Nedelja, 6. avgust 2017. godine
Volim leto, ali i za nas lavice ovo je previše… Preko 40 stepeni! Nisam imala izbora, osim da se danas i bukvalno pretvorim u lavicu i ceo dan leškarim u kući pod klimom. Bilo je toplo čak i za lov, ali sam uspela namirnice za rinflajš da kupim rano ujutru.
Po podne skupljam hrabrost da odem do sestre i na tradicionalnu kafu sa kumom. Nedelja po podne je naše vreme, kada se smejemo, sumiramo nedelju za nama i planiramo…
Nakon dvosatnog ćaskanja krećem kući i shvatim da mi je u vožnji ispala tablica sa automobila… Smorih se, pa brže bolje krećem da obilazim teren kuda sam prolazila, ali ništa… Nemam izbora, sačekaću do sutra, možda je neko nađe.
Plan je bio da posle kafe odem na trčanje, ali trenutno mi ništa ne ide u prilog. Izgubila sam tablicu, pada mrak, sprema se nevreme, grmi i seva, ali želja je jaka… Na kraju trčim u Narodnoj bašti, i hormoni sreće plešu po mom telu. Zaista neobjašnjivo. Do juče nisam bila neki sportski tip, povremeno sam išla na aerobik i plivanje. Poslednjih 15 dana svakodnevno treniram, i na plus 40.
Čini mi se kao da je to nova faza, i promene koji nam serviraju godine. Uskoro ulazim malo dublje u tridesete i mnogo mi dobro deluju.
Još 13 dana spavam.
Ponedeljak, 7. avgust 2017. godine
Hladan vazduh ulazi kroz prozor i budi me. Toliko željno očekivano osveženje posle serije vrelih dana od preko 40 stepeni noćas je stiglo. Bilo je osvežavajuće, kiša je padala, ali ipak je unutra sparno i jedva da sam noćas oka sklopila. Zato ustajem nešto kasnije nego inače. Bunovna, još uvek u pižami kao i svako jutro sedam za laptop. Od kada sam promenila radno mesto, i od kada smo mi, novinari postali daktilografi umesto „ljudi od akcije”, za laptop sam vezana pupčanom vrpcom.
Zbog toga „što nam tako dobro ide”, kancelariju sam smestila u dnevnu sobu, tako da svakodnevno dok kucam, čujem kikot svoje dece, često pišem u društvu Sunđer Boba ili Nindža kornjača, a kao i svaka domaćica, između dva teksta stignem i da skuvam ručak.
Pošto sam imala zakazan razgovor u Gradskoj upravi, po kišnom i pre jesenjem nego letnjem danu, sedam na bicikl, svoje omiljeno prevozno sredstvo. Vožnja biciklom kroz grad avanutra je za sebe. Rupe na biciklističkim stazama, neravni putevi i staze koje su obeležene kao biciklističke, a nemaju ništa zajedničko sa biciklističkim stazama uvek me dodatno iznerviraju i uvek se zapitam: pa zar smo toliko siromašni da ne možemo da sredimo ulice bar u centru grada? I pitam se iznova, zašto to samo meni smeta? Kako ljudi koji takođe žive u ovom gradu pristaju na to? Zašto su anestezirani i zombirani? Ili ih jednostavno nije briga? Ili su jednostavno u stranci?
Na razgovoru pitanja bez odgovora, i bez mnogo brige za građane i njihove probleme… Po ko zna koji put se pitam: čemu svrha ovog posla kada realno znamo da će biti kako oni hoće… I samo tako… Ali, volim ga, šta ću. Zapazih, kao i dosta puta pre toga da se u kancelarijama Gradske uprave opušteno puši. Drugim rečima krši se zakon. Ali, zakon hvala Bogu ne važi za sve.
Krećem do sledeće stanice na biciklu, dok rominja kiša uhvatim sebe kako se smeškam. Zapitam se, pa shvatim da ne postoji konkretan razlog, nego jednostavno mi se usne same krive u osmeh.
Obuzela me neka radost življenja.
Još 12 dana spavam.
Utorak, 8. avgust 2017. godine
„Vitamin B3 jača vaše vijuge, pomaže vašem stomaku i koži. Jedite zdravo, budite zdravi”, izlazi iz televizora i ulazi direktno u moje bubne opne i budi me. To je deo dosadne crtane serije „Vitaminiks” koju deca gledaju svako jutro. Zbog nesnosnih vrućina već danima cela porodica spava pod klimom u dnevnoj sobi, jer u druge sobe klima ne dopire, pa sam osuđena da se budim uz „Vitaminiks”. U pozadini se čuje zvuk fudbalske utakmice. Moj sin već je budan i već je na utakmici… na telefonu.
Danas opet na teren, što mi baš odgovora i čemu se uvek radujem. Jer istinski novinarski posao za mene je rad na terenu, sa ljudima. Snimam sa kolegom off za neki video prilog, i razgovaram sa mladim ljudima iz Francuske, Španije, koji su na nekom super kampu u Pančevu. Pričaju mi zbog čega su u Pančevu i shvatam da je Srbija za njih egzotična destinacija, poput na primer Tajlanda za nas. Kažu da malo znaju o zemljama Istočne Evrope, a privlači ih da saznaju više.
Još kafa sa dragim kolegom, pa se vraćam u ulogu majke i domaćice. Nakon neuspelog pokušaja da napišem nešto, shvatam da mi je bolje da se igram prodavnice sa ćerkom. Kada smo obavile kupovinu, krećemo u park, na igranje žmurki. Danas nema trčanja.
Još 11 dana spavam.
Sreda, 9. avgust 2017. godine
Zahvaljujući svom „biznisu” ne ustajem svakog dana u isto vreme i na sreću ili nažalost ne idem na posao. Radim od kuće i to znači da veći deo provodim sa decom. Oni su na raspustu koji im se otegao kao čunga-lunga žvaka i smišljaju najluđe moguće zanimacije. Najinteresantnije su im crtaći i igrice na telefonu i laptopu naravno, a onda tuča između sebe. Tokom dana bar jednom mi se kosa diže na glavi od njih i njihovih smicalica, ali na kraju dana uvek pomislim koliko sam srećna što ih imam. Daju mi energiju i bude u meni sve najlepše.
Za mene je vreme sa njima privilegija, jer u današnjem vremenu „turbo kapitalizma” u Srbiji mnogo je majki koje dolaze sa posla u sedam, osam uveče i mogu samo decu da poljube za laku noć. Svaki trenutak pažnje, i ljubavi za njih dok su mali, a i za nas je dragocen. Da mogu ispočetka, isto bih. Oni su ipak najveće blago. Sve ostalo prođe.
O tome razmišljam i jutros u pola osam, dok pravim pitu, a deca još spavaju. Muž je već na poslu.
Danas imam gomilu tekstova da napišem, ali evo ga još jedan peh! Zaražena sam nekim virusom na fejsbuku koji inače koristim i za posao, i odlučujem da odnesem laptop na servis. U kući smo do kasno po podne, a onda svako na svoju sportsku zanimaciju.
Još 10 dana spavam.
Četvrtak, 10. avgust 2017. godine
Tokom pre podneva skupljam informacije za tekstove na terenu, zatim ćaskam na kafi sa koleginicom. Laptop još nije gotov, što znači da i dalje ne mogu da radim. Tek kasno po podne ga preuzimam, ali već imam dogovoren „poslovni sastanak u kafani” (što bi rekao moj muž) u Skadarliji, pa se pakujem i odlazim za Bg.
Još devet dana spavam.
Petak, 11. avgust 2017. godine
Danas moram da se posvetim završavanju jedne velike priče, a to će uz dvoje dece biti teško. Primorana sam da, kao što ponekad radim, uzmem laptop i odem u kafić. Ni tamo nije mirno, čuje se muzika i ćaskanje ljudi, ali nemam izbora. U zemlji bez izbora to je potpuno normalna stvar.
Po podne provodim kucajući zaostale tekstove, pa ispraćam sestru na more, i odlazim na zasluženu rekreaciju. Tračanje u Narodnoj bašti u osam sati uveče mnogo je dobra stvar, pa dobijam dodatnu energiju i uprkos tome što sam malo spavala prethodne noći odlazim u grad sa mužem, kumom i njenim dečkom. Opuštam se pored reke, uz času rozea.
Još osam dana spavam.
Subota, 12. avgust 2017. godine
Prvi dan vikenda provodim sa porodicom. Šetnja po Zemunskom keju, kafa na nekom super-kul splavu, pa ručak. Po podne kreće kiša, nevreme i nema nam druge nego da ostanemo kod kuće do kraja dana. Biće vremena za pisanje, pranje, peglanje, a biće i kvalitetnog sna.
Još sedam dana spavam i MOREEE – here I come! J
Autorka je diplomirana novinarka, urednica internet portala „PANpress”, dokoličarka, domaćica i dokazana hejterka
