Nedelja/ponedeljak, 13/14. januar 2019. godine
Dragi Dnevniče,
Već je 14. 01, 1:30h. U šetnji sa prijateljicom sam shvatila da će zbog proslave srpske ili pravoslavne Nove godine, kako god, treštati muzika iz ugostiteljskog objekta „Kula” i da neću moći da zaspim. Povremeno, a ako govorimo o pravu na zaštitu od buke često, radnim danima, vikendom čujem veoma glasnu muziku. Kada sam se doselila ovde, gde sada živim, bila sam tako zadovoljna. A onda sam, kroz neko vreme, shvatila da je moja nova realnost nemogućnost da utičem na to da će mi se redovno događati buka od koje ne mogu da spavam. Bila sam očajna.
Zvala sam jedno vreme policiju, oni su me upućivali na komunalnu policiju kojoj sam se obraćala i telefonom i elektronskom poštom. Išla sam u „Kulu” jedno veče, bio je četvrtak i bina za muzičare je postavljena u bašti restorana, i zatekla dva policajca u uniformi koji su mi na pitanje o tome dokle će trajati muzika, rekli do tri sata i da ne mogu da mi pomognu, da su oni samo angažovani da vode računa o situaciji u klubu te večeri.
Valjda o redu i miru?!
I večeras sam išla u „Kulu” i devojke koje rade su mi rekle da će muzika uživo trajati do tri i da restoran ima dozvolu za rad do tog vremena. I zaista, na vratima sam pročitala da je radno vreme petkom, subotom i nedeljom do tri ili do četiri, svejedno je.
Bila sam još očajnija, pa oni imaju dozvolu, kako…
Na sajtu Grada Pančeva sam našla Odluku o radnom vremenu ugostiteljskih, trgovinskih i zanatskih objekata na teritoriji Grada Pančeva („Sl. list Grada Pančeva”, br. 18/15 i 38/16) u kojoj piše – noćni bar, disko bar, dansing bar, kabare bar mogu da rade maksimalno u vremenu od 22,00 do 04,00 sata narednog dana, s tim da delatnost obavljaju isključivo u zatvorenom prostoru sa zatvorenim prozorima i vratima.
Ahaaa, sa zatvorenim prozorima i vratima, u objektu od stakla, koji preko dana radi kao restoran a noću i kao šta, tik pored stambenih zgrada. Svašta…
Komunalna policija mi je na jedan od mejlova odgovorila:
Vas zahtev br. 940-2017 od
02.06.2017 je obradjen i trenutni status mu je RESEN
Postovana,
Poznat nam je problem koji navodite. Preduzecemo potrebne mere u okviru svojih
mogucnosti da bi problem resili. Zbog nedovoljnog broja ljudi komunalna
policija radi do 23:30 ili 24:00h (u zavisnosti od ostalih obaveza) tako da
nismo u prilici da kontrolisemo stanje na terenu posle ovog vremena.”
Nerešavanje situacije u najavi, sramota.
Moj odgovor:
„Javljam vam se ponovo ali ne sa idejom da vam ponovo pošaljem molbu za rešavanjem problema buke iz restorana ‘Kula’, jasno mi je da taj problem nećete da rešite. Kada sam dobila vaš odgovor na moju molbu raspitala sam se od građana/ki u susedstvu o tom problemu. Rekli su mi da su pisali peticiju, obaraćali se nadležnima, ali da taj problem opstaje godinama i nerešiv je. Čak sam dobila informaciju da moje insistiranje na rešavanju problema može da bude i opasno po mene. 02:15 je i bučna muzika iz restorana ‘Kula’ još uvek traje. Problem buke iz kafane „Evropa” više ne postoji. Tamo muzika prestaje u pristojno vreme, oko 23-24h možda vikendom ponekada malo duže. Znači problem može da bude rešen ali zavisi ko pravi problem. To je jasno i očigledno.
Prolazila sam večeras pored prozora građana/ki koji su i više od mene izloženi buci. Osetila sam nemoć, poniženje i besmisao života u ovom gradu i zemlji gde su obični građani/ke očigledno nemoćni da se izbore sa bahatošću pojedinaca. Kada sam razgovarala sa prijateljima/cama kako ću vam ponovo napisati pismo rekle su da ne vredi i da ćete mi se smejati dok ovo čitate u svojim kancelarijam. Pa dobro, smejte se… ne očekujem da saosećate niti da pomislite kako bi bilo vama ili vašim porodicama da se nalazite na našem mestu. Takođe, šaljem vam jednu pesmu koja govori o gorčini i nemoći što se neke stvari u našem podneblju očigledno nikada neće promeniti.
Nataša Milojević, građanka Pančeva.”
Poslala sam im pesmu Pijanstvo Vladislava Petkovića Disa. Znaš dnevniče onu pesmu u kojoj je prva strofa
Ne marim da pijem, al’ sam pijan često
U graji bez druga, sam, kraj pune čaše,
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.
Tragikomično. Ponovni odgovor nisam dobila.
Setih se kako je u oktobru u kafić „Babis” oko 23:30 došla interventna policija na nečiji poziv zbog glasne muzike. Oko sedam policajaca/ki je došlo da prekine muziku i legitimiše goste.
Uznemirila sam se zbog različitih standarda i o tome govorila policajcima/kama koji su nemo stajali ni ne gledajući u mom pravcu. Neko od gostiju je rekao „pusti ljude, oni samo rade svoj posao”. Rekla sam da to treba da znaju i jednom policajcu koji je nešto zapisivao rekla da zapiše i moju primedbu i ko je daje.
Nekom se može, nekom se ne može.
Meni bliska osoba je izrazila zabrinutost za mene ukoliko ovo ono što pišem u dnevniku ode u javnost.
A ja sam se setila kraja pesme Milene Marković:
mrak nije najgore mesto
kraj nije najgore mesto
strah je najgore mesto.
Utorak, 15. januar 2019. godine
Dragi Dnevniče,
Juče sam učestvovala u snimanju emisije o mladiću Stefanu Lazareviću koji ima 22 godine. Znam ga od njegove treće godine kada su ga roditelji doveli u instituciju koja se bavi decom sa smetnjama u razvoju u kojoj sam tada radila. Od tada sam sve vreme u kontaktu sa njim i njegovom porodicom, pružala sam im podršku u njegovom razvoju, uključivanju u obrazovanje, život. Stefan ima autizam. On je bloger i piše o autizmu na osnovu svog ličnog iskustva.
Sve vreme učim od Stefana i njegove porodice. O autizmu, poštovanju različitosti, posvećenosti i hrabrosti.
Stefan je pošao u redovnu školu kada zakoni o obrazovanju još uvek nisu podržavali inkluzivno obrazovanje koje podrazumeva pravo na kvalitetno obrazovanje sve dece. U okviru redovnog obrazovanja Stefan je učio sa i od svojih vršnjaka, što je najvažnije. Naučio me je koliko deca, sva deca, pa i ona sa smetnjama u razvoju, u najranijem uzrastu pokazuju svoja interesovanja, sklonosti i talente koji su im svojstveni i koliko je važno da ih prepoznamo i uvažimo u prilagođavanju podučavanja i u obrazovanju i u svakodnevnom životu, u različitim okruženjima. Kao mali je, kada sam mu pružala podršku u razvoju, donosio lutkice i imitirao TV emisije. Povezivanjem njegovih interesovanja sa školskim gradivom njegovi roditelji su mu pružali podršku u učenju a sada ih ostvaruje kroz pisanje tekstova o autizmu na osnovu kojih možemo da učimo o autizmu i različitosti iz prve ruke. Dnevniče, ukucaj njegovo ime i prezime na internetu, blog, i doći ćeš do neprocenjivo korisnih tekstova. Jedna moja bliska prijateljica, koleginica i saborkinja za inkluzivno obrazovanje je rekla da je radeći sa decom sa smetnjama naučila da mnogo bolje razume ljude. Ja ću dodati, i različitost između ljudi i neophodnost da se različitost uvaži.
Zakoni i pravilnici koji se odnose na obrazovanje uključuju standarde i procedure kojima se podržava individualizovan pristup u podučavanju učenika/ca, ističe se važnost uvažavanja jakih strana i interesovanja a prevazilazi pristup koji polazi od teškoća koji je veoma pogrešan i štetan. Ne kažem da u okviru obrazovanja ne postoji diskriminacija, postoji, ali bar postoji zakonska regulativa na osnovu koje možemo da se protiv nje borimo. Međutim, kada deca sa smetnjama postanu mladi i odrasli ljudi u našoj zemlji zakoni i praksa su veoma ograničavajući i štetni kada je u pitanju ostavarivanje njihovih prava na samostalan život, uvažavanje njihovih potreba, želja i mišljenja, prava na rad, razvijanje partnerskih odnosa, raspolaganja imovinom itd. Servisi podrške, kojih je malo, ne uvažavaju odraslost osoba sa invaliditetom, naročito onih koje imaju intelektualne, kognitivne i teškoće u komunikaciji. Podrška se ne razvija na osnovu potreba samih osoba, već se na osnovu unapred utvrđenih kategorija određuje ko, šta može i sme da radi u svom i sa svojim životom a to je diskriminacija.
Diskriminacija (lat. discriminare – odvajati, praviti razliku) u najširem smislu predstavlja razlikovanje. Svaki pravni propis sprovodi diskriminaciju ako utvrđuje relevantne karakteristike pravnih ili fizičkih lica za koje definiše ispravno – zakonsko –postupanje. Diskriminacija označava i različito postupanje prema nekim pojedincima ili grupama na temelju činjenice koja ih određuje „različitima”. U tom smislu „diskriminisan” znači „isključen.”
Zbog toga je veoma važno da osobe sa invaliditetom, one kojima je to potrebno, dobiju podršku u izražavanju i u ostvarivanju svojih potreba i želja, u donošenju odluka, umesto da se određuju osobe koje će to da rade umesto njih.
„Na kraju treba da dođemo do ideje da sve osobe imaju životne planove (velike, male ili čak sićušne), da se sve osobe oslanjaju na podršku i afirmacuju drugih, da su sve osobe utkane u društvene mreže (ili bi trebalo da budu) koje obezbeđuju spontanu podršku, a da su pomoćne službe (koje su potrebne samo usled nedostatka društvenih mreža) korisne samo ukoliko služe ispunjenju životnih planova.”
Sreda, 16. januar 2019. godine
Dragi Dnevniče,
Išla sam danas u protestnu šetnju povodom godišnjice ubistva Olivera Ivanovića. Nisam imala nikakvu dilemu da li hoću ili treba da idem. Jer kako kaže Piter Gabrijel u pesmi Biko
The man is dead
The man is dead
You can blow out a candle
But you can’t blow out a fire
Svojim prisustvom i zapaljenom svećom htela sam da dam svoj građanski doprinos vatri koja simbolizuje otpor bezvlašću i nepravdi.
Učestvovala sam i u protestu „1 od 5 miliona” u decembru. Imala sam dileme i pitanja u vezi protesta.
Prvo što mi je padalo na pamet je replika iz domaće serije još iz doba Jugoslavije, „ja i narod, mi samo vičemo…”, da li su i ovi protesti jedna od reakcija koja ne vodi ka ozbiljnim promenama i koje su to promene koje želimo da postignemo. Ali morala sam da odem, jer je u Srbiji u kojoj živim mrak, ne samo medijski.
Pitam se ko stoji iza protesta, da li hoću da podržim opoziciju koja mi u ovim okolnostima ostavlja utisak lešinarstva. Građani su najzad pokazali otpor a oni će na ovom mraku, na izmrcvarenim građanima da profitiraju. Pa dobro, pratiću situaciju pa ću u odnosu na svoje procene i unutražnje doživljaje reagovati.
Nije mi se svidelo kada sam videla u prvim redovima Boška Obradovića i njegovo, nekako samozadovoljno lice. Bilo mi je neprijatno, neću da ga podržim i ne samo njega, ni druge opozicione lidere, ne verujem im. Neću. Nije mi se svidelo kada je mlada devojka koja se pojavljuje na protestima kao liderka na kraju skupa počela da izvikuje floskule i „Vučiću pederu” celoj masi ljudi.
Ali ipak doživljavam da moram da učestvujem, koliko, videću. Osećam potrebu da promišljam ovu novu realnost.
Nakon svih ovih decenija bezakonja i smenivanja različitih vlasti zaista mislim da je narod odgovoran za to koga bira za vlast. Mislim da imam dovoljno godina života na osnovu kojih mogu da kažem da u oblasti gde mi kao građani možemo da reagujemo, ne reagujemo. U svom prijateljskom okruženju, familiji, na svojim radnim mestima, raznim organizacijama, aktivima, u komšiluku, mestima i okruženjima u kojima živimo, školama u koje nam deca idu, rođendanima, slavama, saobraćaju, zgradama, stručnim skupovima pa i strankama ukoliko smo članovi.
Tu možemo da se udružujemo i delujemo ali uvek prevladaju lični interesi a ne oni koji se vode načelima pravde, pravednosti za sve, poštovanja za druge i dobrog suživota.
Radim na sebi da se tako ponašam, preispitujem se. Valja se.
Subota, 19. januar 2019. godine
Dragi Dnevniče,
Ne znam šta bih bez joge i moje učiteljice Marine u Holističkom cenru „Smisao”. Tamo se uvek telesno i duhovno sređujem, činim dobro sebi a onda sam bolja i za druge. To je moj način. Namaste – Klanjam se dobrim osobinama u vama.
Autorka, „suviše savesna da bi bila tužna”, to preispituje
