Raspored časova

Nedelja, 30. januar 2022. godine

Nedelja je jedan od onih dana koji mrzim najviše u nedelji. Probudiš se, obaveza nema, a imaš osećaj kao da ti iznad glave lebdi zli patuljak koji histerično stiska dugme DANGER i upozorava da je sutra nova radna nedelja. Čini mi se da je nedelja u Vojvodini možda depresivnija nego bilo gde drugde. Čudno je da je čak ni Balašević nije otpevao, valjda zato što nedelja čak ni to nije zaslužila. Mada, ima jedna stvar kod nedelje. Nedelja je dan za nedeljni ručak. Nedelju volim jer se vozim ka Pančevu, idem starim putem, prelazim preko mosta na Tamišu i bacim pogled na sivu, ali najlepšu panoramu Pančeva. Nedelju volim kad se parkiram na Sodari, a na ulicama nema nikoga kao da je Godzila upravo protrčala. Da su reditelji vestern filmova znali da se u Pančevu nedeljom ni trava ne kotrlja na vetru možda bismo bili slavniji od Teksasa. Nedeljom se jede supa, rinflajš, piletina, kolač. Nedeljom se pije kafa sa roditeljima i pakuje zimnica da se ponese u Beograd. Nedeljom se šeta po Tamišu, ka Brodoremontu, jer to parče jedino i dalje liči na prirodu i odrastanje. Sretne se poneki poznanik, klimne se glavom u prolazu, u mislima ispriča, jer ko bi nedeljom popodne bio raspoložen za duge razgovore. Danas nije bila ta pančevačka nedelja. Danas sam Tamiš zamenila Dunavom, Brodoremont „25. majem”, Sodaru Dorćolom, a mamin ručak pad thai-em. Nije loše ni ovo pomodarstvo, ali mamina supa je mamina supa. Nije loš ni Dunav, ali Tamiš je Tamiš. Pančevo, izvini, vidimo se sledeće nedelje.

Ponedeljak, 31. januar 2022. godine

Ponedeljak volim. Nakupe se zadaci, na posao svi dođu entuzijastični. Vozim se ka poslu, konačno je sunčano, vrtim radio stanice. Politika, korona, ATP turnir, politika, hronika. Primetila sam da su ljudi u saobraćaju dodatno poludeli nakon korone, sve manje strpljenja, sve žustrije vožnje, teatralno mahanje rukama. Na poslu svi sede u kružoku, jedu kolače, prepričavaju vikend i dnevnu politiku. Ponedeljak nam dođe kao prelistavanje štampe, osim što umesto novina prelistavamo foldere po mozgu. Danas je dan za buster dozu. Dok stojim u redu za vakcinu, razmišljam o organizovanosti vakcinacije. Medicinsko osoblje nasmejano, hitro, ljubazno. Nema onih bezobzirnih samo-da-pitam-nešto, svako dostojanstveno čeka svoj red. Dobar dan, hvala, doviđenja. Kako ujedno imamo siledžije u saobraćaju i dostojanstvo u redu za vakcinaciju? Tražim parking. Traženje parkinga u naselju se pretvorilo u dečju igricu muzičkih stolica. Vrtiš se po ulicama zajedno sa još četiri protivnika i ko prvi nađe mesto taj je pobedio. Kad vidim da neko oslobađa parking dođe mi da ga izljubim tri puta i pozovem na slavu. Dok ovo pišem stiže mejl od komšiluka, drama oko ključa. Ratno stanje skoro kao da Turci predaju ključeve Beograda. Samo što ovi akteri umesto izaslanika u dimijama i jeleku imaju gmail.

Utorak, 1. februar 2022. godine

Ruku ne osećam od vakcine. Danas je jedan od onih dana kada svima sve treba i kada radno vreme počne u pidžami. Možda je zapravo utorak ponedeljak? Možda su se do sada svi rasanili i shvatili da nema nazad – to je to, moramo izdržati do petka. Provela sam jutro baveći se administracijom za doktorat, pa administracijom za organizaciju, pa administracijom za druge ljude. Mislim da nisam popunila formular jedino Putinu i Bajdenu danas, ali ima još vremena do kraja dana. Možda su najzanimljiviji papiri koje popunjavam oni za prenos ljudskih zuba preko granice u Nemačku. Ne, nisam serijski ubica, nisam ni stomatolog, samo antropolog. Ali ne onaj antropolog što izučava rituale, običaje, ljude i društvene fenomene, nego onaj što dolazi na kraju. Teško je ljudima objasniti koliko antropolozima vremenom postane svejedno da li pričamo o skeletu ili o najnovijem receptu. A još teže je objasniti kako se snalazimo da uzorke šaljemo u inostranstvo na dalje analize. Samo ti i skelet znate kako ste to uspeli i tajnu ćete čuvati do groba. Ili možda ne? Danas sam uspela da dođem do osobe koja ide u Nemačku, baš u grad koji meni treba i koja je voljna da ponese tih tridesetak zuba, starih jedno 1600 godina. Sad se razmišljam u šta to da joj spakujem. Prošli put kad sam slala uzorke nekih školjki i puževa, drugarica je imala samo ručni prtljag. Setila sam se da imam neku kesicu iz Grčke, pa sam joj školjke stavila u to, napisala propratno pismo i nadala se da će carinici kada vide Helada kesu sa crtežom talasa, pomisliti kako je ona samo još jedna od onih koja iz Grčke donosi sve, od peska do parčeta Akropolja, za uspomenu i dugo sećanje. Poslednji put kada sam rešila da šaljem uzorke onako kako sam mislila da je pravilno, provela sam dva sata na telefonu, od kurirske službe, preko Ministarstva, call centra AirSerbia i carine na Aerodromu „Nikola Tesla”. Mislim da mi se na kraju i kontrolor leta javio. Odgovor je bio – uf, pa ne znamo, da li može to da ide pod šifrom umetnička dela? Pazite se, možda vas neki carinik i naučnik pošalju u Nemačku na analizu kao umetničko delo. Idem da kuvam grašak.

Sreda, 2. februar 2022. godine

I ovaj dan je počeo administracijom. Odštampala sam potvrde, dala na potpisivanje, proverila papire, posložila ih redom koji traže (jer ne daj bože da se sekretar fakulteta naljuti, to je gore nego da mami razbiješ omiljeni porcelan). Ulazak na dekanat je kao odlazak na aerodrom, putuješ u zemlju u kojoj uvek fali neki papir i imaš tremu jer ne znaš da li ćeš biti deportovan, uglavnom ne svojom krivicom. Bezbedno prođem jedan check point, uf, dobro je. Bezbedno pređem drugi check point, odlično! Dođem do treće osobe. Gleda, lista, ćuti, otvara kompjuter, gleda fioke i kaže „ali fali vam ova prijava i ovaj papir, izgleda da vam je neko to izgubio u administraciji, niste vi krivi”. To je to, nisam se ukrcala na avion. Razmišljam kako smo uspeli da zakomplikujemo digitalizaciju do nivoa da je digitalizacija rekla „OK, predajem se, papiru, pobedio si”. Ništa, probaćemo sutra. Vraćam se u laboratoriju, završavam posao i krećem kući. Volim da idem pešaka, pomaže mi da odmorim glavu. Volim i da posmatram usput ljude i situacije na ulici. To mi daje nekakav presek stanja grada i društva. Ima tih nekih par ulica kojima volim da idem. Stare zgrade, veliki drvoredi, skriveni pasaži i oronule gospodske kuće. Bila je jedna kuća na uglu Cara Uroša koja mi je ličila na muzejski eksponat predratnog Beograda. Delovala je kao da se prijemi i dalje održavaju u njoj i da su gospoda u toaletama, a kočije parkirane u dvorištu. Zgrada je dugo godina bila skelet, samo zidovi sa reljefnim ukrasima i jedna mala ruža koja je prkosila propadanju. Zgrada je nedavno porušena. Tabla investitora stavljena. Poslovno-stambeni centar, a šta bi drugo bio? Pločnik ukaljan od maltera i blata, rupa u zemlji od 30m za buduće temelje, zvuci gradilišta. Nisu zvuci gradilišta odatle, već prekoputa. Kao i dijagonalno od te kuće. Beograd je jedno veliko gradilište. Ko je imao srca da potpiše rušenje viševekovnih kuća? I zašto je hipsteri nisu spasili pre nego što je se dokopao investitor? Investitor – reč koja nam je poslala češća od dobar dan.

Četvrtak, 3. februar 2022. godine

Oseća se vikend u vazduhu, tu je iza ćoška. Nekad se pitam što smo kao čovečanstvo nametnuli radne dane, kada svi žive od petka do petka. Lepše je bilo onim sapiensima u Altamiri. Spavaš, loviš, jedeš i crtaš po zidovima. Preživeću i ovaj dan. Misija administracija je danas uspešno obavljena. Obradovao me je poziv koleginice iz Narodnog muzeja koja ima predlog da naša organizacija vodi tribinu o popularizaciji arheologije u Srbiji. Konačno nam se upornost, volonterizam i beskrajni entuzijazam vraćaju. Konačno negde možemo da pustimo glas i kažemo da mladi nisu izgubljeni, spremni smo da menjamo krive Drine i da nije sve do vrhovne politike, da ima nešto i do nas samih. Najlakše je optužiti školu, šefa, grad i državu za nezadovoljstvo i neuspehe. Pogotovo u našoj državi. Najteže je da se zavrnu rukavi, zategnu pertle i promene stvari u društvu koje ti smetaju. Recimo, mi smo rešili da se suočimo sa Vajfertovom pivarom. Da, znamo da pivara slavi 300 godina postojanja. Da, znamo da je u sramotnom stanju. Da, znamo da grad ćuti. Znamo i da smo svi besni. A šta smo uradili povodom toga osim uznemirenog kuckanja po tastaturi? Mi ćemo nešto probati, ostanite uz naš program. Nema veze ako ne uspemo, na kraju dana znamo da smo probali.

Petak, 4. februar 2022. godine

Pančevo i petak. Preživesmo i ovu nedelju i završavamo je u Pančevu. Najviše volim kad mi obaveze nametnu da moram u Pančevo. Konačno sunčan dan posle zimske apokalipse, onaj što miriše na proleće. Pustila sam Amiru Medunjanin dok prelazim most na Tamišu. Nekako je baš taj dan. Vidim da je i Pančevo postalo igra muzičke stolice za parking, ali tamo mi to nekako ne smeta. Prolazim kroz Njegoševu, petak se oseća u vazduhu. Znate onu dinamiku koja najavljuje da sutra banke ne rade i da je vreme za pijačni dan. Kada smo bili klinci voleli smo Njegoševu ulicu, pogotovo leti, kada kreneš špalir korzoom, kupiš semenke u „Zlatnom zrnu” pa okrećeš krugove kao da imaš žetone za ringišpil i dok ti se ne zavrti u glavi. Od kada je Aviv izgrađen, centar deluje kao bosonogo, musavo siroče. Čak nema ni redova ispred zatvora petkom. Čujem da su ga konačno premestili, pa me zanima u kom trenutku će da se pojavi magična reč investitor. I da li će investitor da bude dovoljno maštovit da nam napravi Shopping centar Zatvor, pa da kafu pijemo u nekoj od ćelija, a deca u igraonici da mogu da se igraju lopova i policajaca. Može čak i neki escape room. Investitori, ako ovo čitate, imam još par društveno korisnih ideja. Idem da se nađem sa Marinom, došla je iz Nemačke. Ona je ta koja mi je nosila uzorke prošli put u Helada kesici, ovaj put nije ona žrtva. Razmišljam kako mi nedostaje pančevačka lagodnost i spontanost, spori tempo i poznata lica na ulicama. Žao mi je svih prijatelja koji su otišli iz zemlje, mislila sam da ćemo po osamostaljivanju imati vremena za sva ona planirana putovanja, roštilje, neobavezne šetanje korzoom. Ovako mi se čini da svi živimo život na rate, od susreta do susreta, od mature do mature. Dok sam dolazila razmišljala sam da li će u „Kokoški” da nam podele ono parče pite od višanja, ovaj put nije bilo. Šteta, radovala sam se tome. Nema veze, mama je napravila kifle.

Subota, 5. februar 2022. godine

Dani su konačno sve duži, ali ne i kada subotom ujutru imaš trening na zoom-u. Prijavila sam se pre par meseci za treninge u okviru jedne organizacije koja se bavi kreativnom industrijom. Sada s vremena na vreme imamo online treninge koje drže edukatori iz oblasti kulture, marketinga i nevladinog sveta. Juče nam je stigao mejl koji najavljuje da je planirano predavanje za subotu otkazano i u meni se pojavio onaj srednjoškolski plamen kao kada profesor ne dođe petkom na poslednji čas u popodnevnoj smeni. U gimnaziji smo znali da kada Rumenka (zamenica direktora, prim. aut.) kreće ka našoj učionici to znači da idemo kući. Drugi deo mejla je sadržao informacije o zameni. Ipak ništa od online Rumenke. Međutim, ovaj put je profesorska zamena bila zaista dobra. Prvi put smo sa profesionalcem rušili sopstvene predstave o tome kako u životu predstavljamo sebe i svoje ideje drugim ljudima i koliko smo svi dosadni i šablonski ustrojeni. Od malena nas uče da izađemo ispred table, recitujemo šta smo naučili, dobijemo ocenu i vratimo se na mesto. To što nas niko drugi nije slušao, niti primetio, to nije bitno. Ovaj put sam slušala šta drugi imaju da kažu. Primećujem koliko mladih inicijativa u Srbiji postoji. Glumci, filmadžije, muzealci, muzičari, edukatori, kulturolozi, novinari. Neki sanjaju o prostoru za rad, neki o stalnim finansijama, neki o kampovima za mlade, neki o ekološkim akcijama. Svi rade volonterski i svi dolaze iz malih sredina. Tih četiri sata zoom sastanaka dođe kao četvrta buster doza vakcine da shvatiš da ima baš puno ljudi koji se muče da u svojim sredinama nešto promene. Oni svoje slobodno vreme troše da romskim mališanima iz readmisije pomognu da nauče srpski, da naprave muzej za decu, da snime podkast emisiju sa mladima koji su aktivni, da nađu štimera za klavir u selu. I znate šta je najbitnije? Svesni su koliko loših stvari ima u zemlji, koliko stvari ne funkcionišu, ali su rešili da to ignorišu i pobede na mikro nivou. Zašto se o njima ne zna? Zašto nemamo medijski prostor za sve te aktiviste „lekare” i zašto od njih ne dobijamo dnevnu buster dozu? Mene ovaj put ruka ne boli od vakcine, pa ću taman sutra moći da držim escajg tokom nedeljnog ručka u Pančevu.

Autorka je arheolog, sakupljač kostiju, recepata i dobre fotografije