Re(h)imenovanje ili dilovanje nerecikliranog otpada i magle

Objavljeno 19.03.2023.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

Nedelja, 12. mart 2023. godine

Znam gde sam bio na današnji dan 2003. godine.

Znam i šta sam radio.

Sećam se vrlo jasno.

Tog 12. marta 2003. godine se dobro sećaju čak i oni koji su se tog dana – po drugi put u životu – napili.

I onda sam bio tužan.

Pijani je danas još srećniji.

Dan započinjem „prelistavanjem” internet portala i vidim vest da su naučnici NASA zaključili da ipak postoji (mala) šansa da novootkriveni asteroid 2023 DW za 23 godine udari u planetu Zemlju, i to baš na Dan zaljubljenih 2046. godine. Zabrinutost i strah su mi bile prve reakcije. Počinjem da računam i shvatam da ću te 2046. imati 79 godina. Lepe godine al’ ipak jako, jako daleko od onih kada čovek treba da svede račune i pripremi se za put u nepovrat. Istovremeno, shvatam da će predsednik Vučić tada imati 76 godina, i da će u tom, za njega najproduktivnijem životnom dobu, sigurno pronaći rešenje ovog asteroidnog problema i nesebično ga ponuditi Srbiji i svetu.

Ponovo nam se „dogodio narod”.

Onaj prikupljen, obmanut, primoran, izopačeno i nehumano iskorišćen pa autobusima prevezen. Posle onog miloševićevskog „događanja naroda” iz moje mladosti, usledilo je sranje. Istorija će – kao mesto na kome je počelo ovo najnovije – trajno označiti Vranje.

Zli jezici (?) kažu da je ON doveden, postavljen i imenovan, da je ucenjen, da nikada u uslovima slobode: medija, izražavanja i izbora – takav kakav je, ne bi imao priliku da se domogne vlasti. Ti i takvi jezici takođe kažu da, ovakav kakav je, po kriterijumima pomicača konaca i končića više ne može dovoljno dobro da prođe, pa je pre zato, pre imenovanja neophodno da se „rebrendira” a ne da se – ne d’o bog – nedvosmisleno i lako uočljivo vrati na fabrička podešavanja.

Treba ga „oprati” do „devičanske beline”, a to će teško ići bez ozbiljnog zahvata „rehimenovanja” (orošavanje tu ne bi bilo od pomoći), kojim bi se od Njega – odavno politički i moralno razdevičenog – nekakvim krpežima i korekcijama načinila osoba koliko-toliko prihvatljive „čistoće”.

Da imam hrabrosti, možda bih se i složio sa takvim tvrdnjama.

Možda.

Zato ću da ćutim, pametnije je.

Ovde se oduvek znalo da zidovi imaju uši, a špijuni oči i na potiljku.

Ponedeljak, 13. mart 2023. godine – (A ja ne volim ponedeljke)

Po svom starom običaju, ustajem u 05:20 – na počinak sam otišao pola sata posle ponoći. Tešim se kako je to ranoranilaštvo posledica decenija smenskog rada a ne tereta koji (do)nosi godina rođenja upisana u krštenici.

Posle svih onih jutarnjih radnji koje svako od nas obavlja po nekom svom rasporedu i redu dajem poslastice kerećim zverima koje veselo mašu repićima.

Da li su radosne zbog klope ili činjenice da izlazim iz kuće?, e to će za mene ostati večita enigma.

Sedam u rumunku (dacia) i odlazim do Zelene pijace da kupim 20 jaja.

Pred pijačnom tezgom gospodin ispred mene komentariše cene i rezignirano kaže prodavcu: „Ovo postaje nepodnošljivo, danas su i jaja postala luksuz”.

„Naravno da su luksuz kad ih u Srbiji samo kokoške imaju”, ravnodušno je odgovorio prodavac.

Onih „mojih” dvadeset komada sam platio bez gunđanja.

Utorak, 14. mart 2023. godine – Duboki zaron u još dublja sećanja

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas sam sanjao neke prijatelje i drugove iz detinjstva, baš one kojih više nema.

Došli su u san nepozvani i nenajavljeni, onakvi kakvi smo bili kao deca: musavi, sa krastama na kolenima i laktovima, u šangajkama, u majicama na kojima je bio naštampan lik Sandokana, dok na Monci vozimo ponike i trobrzince, zamišljajući da vozimo neke kroserice, ili dok pikamo fudbalicu na male goliće ili na viktorije, tu negde gde su sad poslednje zgrade u Vojvođanskom bulevaru, kod raskrsnice sa Ive Kurjačkog, dok krademo voće iz Bogine bašte, jurcamo se po Krivoj dolini, ili se tapkamo sličicama fudbalera iz albuma Minhen 74…

Drugari iz „Vasine” (OŠ „Vasa Živković”), deca iz paorskog kraja koja su jedva čekala da počne berba pa da uveče, dok se zaprežna kola natovarena klipovima kukuruza vraćaju sa njive krećući se sasvim lagano kaldrmom ulice Ive Kurjačkog, postave „zasede” i kradu klipove čija bi zrna sutradan koristili kao „municiju” za „puške” napravljene od komada drvene letve, štipaljke i gumica za tegle.

To je ono vreme kad nas stariji pošalju u samoposlugu na „Placu” (na tom mestu je danas zgrada policijske ispostave sever) ili u onu „veliku” gde je danas „Aman”, a ponekad i u kafanu „Belo jagnje” ili bife na železničkoj stanici „Aerodrom” da im kupimo cigarete – tada bi trgovci ili konobari bez problema obavili tu duvansku transakciju sa maloletnikom.

Odavno više nema ni tog vremena, ni onih geografskih orijentira, ni tih nekih – meni dragih ljudi.

Koliko je sve bilo i lepše i lakše kad sam bio dete jer nisam morao mnogo da mislim, bilo je dovoljno da mi stariji nešto kažu pa da poverujem.

Nisam dovodio u pitanje ni tvdnje koje pročitam ili čujem na televiziji.

Pojavi se drug Tito, kaže nešto, mahne rukom u beloj ili sivoj rukavici – već u skladu sa prilikom i uniformom koju će obući – svi mu mahnemo bez rukavica, raziđemo se kućama i nastavimo da mu verujemo.

Onda je jednog dana Tito rešio da umre, a ja mu, po prvi put nisam poverovao.

Posle sam ipak shvatio da je bio ozbiljan.

U međuvremenu sam nekako uspeo da odrastem, a mnogi moji vršnjaci to nisu hteli, ili nisu smeli.

Ti neki drugari – znam ih ceo život, znam im fazone i fore, znaju da znam da lažu ali se ipak pretvaraju da veruju kao deca.

Danas im se to isplati.

A Tita nema.

Ili ga ne prepoznajem?

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari…

Sreda, 15. mart 2023. godine – Ili to ipak beše na isti dan 1943. godine?

Iz „Centralne glave” je stigla naredba, a o naredbama se ne diskutuje, one se izvršavaju.

„Lokalne glave” su za akciju odabrale hrabre, proverene i odlučne ilegalce, dokazane u akcijama, prave vojnike partije.

Rizik je bio ogroman, ali se neprijatelj mora udariti jako.

Tmurni je rekao da je „prošlo vreme improvizacija, da se danas akcije planiraju sa matematičkom preciznošću”, što je okupljene ilegalce na smrt prepalo jer se oni neprijatelja ne boje, al’ od matematike dokazano dobijaju koprivnjaču i proliv.

Ćutljivi je slušao i ćutao, Šmrle se šeretski nasmejao, samo je Paja delovao zabrinuto – kao da je slutio da će u nekoj sličnoj akciji ipak biti havarisan i zaraditi nadimak „Paja Bulja”.

Akciju će sprovesti noću, uprkos riziku da nalete na patrole ili budu viđeni.

Zadužili su sprejeve i šablone, rukovali se, izljubili, jedni drugima predali pisma za svoje najvoljenije – za slučaj da se iz akcije ne vrate, i tiho krenuli u noć.

Onda su trotoari u centru grada osvanuli sa ispisanim parolama: „Cica plačljivica” i „Mikloš Mađar”.

Skoro osam decenija kasnije (ili ipak sutradan?), saznaće se da je Kriger bio toliko zadovoljan tom uspešnom akcijom da je Krstu odveo na pivo i kobasice – Mikula je za nagradu dobio dozvolu da na prilazima gradu pretresa žene.

Šta su za to vreme radili antifašisti?

E, to će ostati večita misterija.

Četvrtak, 16. mart 2023. godine – Najduži dan, dan pred petak

Juče sam se, u ekonomskom smislu, raskalašno ponašao – doručkovao sam burek sa mesom.

Nije šala, u sebe sam uložio 250 grama testenine, luka, i mesa, a za uzvrat pekaru dao 180 dinara.

Danas sam doručkovao „bezobrazan” (pizza) burek, unevši u sebe još testenine, kečapa i neutvrđene količine još nečega, a revanširao se istom količinom dinara kao i juče.

Sutra ću da zveknem tunjevinu sa testeninom, sokom od paradajza i opako ljutim čili sosom, pa nek’ ide život.

Prekosutra će mi supruga, nakon uvodnog polusatnog predavnja o potrebi da se čovek u godinama (u takve, iz nepoznatih razloga, ubraja i mene) hrani zdravo (čitaj raznovrsno) za doručak spremiti neki specijalitet sa ovsenim pahuljicama i/ili već nečim integralnim.

Ako po ovom rasporedu nastavim do kraja nedelje, ili ću da ugrozim zdravlje, ili brak.

Petak, 17. mart 2023. godine

Nekada: Kadija te tuži, kadija ti sudi.

Danas: Advokat tuži – al’ po „generalnom ovlašćenju” koje klijent jeste dao ali nije sve znao.

Tako bi, u najkraćim crtama, bila opisana situacija u kojoj funkcioner tuži novinarke, a u stvari ih ne tuži on nego njegov advokat koji je svoja ovlašćenja „pogrešno” shvatio.

Ma, važi…

Ako daš to „generalno” advokatu koji u tvoje ime podnese tužbu za koju ti ne saznaš do trenutka kad u medijima počnu da te prozivaju, onda nešto nije u redu sa tobom… ili sa advokatom kome si dao to „generalno”.

Ako je do advokata – menjaj barabu.

Ako je do klijenta – da smenimo barabu.

Znači, opet subota, al’ sad 18. marta 2023. godine

Danas je praznik – Svetski dan reciklaže.

Da li je Srbija svet ili nešto mimo njega?

„Sam pojam ’reciklaža’ podrazumeva ponovnu upotrebu nekog predmeta. Proces podrazumeva tri koraka: pravilno razvrstavanje otpada, zatim njegovu obradu i na kraju ponovnu upotrebu. Reciklažom smanjujemo količinu otpada koja završava na deponijama i čuvamo dragocene prirodne resurse”.

Ako je ovo tačno, onda smo možda u problemu?… Ili ipak i nismo?

Srbija je sveCki lider u „reciklaži” smeća, ali to radimo i uspeh merimo na svoj način.

Što bi svi drugi tretirali kao najopasniji otrov, ovde se koristi po preporuci i bez ograničenja.

Drugi otpad prerade, pa to što dobiju ponovo koriste za neke dobre stvari i namene.

Mi imamo drugačiji pristup: Shvatili smo da preradom đubreta njemu oduzimamo izvorne osobine i vrednost, da sa tim novodobijenim proizvodom baš i ne znamo šta da radimo, ali zato za neprerađeno đubre uvek imamo dobro razrađene sisteme upotrebe.

Mi tako vekovima, i šta nam fali?

Autor je živi dokaz kako i čovek male kilaže može biti jako težak

Ostavi komentar

  • (not be published)