiđem četiri Havaji’i ostrva: najveće i najpoznatije Havaji’i, zatim Maui, Oahu i Kauaji. Plivala sam sa ražama i ajkulama (bezopasnim, naravno). Imala sam i priliku da po mraku snimim užarenu lavu vulkana Kilaluee na najvišem havajskom vrhu, Manua Kea. Dan posle naše posete, lava je počela da kulja i teče ka moru, a od njihovog „poljupca” nastaju neverovatne stene.

Sreda, 8. decembar 2021. godine

Jesam zimsko dete, hoću reći rođena sam u sred zime, u sada novoj državi, koja je na papiru još naša, a ipak se osećam kao stranac u rođenoj zemlji kad treba da kažem ili napišem u kojoj državi sam rođena. Najtužnije je što nisam jedina… U stvari nisam zbog toga spomenula da sam zimsko dete, već zbog snega. To belo čudo volim samo ovde na brdu. Moje, i još po neko, dvorište se još beli, mestimično, ali mraz je, pa i to malo snega škripi pod nogama. Dan lep, sunčan, ali prilično hladan. Zubato neko sunce – grize obraze…

Ne znam kako vi, ali ja se uvek obradujem decembru, posebno njegovom 21. danu samo zato što posle dani postaju sve duži. Ne volim mrak i baš mi je tuga kad, uprkos zimskom časovniku, mrak obuhvati sve još pre pet popodne. Tada volim da se setim ponoćnog sunca koje sam doživela na dalekom severu Norveške, na Svalbardu, tamo gde su bele mece kod svoje kuće i gde se ne izlazi bez naoružanja. Ostrvo na kojem se nalazi svetska banka semenki u kojoj se čuvaju semenke svih poznatih biljnih vrsta.

Zaista čaroban prizor, mislim to ponoćno sunce (mada je i sve ostalo čarobno i nestvarno): sunce se spusti do horizonta, onda se malo „ljuljuška”, kao da razmišlja da li da zađe ili ne, pa onda odluči da ipak ponovo počne da se penje svetlim nebom.

To isto severno nebo, zimi kada to isto sunce ne pokazuje često svoje lice, biva osvetljeno Aurorom Borealis. Zaista neverovatan prizor. Sve u svemu, taj sever nije baš tako hladan. Toplim i privlačnim ga čine sve te neverovatne prirodne pojave.

Četvrtak, 9. decembar 2021. godine

Još sam na Fruškoj, ali ne mogu u šetnju, jer sad kiši, kao što već kiši u listopadu. Samo što nije listopad. Prosinac je, iliti decembar. Moj mesec. Bliži mi se rođendan. Nema veze koji. To je samo broj i dobro je dok raste. Naučno je dokazano da najduže žive oni sa visokim brojem…

Uvek se u ovo doba setim svog rođendana od pre šest godina kada smo biciklom obilazili Uskršnje ostrvo. Tamo su oni ogromini „čovečuljci” sa crvenim punđama (da… nisu kape, zamislite) za koje se svi pitamo kako su isklesani i kako su preneti do mesta na kom su postavljeni. U stvari, ima ih svuda po ostrvu. Ima i onih koji su samo započeti, jer se klešu na licu mesta, u steni. Danas se zna kako su ih prenosili, ali to nije više važno. Važno je da su i dalje tamo, na tom usamljenom ostrvu usred Tihog okeana. Jeste daleko, skroz u nedođiji, više od 3.500 km daleko od Čilea, kojem zvanično pripada, ali od srca preporučujem. Štedite za jedno nazaboravno putovanje. Nećete zažaliti.

Petak, 10. decembar 2021. godine

Ovde na Fruškoj se spremamo da pečemo domaći lek za koronu – rakiju. Koristimo priliku dok još smemo. Kažu nećemo smeti kad jednom uđemo u Evropsku Uniju. Kažu još da nećemo smeti ni veš da širimo na štrik da svi vide, a ja se pitam da li ćemo i dalje smeti da bacamo smeće gde god ima zgodno mesto – da svi vide? Ipak, odlučujem da neću o tome, ružna je to tema. Brine me rakija, šta ćemo da radimo kad nam zabrane da je sami pečemo, a naširoko je poznato da svako od nas peče ubedljivo najbolju rakiju…

Eto, i rakija me podseća na putovanje. Ovog puta u Australiju. Htedoh da ponesem litru domaće svojim dragim prijateljima kojima smo išli u posetu, ali Australijanci ne dozvoljavaju da se išta od hrane i pića unese u zemlju im njihovu. Imaju kuce koje idu okolo i njuškaju torbe. Znači, rakija nikako, to bi svakako nanjušili, ali teglu domaćeg džema od norveških žutih bobica (o njima ću drugom prilikom), srpsku kafu i norveškog (vakumiranog) dimljenog lososa prošvercovasmo, i to samo zato što je jedan od dva „švercera” srpskog roda…

Znam da je Australija s one druge strane, i znam da Nova godina prvo kod njih stigne, i znam da je kod njih sada leto, ali me je ipak iznenadilo kad sam videla mlad mesec koji se puni s leva na desno… sve naopako. Čak i voze pogrešnom stranom. Da ne pričam o tome kakve sve čudne životinje mogu da vam iskoče na put. Kengur, na primer. Možda znate, ali da vam ipak opričam: reč „kengur” na jeziku australijskih domorodaca, Aboridžina, znači „ne znam” ili „ne razumem” i oni su upravo to rekli Džejmsu Kuku, kada ih je upitao kako se zove ta životinja koju nikada ranije i nigde drugde nije video, i tako je to ostalo zabeleženo kao ime te čudne životinje.

Subota, 11. decembar 2021. godine

Subota mu dođe kao izlaz iz sedmice i dan za zavaravanje. Prevariš se i spavaš malo duže ujutru i ostaneš budan malo duže uveče – pa šta, sutra je nedelja… Onda i u nedelju odspavaš malo duže, pa ne možeš uveče da zaspiš na vreme, a ponedeljak vreba negde iz mraka. Možda zato ima ljudi koji ne vole ponedeljke…

Ovde na brdu subota se izdvaja iz one blizanačke sličnosti svih dana u sedmici po broju automobila koji prođu glavnom džadom i po broju ljudi koji dođu da prošetaju šumom, posebno ako je lep dan. Ova današnja subota za mene je dan za pakovanje i povratak u civilizaciju (pošto ipak još nećemo da pečemo rakiju), za druženje sa unučićima i sa porodicom i prijateljima. Kad je raspust, dođu i oni kod mene na brdo, ali pošto ima još malo do raspusta, idem ja njima. Do prve sledeće prilike da se vratim na ovo čarobno mesto. Jedno od mnogih u ovoj našoj napaćenoj, ali divnoj zemlji. Išla sam ja i na četvorodnevno pešačenje do Maču Pikču. Nije lako, bilo je i klizanja i padanja i napukle vilice, ali kad se stigne na cilj, sve se zaboravi. Međutim, nešto se mislim, oni napraviše turističko čudo od nečeg iz petnaestog veka, a mi imamo manastire mnogo vekova starije od Maču Pikču, i ništa. Onda još nešto, šta mislite koliko ljudi kod nas i u svetu zna da je u Srbiji rođeno 18 rimskih imperatora? Tu je i Đavolja varoš, prirodno svetsko čudo – i ništa. Imamo i Uvac… i još toliko toga, ali, valjda, ne umemo da se hvalimo. No, ne smemo nikom dozvoliti da nam kaže da treba nečega da se stidimo… Živeli!!!

Autorka je bivši svetski putnik i sadašnji sudski tumač, i ponosna baka Vukašinu i Đurđi